Svašta se radi zbog ljubavi… Nekad se čak i ostavi po strani sportska karijera. Upravo to je uradio Mateo Pikjo, odbojkaš Monce. Odlučio je da prati Alesiju Oro, iako nije mogao da nađe klub u Istanbulu. Kao što je poznato Italijanka je potpisala ugovor sa Fenerbahčeom i u Tursku stiže kao velika zvezda.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
Neće biti sama… Sa njom će biti i dečko. Upravo je o tome pričao u intervjuu za “volleynews.it”.
“Odlučio sam da idem s njom u Tursku“.
Kako to mislite?
“Odlučio sam da prestanem da igram. To je bio jedini način da je pratim u ovoj avanturi.“
Niste mogli da pronađete tim i sami igrate u Turskoj?
“Pokušao sam da pronađem klub u Istanbulu, ali odmah je postalo jasno da to nije izvodljivo. Imaju veoma stroga pravila o strancima – računaju se svi u timu, ne samo oni koji igraju na terenu. Takođe, troškovi registracije stranaca su veoma visoki”.
Očigledno je da je ovo bila odluka iz ljubavi, i to ne baš laka… Ipak ste bili superligaški igrač, i još uvek mladi (25 godina, prim. aut).
“Ponuda Fenerbahčea za Alesiju stigla je kao grom iz vedra neba. Pre toga je bila ubeđena da će ostati u Vero Volley, a ja sam bio presrećan u Monzi – čak smo razgovarali o produžetku ugovora za sledeću sezonu. Dakle, da, nije bilo lako – barem u početku. Uzeo sam mesec i po da sve dobro razmislim, a onda sam samo ubrzao jedan lični projekat koji imam još od sedamnaeste godine. Dakle, ne bih to nazvao žrtvovanjem”.
O kom projektu je reč?
“Diplomirao sam Sportski menadžment i Fizičku kulturu, i sad privodim kraju master. Moj san je oduvek bio da budem kondicioni trener. Mislio sam da ću do tog cilja doći kroz odbojku kao igrač, ali sada idem drugim putem. Završavam studije, a potom ću raditi praksu u Turskoj – verovatno baš u jednom od timova Fenerbahčea. Planiram da upišem i jedan ili dva mastera. Zanimljivo, Alesija je razgovarala s trenerom Velaskom o meni i on joj je savetovao da upišem kurs kod turskih dizača tegova – kažu da su najbolji na svetu. Uradiću to sigurno”.
Da li je Alesija bila srećna zbog vaše odluke ili je osećala teret odgovornosti?
“Naravno da je bila presrećna. I njena mama isto (nasmejao se). Činjenica da sam odlučio da prestanem da igram kako bih bio s njom, ubrzavši time i svoj profesionalni plan, nije i neće biti teret ni za koga. To je bila isključivo moja odluka. Volim da učim, radujem se ovom koraku, naročito jer ga pravim zajedno sa njom. I njoj je to jednako važno. Na kraju krajeva, bila je trinaest godina u Lombardiji – od Club Italia, preko Busto Arsizio, do Vero Volley. Nikada nije previše menjala sredinu. U Turskoj će imati nekog bliskog – osobu s kojom može da razgovara, podeli brige u novoj zemlji, jeziku i drugačijem načinu života. Lakše ćemo zajedno kroz sve to”.
Da li ste već izabrali gde ćete živeti?
“Još ne – u suprotnom bismo već plaćali stanarinu za mesece kad nas tamo nema”.
Znači stan nije uključen u ugovor sa Fenerbahčeom?
“Mislim da nije. Za razliku od ovde, u Turskoj igrači sami moraju da pronađu stan – bar je tako kod Fenerbahçea. Za ostale klubove ne znam. Ali sigurno ćemo živeti na azijskoj strani. Kažu da je Istanbul prelep grad – ima sve, pa i more.“
Očekujete li komentare ‘internet lavova’ koji bi vas mogli nazvati, recimo izdržavanim dečkom Alesije Oro?
“Bili smo par i pre Istanbula, a bili bismo i bez Istanbula. Već smo živeli zajedno. Samo se menja mesto i ono čime ću se ja baviti. Ovde sam igrao, tamo ću raditi nešto drugo – ali i dalje ću imati svoj posao, obaveze, ciljeve, sve to uz moju devojku. Neka govore šta hoće. Mladi smo i volimo se – to nam je jedino bitno”.
Znači, uspeli ste da osvojite Alesiju Oro, koja je ranije punila stupce žute štampe. Čestitamo… Smemo li reći – baš ste lep par?
“Nikada do sad nismo imali nijednu svađu. Ali nikad. Uvek se smejemo. Imam specifičan smisao za humor i ono što mene nasmeje, nju ubije od smeha. Najlepše kod nas je što se slažemo u svemu – od toga da li ćemo kuvati kod kuće ili izaći u restoran, do toga šta gledamo u bioskopu ili na Netflixu, pa i kad pola sata igramo igrice na telefonu, jedno pored drugog. Igramo čak i PlayStation zajedno – smeje se”.
Alesija i PlayStation? Šta igrate?
“Call of Duty. Brutalna je, ima čak i svoju gejmersku stanicu”.
Dakle, nikad vam nije dosadno.
“Ali nikad. Evo, tek smo se vratili s Maldiva. Svi su nam govorili da je tamo dosadno. Možda bih se s nekim drugim i dosađivao, ali s Alesijom bismo ostali mesec dana. Radili smo sve – ronjenje s kornjačama, krstarenje da vidimo delfine (i stvarno smo ih videli, što nije uvek slučaj), noćni ribolov (ništa nismo ulovili), obišli sve restorane u rizortu. Vozili smo se i na onoj gumenoj „banani“ koju vuče gliser – samo što je bila fotelja, ne banana! Tip koji nas je vukao pokušavao je da nas izbaci iz sedišta, ali nije znao s kim ima posla – držali smo se kao ludi. Posle toga nismo mogli da se rukujemo koliko su nam ruke bile ukočene – smejemo se i dalje”.
Da li razgovarate o odbojci i posle treninga?
“Zanimljivo, veoma retko. Iako moram reći – otkad sam s njom, shvatio sam koliko je ženska odbojka drugačija od muške”.
Molimo vas, objasnite...
“Žene pamte svaku sitnicu, i ne zaboravljaju. Paze na svaku reč, kako je izgovoriš, kako se krećeš, šta radiš. Pitam se koliku dozu strpljenja mora da ima trener ženske ekipe. Kod nas muškaraca – dobiješ loptu i igraš. Ako se i posvađamo, zaboravi se brzo. Kod devojaka je sve mnogo komplikovanije… da kažemo tako”.
Vas dvoje ste zajedno šest meseci, ali već ste doneli ozbiljne odluke. Da li ste već razgovarali i o braku, porodici? Znate kako to ide kod sportista – ili se venčaju ili šire porodicu.
“Jao, nemojte! Imam toliko svadbi ovog leta, izludim tražeći šta da obučem. Alesija je nedavno bila u Ibici na devojačkoj večeri Sare Lode (buduće supruge Tomasa Berete, njegovog saigrača i kapitena, prim. aut). Ne, za nas je još rano. Sada idemo zajedno u Tursku, videćemo kako će sve proći, pa ćemo, ako dođe vreme, razmišljati o tome. Ali tek kasnije…”
Bonus video:
