Poslednji ples Aleksandra Atanasijevića: Pošteno je da se povučemo posle Pariza i damo šansu mlađima

Od trenutka kada je prvi put obukao dres reprezentacije njegov dečački osmeh i harizma bili su u centru pažnje. S godinama je postajao sve bolji igrač – dostigao je visine kojima se možda nije ni nadao – a ta mladalačka energija nikada nije bledela. I kad je bio glavni u postavi i kada nije igrao – bio je zvezda. Navijači su ga posebno voleli, a klinci gledali i želeli da krenu istim stopama…

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Sada je došlo vreme da se priča o poslednjem reprezentativnom letu Aleksandra Atanasijevića (32). Zvuči nerealno, ali istina je. Kao da je neko samo trepnuo, a pred očima mu se pojavio iskusni odbojkaš koji u najboljem slučaju ima još šest utakmica u dresu nacionalnog tima.

„Ekstremno je brzo prošlo, najiskrenije sam tužan zbog toga. Znam da bih mogao da izdržim još dva ili tri leta da igram na ovom nivou – vidi se to na treninzima i utakmicama koje smo igrali između sebe… Zaista je sve sjajno, ali mislim da je pošteno sa naše strane da se povučemo posle Pariza i damo šansu mlađim momcima da pokažu koliko mogu i da pokažu da muška odbojka ne treba da brine za budućnost. Naravno, nije ni malo lako, ne traje ceo ovaj put od juče. Kovačević i ja smo prošli zajedno od kadetske reprezentacija pa do danas – to je niz od 20 godina. Šta god da radiš u kontinuitetu dve decenije, kada se završi sigurno da ti je žao. A kad sve to radiš punog srca i sa emocijama, onda ti je istinski teško“, ispričao je na početku razgovora za Meridian Sport reprezentativac Aleksandar Atanasijević.

Srećko Lisinac 14 meseci od povrede: Borba za povratak na teren – to su sada moje Olimpijske igre

Dva puta je bio evropski šampion sa Srbijom, dvaput je uzeo i bronzu na EP, ali svakako da ne smatra medalje svojim najvećim uspehom…

„Mislim da sam ostvario i više od onoga što sam sanjao. Naravno, još su prisutni neki snovi… Ali, nekad mi je bio cilj samo da budem deo reprezentacije, kasnije sam imao priliku da budem stalni član, upisao sam veliki broj mečeva, osvajao medalje, igrao sa najvećim imenima srpske odbojke u poslednjih 20 godina i sve me to čini izuzetno ponosnim. Imao sam čast da delim teren sa jednim Miljkovićem, sada sa Podraščaninom, Kovačevićem, Lisincem… Mislim da je to nešto o čemu deca maštaju“.  

Odluku nije doneo preko noći, već posle temeljnog promišljanja.

“Video sam da i Podraščanin napušta reprezentaciju, Krsmanović, verovatno i Jovović, Kovačević… Mi u ovom trenutku stvarno ne razgovaramo na tu temu, ali šuška se da će biti kraj za veliki broj igrača. To su momci sa kojima sam prošao mnogo ciklusa i prirodno je da svi odemo u istom trenutku. Voleo bih da sledećeg leta zajedno budemo na tribinama i podržimo ove mlađe momke koji ostaju“.

Nešto nalik oproštaju vaterpolista u Tokiju bio bi završetak kao iz knjige…

“Ne očekujemo mi uopšte medijsku pažnju tog tipa. Oni su momci stvarno mnogo više osvojili, duže vreme se najavljivalo da će se oprostiti u Japanu… Odsvirali su kraj sa zlatnom medaljom, to bi negde bio san. Ali, nama je cilj da probamo da uđemo u borbu za odličja. Stvarno verujem da imamo ekipu koja može da iznenadi svakog protivnika. Priželjkujem lep kraj, mislim da poslednja stranica može da bude i najlepša“.

Magija Maje Ognjenović i na petim OI: Priželjkujem kraj koji dolikuje meni lično, a i ovoj generaciji

Put ka Parizu je bio prilično trnovit za selekciju Igora Kolakovića.

“Poslednja dva vikenda Lige nacija su bila baš teška i naporna. Svaka utakmica je bila odlučujuća. Napravili smo veliki rezultat, tokom celog ciklusa smo zadržali visoko mesto na rang listi. Lepo je da bez obzira na to što od 2019. muška odbojka nema medalju i zapažen rezultat, ipak ostajemo u top 10 na svetu. Samim tim održavamo neki nivo“.

Lako je moglo da se desi da Atanasijević ostane na jednom učešću na OI.

“Dugo sam razmišljao pozitivno i verovao da ću otići ponovo. U najboljoj formi smo bili te 2020. godine kada nismo otišli, iako smo u tom trenutku bili evropski šampioni. Pošto se tada nije desilo, onda sam se već polako opraštao od OI. Ali eto ukazala se prilika ove godine posle onog prvog vikenda koji je bio katastrofalan. Tada smo izgubili i veru i nadu… Ipak, uspeli smo da se skupimo i odigramo timski veoma dobro i na kraju zasluženo odemo u Pariz“.

Prethodni put na Olimpijskim igrama muška reprezentacija je bila 2012. godine – tada je Atanasijević bio na početku karijere.

“Bio sam neiskusan igrač… Turnir je ekipno loše prošao, ali sam ja pokazao da posle toga klub može da računa na mene. Bio sam najbolji poenter grupne faze što mi je kao igraču sa 21 godinom mnogo značilo. Mnogo sam drugačije razmišljao nego sada. Tada mi je bilo veoma važno da upoznam što više sportista, da se slikam sa njima, da se dokazujem na odbojkaškoj mapi. Sad mi nije bitno ko je u selu, pored koga sam, ne treba da se dokazujem… Najvažnije mi je da budem uz svoju ekipu i da pokušamo da napravimo nešto po čemu bi zaista istinski pamtili ovu ekipu. Uvek ćemo biti generacija koja je bila solidna, a da bi bili vrhunski – zavisimo od ovih Olimpijskih igara“.

Veruje Atanasijević da Orlovi mogu sve da iznenade…

“Ono što je za sada bilo interesantno vezano za ovu generaciju, uvek kada se nije očekivalo, dolazilo se do dobrih rezultata. Tako da – ukoliko pogledamo i kada su se osvajale medalje mi nismo nikad bili u krugu favorita. Isto tako kada se gubilo, ljudi su mislili da ćemo praviti neke velike rezultate. Možda je i bolja uloga totalnog autsajdera na Olimpijskim igrama, jer iz toga može da se rodi nešto vrlo interesantno“.

U srcu Mirana Kujundžića pomešane sreća i tuga pred OI: Voleo bih da je tata sve ovo dočekao

Tokom poslednjih godina je i golim okom vidljivo da su odbojkaši Srbije pali u drugi plan na svetskoj sceni.

“Činjenica je da je došlo do pada… Desile su se i određene povrede, druge reprezentacije su ubacile jake mlade igrače. Mi smo uveli neke momke u priču sa zakašnjenjem. Oni zaista sada pokazuju da na njih možemo ozbiljno da se oslonimo – Kujundžić, Perić, Nedeljković, Todorović… Oni su sigurno mogli i ranije da budu u nacionalnom timu“.

Preletali su Orlovi i neke prepreke koje baš i nisu morali.

“Ja sam propustio jedno i po leto zbog kolena, Luburić je imao operaciju ahilove, Lisinac je dve godine van stroja, a on je bio nezamenljivi član. S obzirom na to da nismo reprezentacija kao Poljska koja vrti 20 igrača – nama svaki znači. Ima mnogo faktora, a usput smo i kvalitativno pali. Imali smo određenih problema koji su se odrazili na rezultat. Sada je posle dužeg vremena skoro cela reprezentacija zdrava, ali mnogo nam fali Lisinac – koji osim što je jedan od, ako ne i najbolji srednji bloker na svetu, on je i neko ko je bio uvek uz nas, značio i na emotivnom i psihičkom planu… Najvažnije je da se oporavi što brže, jer mislim da njemu tek predstoje lepe stvari sa reprezentacijom. S obzirom na to da je željan dokazivanja posle povrede“.

Dobro zna Aleksandar koliko je teška borba sa povredom. U jednom trenutku je potpuno skrenuo sa pravog puta jer je imao zdrastvenih problema…

“Uf da, bilo je užasno teško. Prvo operacija kolena posle koje je trebalo oporavak da traje dva meseca, a vratio sam se posle sedam. Onda korona više puta u tom periodu što je otežavalo proces rehabilitacije. Bilo je teško zato što sam kasnije izgubio mesto startnog korektora u klubu… Usledila je borba za to mesto, pa odlazak iz kluba, onda povratak u Poljsku gde sam ponikao… Dve godine tamo, pa Kina i Šangaj – gde sam imao priliku da osvojim titulu. Što se emotivnog stanja tiče zaista sam sad sjajno, ali žao mi je što nisam na neki drugačiji način uspeo da rešim te neke probleme. Svakako najvažnije je da se sad lepo osećam i čekam svoju priliku da pokažem na kom sam nivou – a siguran sam da sam blizu nivoa iz 2019. godine“.

Bianka Buša se uvek kući vraćala sa medaljom: Nedostaje još samo ta zlatna, bila bi kruna karijere

Na poslednjim reprezentativnim akcijama veću ulogu i minutažu na mestu korektora imao je Dražen Luburić.

“Nemam problem s tim, u reprezentaciji igra onaj za koga se odluči selektor – koji je možda u boljoj formi u tom momentu. Tvoje je samo da radiš… Najiskrenije mi nije bilo teško na klupi. Ono što je meni bilo bitno u sportu a i u životu da znam svoju ulogu. Znao sam da se očekuje da uđem na duplu izmenu ili na servis kad je to potrebno. I prihvatio sam to – cilj je odlazak na OI i to je iznad nas. Ono što je dobro da su ove pripreme za OI prošle sjajno, Luburić i ja smo željni bili da se borimo za mesto startnog korektora i to je ono što daje draž i lepotu reprezentaciji Srbije. I ti momci kad smo mi igrali su prihvatali svoju ulogu, iako im možda nije bilo prijatno. Tako i mi treba da prihvatimo da pomažemo reprezentaciji, jer cilj je iznad svih nas i tako treba da bude zauvek u nacionalnom timu“.

Osvrnuo se Aleksandar i na glavne favorita na turniru u prestonici Francuske.

“Po mom mišljenju to su Poljaci i Italijani. Oni igraju sjajnu odbojku… Mi smo prošle godine sa Poljacima igrali pet setova na EP, malo je falilo da ih izbacimo, ekipa smo koja ih je najviše namučila. Sa Italijanima smo igrali prijateljsku utakmicu, izgubili 2:3. Njih prate Japanci, Amerikanci, Brazilci, Argentinci… Svi oni pretenduju na visok plasman. Ali, može da se desi kao što je bio slučaj 2021. godine – kad je Argentina kao totalni autsajder došla do situacije da uzme bronzu. To je naša nada i put kojim treba da idemo i siguran sam da nije nemoguće da se napravi neki dobar rezultat“.

Srpski odbojkaš je prošle sezone igrao u Kini, a trenutno i dalje ne zna gde će posle Pariza.

“Prvi put u životu ne razmišljam samo o sebi po pitanju odabira kluba, sad gledam da budem što bliži supruzi. Ona je potpisala za Fenerbahče u Istanbuli. Voleo bih da bude grad i klub blizu, ali još nisam dogovorio ništa. Sad sam koncentraisan na OI, ako se desi nešto što mi stvarno odgovara potpisaću, a ako ne – čekaću malo i iskoristiti svaki momenat da budem s porodicom“.

Priznaje Aleksandar da mu se život nije previše promenio posle rođenja sina.

“Supruga ima mnogo razumevanja. Mi smo celo leto bili na putu… Prošle sezone ona je imala hrabrosti da posle dva meseca od porođaja dođe sa Teom u Šangaj. Mnogo mi je značilo… Nažalost, ovde u Beogradu kad sam ja na treninzima, nema previše vremena da budemo zajedno. Sigurno da su i oni jedan od razloga zašto sam odlučio da završimo reprezentativnu karijeru. Voleo bih da se povestim porodici i odrastanju sina, s obzirom na to da dugi niz godina nisam imao priliku ni da budem sa svojim roditeljima, najbližima. Sad je pravi momenat da poradim i na tom planu“, zaključio je Aleksandar Atanasijević.

Bonus video: