INTERVJU - Andrija Gerić: Mentalno zdravlje je stigma kod nas, u NBA su igrači po 200 dana u avionu...

Legenda srpske odbojke i sporta uopšte – Andrija Gerić, sada ima drugačiji životni poziv.

Nakon karijere za pamćenje, osvajanja gotovo svega u odbojci, odlučio se za plovidbu po vodama sportske psihologije.

Svoja iskustva iz bavljenja sportom nesebično deli sa drugima i pomaže im da razbiju mentalne blokade koje se sve češće događaju vrhunskim sportistima.

EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći bonus dobrodošlice od 4.000 RSD potpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije

Upravo su te mentalne blokade i sve češći problemi sa nekim vrstama depresije kod sportista bile i povod za razgovor sa Andrijom Gerićem.

Za početak, kako vi komentarišete depresiju u sportu?

“Sportisti su ljudi kao i svi drugi. Postoji taj određeni procenat u populaciji među ljudima i oni su jednostavno predoređeni da imaju depresiju. Sigurno da su teška suočavanja sa nekim pritiskom i taj neki život kada ti treniraš, tebi su dani vrlo slični i intezivni. Imaš velike fizičke napore, vrhunski sport nije za svakog i onda se dešava da Riki Rubio kaže da mu mentalno zdravlje ne dozvoljava da se bavi košarkom”.

Svedoci smo nedavnog povlačenja pomenutog Riki Rubija, koji je javno priznao da se ne oseća psihički dobro.

“Ja koliko znam on igra u NBA ligi, tamo su više od 200 dana u avionu. Njihov život izgleda tako što ustanu ujutru, odu na trening, vrate se i onda popodne lete negde, malo spavaju, odigraju utakmicu i tako u krug. To nije lako za izdržati. Mi kao publika vidimo samo onaj krem, ono lepo, a to što treniraju jako puno ne vidimo”.

Koliko konstantan pritisak utiče na sportiste i kako se nositi sa njim?

“U sportu ima pritiska i to je deo posla, kao i u svakom drugom. Mora da se nauči kako da se nosi sa tim. Kako da se postave prema tome, jer pritisak može da bude na utakmici, da ga stvaraju sami ili njihovi navijači. Očekivanja trenera su velika, kao i roditelja kada si mlađi. Upravo je to posao nas, sportskih psihologa, da ih naučimo, olakšamo, da im to ne predstavlja problem. Svi su oni počeli da se bave sportom jer su uživali u tome, pa sada mi moramo da ih vratimo na taj put, jer ako ne uživaš, onda je to sve džabe”.

Veliku ulogu u svemu tome nosi i novac, pogotovo u popularnijim sportovima.

“Novac je nešto što prati nešto sve to, nije uzrok problema. Ti kada imaš toliko para ne znaš šta ćeš, tada skrenu sa pravog puta ili polete. Postoje sportisti koji to hendluju na neki normalan način. Sportisti su na kraju krajeva obični ljudi koji šutiraju na koš, u gol, udaraju reketom lopticu. To nisu neki nadljudi. Mi kao publika imamo tu tendenciju da im dajemo osobine nekog boga. To što neko igra dobro fudbal, košarku, tenis ili šta sve, ne znači da je perfektan u svim ostalim sferama života. I oni su ljudi, imaju emocije, probleme, strahove, kao i svaki drugi čovek. Onda kad neko neće da igra za reprezentaciju, svi se pitaju, kako, zašto… Jednostavno volimo te podele, svako tu ima neko svoju tačku gledanja. Najbitnije je da sportista zna šta može i ono šta ne može da ispuni. Ako igraš 100 utakmica godišnje, tvoje telo mora da se odmori”.

Kako ističe, neki sportovi nisu ravnopravni po plaćanju, a telo i psiha se troše mnogo više nego kod onih plaćenijih.

“Ja se sećam moje generacije, igrali smo jedanaest utakmica za sedamnaest dana, pa to ne može da se izdrži. Ako se ne povrediš je super… Običan čovek te napore ne može da razume, ali, opet sportisti su plaćeni za te napore. Na primer, u boksu treniraju svaki dan, ubijaju se, a novac koji oni dobijaju je vrlo mali i smešan u odnosu na istu količinu rada u nekom drugom sportu. Ne ulaze sportisti u sport zbog para, nego zbog ljubavi i to je ustvari jedina poenta. Vrhunski sport nije za svakoga, jer on nosi neke stvari sa sobom koje nisu baš lepe. Ja ne bih voleo da moja deca budu vrhunski sportisti, pošto sam ja prolazio kroz to i znam kako je”.

Postoji li opis vrhunskog sportiste?

“Svi žele da znaju kako izgleda perfektan sportista. Mora da postoji neka disciplina i upornost, bez toga ne možemo da pričamo da će neko biti na visokom nivou. Sigurno da svi koji poseduju te crte žele da napreduju i vuče ih ta glad za rezultatima i tako se postaje uspešan u sportu”.

Vaš lični primer sa prevelikim očekivanjima u karijeri?

“U reprezentaciji sam gledao starije šta rade i kopiraju. Bili su Žarko Petrović, Željko Tanasković i Đula Mešter na mojoj poziciji, upijao sam od njih znanje, međutim, shvatio sam da je to samo igra. Ne smeš da dozvoliš da te pritisak i očekivanja preplave, onda si u problemu, međutim, ako to držiš sa strane, budeš fokusiran i uživaš, onda možeš da izvučeš najbolje iz sebe. Upravo to savetujem i moje klijente, jer ako ne uživaš, nisi uradio ništa”

I za kraj – savet za mlade sportiste i sve one koji se bore sa nekim mentalnim problemima.

“Imam dosta sportskog iskustva, važno je da si prošao te neke stvari, kako je to kada ti par utakmica ne ide. Svi imaju velika očekivanja, postoji strah od toga da će klub ili trener da te oteraju, ako ne odigraš kako treba. To ne treba da bude sramota, mi smo svi ljudi. Kada te boli zub ideš kod zubara, tako i kada imaš mentalne probleme ideš kod psihologa. To je skroz okej, postoji stigma kod nas, ali ljudi će shvatiti da je to normalno. Mnogo je bitno da imate neki ventil, da vam neko pomogne. Teško je nositi se sa životnim izazovima u današnje vreme i to mnogo” zaključuje Andrija Gerić intervjuu za naš portal.

BONUS VIDEO: