Miodrag Perunović, šampion, vitez ringa, emotivac koji je osećanja izrazio poezijom... Junak mnogih mladosti i detinjstava, jedan od boraca zbog kojih se boks zvao plemenitom veštinom.
Na ulcinjskom sportskom zvezdanom nebu tokom Mundijala prijateljstva Mijova zvezda bila je među najsjajnijima. Pobedom nad do tada nedohvatljivim Viktorom Savčenkom (SSSR) postao je prvak Evrope. Koliko je ta pobeda bila velika, pokazuje da je te godine bio i najbolji sportista Jugoslavije. Istrpeo je nepravdu na Olimpijskim igrama 1980, a godinu kasnije na Prvenstvu Evrope okitio se srebrom, mada je po mišljenju svedoka na licu mesta bio pobednik... Razočarenje odnosom javnosti, koja srebrnu medalju nije doživljavala kao uspeh, navelo ga ja na radikalnu odluku da pređe u profesionalce.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Profesionalne vode bile su u to doba prilično divlje, pa mu je bilo potrebno vremena da se privikne na njih. U Minhenu je 1989. postao Interkontinentalni prvak u IBF verziji, titulu je branio u sledeće dve godina, a potom zbog sankcija nije mogao da je brani.
Ostvareni as koji je davno shvatio da se veličina čoveka ne meri nikakvim anketama i priznanjima, ne voli poređenja ko je bio bolji, veći, uspešniji...
„Ne volim, a pravo da kažem čak me i nerviraju ta rangiranja, biranja najboljih, jer mislim da se ti koji biraju uvek ogreše o neke sportiste. Ja sam za to da se, recimo, pomene grupa vrhunskih. Izbor najboljeg neminovno dovodi do povređenih sujeta, prepirki, čak i razlaza ljudi koji su zajedno rasli. Recimo, Tadija Kačar i ja. Cela ta naša generacija počela je zajedno, 1973. godine bili smo na juniorskom prvenstvu Jugoslavije. Zajedno smo 52 godine! Zar treba da se posle toliko zajedničkog života, ljubavi i drugarstva u ovim godinama prepiremo ko je bio bolji, ko je postigao veći uspeh? Ne pada mi na pamet”, počeo je Perunović priču za Meridian sport.
Istakao je da je zadovoljan karijerom. Kaže ‘moglo je više, ali takođe i manje’, uz naglasak da ‘čovek treba da bude zadovoljan onim što mu je od boga dato’.
Na konstataciju da je nemoguće oteti se utisku da je veština u boksu nekada bila primarna, a da danas dominira snaga, nadovezao se rečima da je kompleksan odgovor pokušao da ponudi u jednoj od knjiga koje je napisao.
„Tu sam opisao upravo segmente boksa koji nisu vidljivi golim okom. Pokušao sam da ispričam priču iz ugla borca, šta sve doživljava, preživljava i kako tumači dešavanja u ringu. Za mene je boks sport koji najviše oplemenjuje čoveka. Koliko god to izgledalo apsurdno, činjenica je. Jer, bokser kroz teške borbe koje prolazi najbolje upoznaje sebe – svoje mogućnosti, mane, strahove. I pokušava da pobedi sve što je negativno, a što svaki čovek ako je realan i pošten prema sebi konstatuje. Boks najviše pomaže da se čovek izgradi kao ličnost. Baš ta borba, ta tegoba koju preživljavaš za vreme borbe, ta bojazan šta može da ti se desi. Čuvanje od toga, a da istovremeno moraš da pokažeš svoju vrednost, a sve se dešava u delićima sekunde. Ako ne doneseš pravu odluku u pravom trenutku, zakasnio si...”
Ističe da se na Olimpijskim igrama u Moskvi šalio sa rukometašima i košarkašima da oni mogu da budu opušteniji, jer su njihovi sportovi igra, a da je boks ozbiljna stvar.
„Ne zove se boks tek tako plemenita veština. I ne kaže se tek tako za ring da je magični četvorougao. Jer, u njemu se i odigrava magija. Kad uđem u ring i vidim protivnika preko puta sebe, sve drugo nestaje. Tog trenutka to postaje poseban svet u kome si sam sa protivnikom i sobom, sa svojim slabostima i kvalitetima. Tad se rešava šta će od toga da prevagne. Osim toga, koliko zavisi od mene, toliko zavisi i od protivnika. Možda je on kvalitetniji, kao ličnost jači... Boks je pre svega sukob dva karaktera, duhovna borba. Tek potom fizičke mogućnosti dolaze do izražaja, prilike da se iskažu. Zato je po meni boks najkompleksnija od svih sportskih disciplina. Možda preterujem, ali tog sam uverenja.”
Sličnu duhovnu bitku Perunović je uočio u tenisu, gledajući mečeve Novaka Đokovića.
„Prepoznao sam u njemu i toj njegovoj borbi sa protivnikom upravo one elemente koje sam kao bokser imao ili upotrebljavao. Doduše, kod njih nema udaranja, ali ima tog napora da nadvladaš svoje slabosti i pobediš protivnika. Tačno vidim kad se to dešava, to su oni njegovi čuveni preokreti. Sećam se recimo duela sa Federerom, u kome je Švajcarac imao dve ili tri meč lopte, a Novak je okrenuo i dobio meč. To mogu da urade samo ljudi koji imaju u sebi tu duhovnu snagu. Žao mi je što sad, u ovim godinama, počinje da dozvoljava da ga pobeđuju neki koji su mnogo slabiji nego što je on bio u punoj snazi. Ali, razumem ga, boksovao sam do 37. godine i boksovao bih možda i do 45. da se nisam razboleo od hepatitisa.”
Za ilustraciju koliki se vulkan emocija krije ispod oklopa vitezova sa rukavicama evo strofa iz Perunovićeve pesme „Ne daj se” napisane jula davne 1983:
„Kad ti se čini – ne vredi dalje,
i da je to konačni slom:
ustani bori se, nema predaje,
uvijek postoji još jednom!”
Na pitanje o poetskoj crti velikih asova ringa - pesme uz Perunovića je pisao i pokojni Marijan Beneš, a koliko je Mate Parlov voleo poeziju pokazuje i izjava slavnog Puljanina da je „pročitao na hiljade pesama, a one koje su mu se posebno svidele i po hiljadu puta” – sagovornik Meridian sporta kaže:
„Tu emotivnu crtu sam davno konstatovao, ne samo moju, već i gledajući drugove, kad sam bio selektor reprezentacije Jugoslavije i prateći mlade momke koje sam vodio. Interesantno je i neverovatno koliko su bokseri emotivni ljudi. Valjda se i sama ta tegoba discipline kojom se bave negde na drugoj strani odražava kao prefinjena velika emocija. Bokseri su ljudi koji i te kako znaju da se zaljubljuju, da vole i da se bore za neke svoje princeze kao što su nekad radili vitezovi na dvobojima i turnirima. Mene bokserska borba najviše i podseća na borbu dva viteza za naklonost princeze koja ih posmatra.”
Naglašava da mnogi nažalost, površno gledaju boks i površno ga tumače.
„Ljudi su skloni da sve pojednostave i kažu ’obična tuča’. Ne kažem, ponekad ima i takvih mečeva. Uglavnom pravi, veliki šampioni, oni uvek imaju kvalitet o kom sam govorio. Setite se recimo Muhameda Alija, Reja Šugera Leonarda. Njih čovek ne može da nazove tabadžijama, ta njihova borba, način na koji pobeđuju protivnike se graniči sa umetnošću. Ta upotreba veštine u boksu i jeste svojevrsna umetnost. Nije to samo puko mlaćenje, nego je sve osmišljeno - treba znati kad i zašto nešto radiš. Svaki udarac, svaki napad ima svrhu u datom trenutku. Ko dostigne, da tako kažem, savršenstvo upotrebe svojih mogućnosti, bliži je zvanju šampiona.”
Na našem Youtube kanalu pogledajte i šta je Perunović rekao o razmišljanjima u MOK da se boks skine sa programa Olimpijskih igara, zašto ga mlađi ne zovu za savete. A ukoliko budete u prilici pročitajte i knjigu poezije „Putopis” čije je stvaranje velemajstor plemenite veštine počeo još dok je bio u ringu.
Bonus video:
