U apstraktnom smislu teško je pronaći kompleksniji pojam od znanja. Ono je poput grandioznog stabla sekvoje. Neosvojivo. Čovek ga sam nikada neće obgrliti, ali svaki pojedinac kroz život treba da teži napretku, koji će mu u momentu “mere i provere” omogućiti da obuhvati što veći obim tog stabla. Proces je složen i dugotrajan, ali upornost i predan rad rađaju određenu vrstu garancije za rezultat koji će većini ostati u domenu nedosanjanog sna.
On je svoje snove pretvorio u javu. Nedavno je proslavio jubilej – pola veka u profesionalnom fudbalu. Karijera se može uporediti sa avanturističkom, uzbudljivom putešestvijom, koju je počeo kao jedan od 3162 stanovnika Čajetine, dok je u momentima kada se bližio vrhuncu u tamošnjem narodu proklamovan u “kralja Gane“, države sa preko 24 miliona “glava”. Milovan Rajevac, kako sam voli da se našali – “najbolji trener u istoriji Crvene zvezde” (dve utakmice predvodio tim i obe pobedio), posle više od 50 godina staža i dalje je zaljubljen u najbitniju sporednu stvar u životu.
Jedan od “ambasadora” afričkog fudbala sa najvećim zaslugama za njegovu pozitivnu promociju na planetarnoj smotri na početku intervjua za Meridian sport osvrnuo se na neslavno završeno učešće njegovog bivšeg kluba u evropskoj eliti.
“Crvena zvezda je ‘uletela’ u Ligu šampiona naivno. Posumnjao sam u one rezultate sa priprema. Zna se u trenerskim vodama… Ako dobiješ sve utakmice tokom priprema, takmičarski period ti neće biti dobar. To se nažalost i dogodilo. Nisu imali čvrstinu. Ne smeš ti na tom nivou olako da primaš golove, ali treba znati igrati odbranu. Nije odbrana kada se svi vrate nazad. Setite se samo kako su Italijani nekada to radili. Jednostavno, vidi se u određenim momentima da je to amaterski rađeno. Nije bilo na željenom nivou”.
Zbog loših rezultata i neostvarenih ciljeva ceh je nakon poraza u večitom derbiju platio trener, Barak Bahar.
“Čim nemate rezultate, to sve govori. Primali su dva, tri gola u domaćem prvenstvu. To je nedopustivo. Ali, dobro, čovek je došao u veliki klub, ogroman. Danas nemaju mnogo strpljenja za trenera. Možda samo Englezi trpe i čekaju, a svi ostali hoće rezultat sad i odmah. Najmanje je dve godine potrebno da se uspostavi neki sistemi”.
Veruje Rajevac u novog-starog šefa stručnog štaba crveno-belih Vladana Milojevića, ali citirajući kuma Milovana Đorića poziva javnost na oprez.
“Zec ako se vrati istim putem pogine – stalno ponavlja moj kum Đora. Šalim se naravno. Milojević je mnogo toga napravio u Zvezdi i nadam se da će nastaviti tamo gde je stao. Verujem da će naći način da obraduje navijače. Problem je što više nema zagarantovanog mesta u grupnoj fazi Lige šampiona. To je takmičenje gde kvalitet struke ispliva na videlo”.
“Bukari zbog brzine može da igra u svakoj ligi”
Ispostavilo se da su “večiti rivali” uglavnom imali sreće sa pojačanjima iz Gane, a pojedinic su ostavili dubok trag u redovima beogradskih velikana.
“Pogodili su sa momcima iz Gane. Ponosan sam na to. U drugom mandatu na klupi reprezentacije bilo mi je žao što nisam mogao da računam na Osmana Bukarija. Jednostavno, nije mogao da igra, čekao je pasoš. Sigurno da bi bio deo tima za Afrički kup nacija. Čujem se sa ljudima iz klubova. Pitali su i za Bukarija, Boaćija, Ada… Boaćija sam zvao u tim. Igra sada u tim slabijim ligama, pa više nije na tom nivou. Reč je o fenomenalnom igraču. Mnogo je zavoleo Srbiju i naučio dosta reči. Šalili smo se na osnovu toga često. Poneo je najlepše uspomene iz Beograda, baš voli u Srbiju. Bilo je i ranije igrača. Ovusu je i dalje u Čukaričkom, a nekada je Tejgo branio boje Partizana, Li Adi igrao za Zvezdu… Apija je došao u Vojvodinu, a to je jedan od najvećih igrača u istoriji Gane. Odlično je igrao. To je maltene kao da je Džajić zaigrao za Vojvodninu, toliko je cenjen u Gani. Problem tamošnjih igrača je što se lako i često povređuju. Kolena su im slaba, jer kao mladi igraju na tvrdim podlogama”.
Osman Bukari je zablistao na stadionu “Rajko Mitić”, kako na domaćoj, tako i na sceni Starog kontinenta, a Rajevac smatra da se najbolje partije tek mogu očekivati od brzonogog ofanzivca.
“Bukari je timski igrač sa neverovatnim individualnim sposobnostima. Bio je najopasniji pojedinac Crvene zvezde u Ligi šampiona. Jedini je na terenu koji može da pobegne svakoj odbrani. Naročito mu odgovara igra protiv timova koji stalno napadaju, pa ostavljaju više prostora u odbrani. On može mnogo uz kvalitetne saigrače. Ima sekvenci koje mora da ispravi da bi postao još bolji i da mu cena još više poraste. Zbog brzine može da igra u svakoj ligi. Sve zavisi od taktike tima za koji nastupa. Hitar je ‘na kratko’, u najboljim je godinama i tek treba da pokaže pun potencijal. Sposoban je da završi akciju i da asistira”.
Tokom 1977. godine, u jednom od najvećih transfera u tadašnjoj državi, stigao je Milovan Rajevac kao pojačanje u defanzivnoj liniji Crvene zvezde. Na “Marakanu” se vratio kao pomoćnik Ljupka Petrovića u njegovom trećem mandatu u crveno-belom dresu.
“Radio sam sa Ljupkom jednu godinu u Pekingu, a potom u Zvezdi. Poznajem ga napamet. Učio sam od njega mnogo. Bio sam mu prvi saradnik, pomoćnik. Ima malog napretka, što se tiče njegovog zdravstvenog stanja. To me raduje. Ali, on je najmanje računa vodio o sebi. Veliki čovek, trener, znalac… Pravi lav! Ljupko je znao da napravi taktiku. Govorio je igračima da predaju loptu protivniku. ‘Šefe, a šta da radimo kada im uzmemo loptu’, pitao ga je Miha pre finala Lige šampiona. Ljupko mu je poručio da im loptu opet vrate. To je on. Imao je rešenje za sve”, kazao je Rajevac, a potom se prisetio utakmice sa Jang Bojsom u Švajcarskoj koja je završena bez pobednika – rezultatom 2:2:
“Isključili su nam štopera. Inače, kada sam kao pomoćnik radio, nisam se mešao često u odluke trenera. Ali tada mi je nešto došlo i rekao sam Ljupku da izvede Pantelića. Šetao je Ljupko nervozno gore, dole, a ja sam mu uporno ponavljao da izvede Marka. Kada je to uradio prosto sam se zapitao šta mi je bilo u glavi, da li sam normalan. Šta će Žiga posle sam…A onda on postigne dva gola. To mi se desilo još samo jednom u Kini. Igrali smo protiv tima Ilije Petkovića i sugerisao sam Ljupku da uvede dva igrača. Dali su golove i pobedili smo. Ljupko mi je prvi poverio odbranu Crvene zvezde. Objašnjavao mi je sve sisteme. Imao je spremnu taktiku i za igrača više i za igrača manje u odnosu na rivala”.
Milovan je jedini trener Crvene zvezde koji je ostvario stopostotan učinak na klupi. Kao privremeno rešenje nasledio je Petrovića i ekipu vodio do osvajanja celog plena na dva susreta. U nekoliko navrata postojala je želja klupskog rukovodstva da iskusni stručnjak preuzeme tim iz Ljutice Bogdana, ali do toga barem za sada nije došlo.
“Kaže se da se Zvezda nikada ne odbija, ali moram da budem iskren. Zvali su me tri puta, ali nisam jednostavno bio u mogućnosti tada da preuzmem tim. Sada shvatam da je to tada bilo potrebno klubu i zbog toga se kajem. Već sam se bio orijentisao na reprezentaciju i obaveze su me odvele dalje”.
Odlučio je Rajevac da trenersku karijeru gradi u reprezentativnom fudbalu, a najveće uspehe režirao je na klupi nacionalnog tima Gane.
“Pre mene, Ganu je prvi put u istoriji na Svetsko prvenstvo odveo Ratomir Dujković. To je veoma važno istaći. Tek onda sam stupio na scenu. Na moju žalost, kada se osvrnemo na Mundijal 2010 godine, uoči takmičenja povredio se Majkl Esijen i nije mogao da igra. Kod Duje je upravo on bio glavni igrač. Odlučio sam da napravim smenu generacije. Ispostavilo se kasnije kao odličan potez. Sastavljen je dobar tim, a za takav poduhvat sam imao dovoljno vremena. Uporedo sa A selekcijom, predvodio sam i lokalnu reprezentaciju Gane. Reč je o timu sastavljenom isključivo od igrača koji nastupaju u domaćem prvenstvu. Sa mladom, U20 reprezentacijom, osvojio sam Svetsko prvenstvo u Kairu. U finalu smo posle penala bili bolji od Brazila. Kada je lokalna ekipa u pitanju stigli smo do finala Afričkog prvenstva, a ono što je najvažnije, A reprezentacija je za vreme mog mandata na klupi bila učesnik finala Afričkog kupa nacija i četvrtfinala Svetskog prvenstva. Bili smo peti na planeti”.
Mundijal u Južnoj Africi ostaće upamćen iz mnoštva različitih aspekata, ali srpski strateg je bio deo po mišljenju mnogih stručnjaka, ali i javnosti, utakmice turnira. Urugvaj se preko Gane domogao polufinala i to uz filmski scenario. Luis Suarez se pretvorio u “golmana”, a Đan će čitavu karijeru, iako uspešnu, pamtiti po promašenom penalu u poslednjim sekundama meča.
“Utakmicu protiv Urugvaja će svi pamtiti. Ostaće u analima ovog sporta. Nesvakidašnji ishod. Slična situacija mi se desila i kada sam bio selektor Tajlanda. Na jednom važnom meču smo imali penal pri rezultatu 2:2, promašili, te potom izgubili posle jedanaesteraca. Neće me ti penali, definitvno”, kazao je Rajevac, a potom u istom dahu nastavio prisećajući se Đanovog promašenog kaznenog udarca protiv Urugvaja:
“Spremio sam taktiku. Odlučio sam da ako dođe do toga da idemo na penale promenim golmana u poslednjim minutima. Drugi golman je odličano branio jedanaesterce, pokazao je to u mladoj reprezentaciji. Jasno je da je sreća neophodna, ali to mu je bila specijalnost. Međutim, dok sam se osvestio posle Đanovog šuta utakmica je završena. Još uvek čekam da ona lopta, koja je pogodila prečku, padne sa neba. Ona jednostavno nije tri puta htela da pređe preko linije. Prvi šut su odbranili, onda Suarez skida rukom sa gol linije, pa za kraj Đan ‘trese’ prečku. Prošlo je mnogo vremena dok sam shvatio šta se dogodilo. Posle su imali psihološku prednost koju su znali da iskoriste. Njihov golman je i pre toga odlično branio penale. Znam sam da Kingston, naš prvi čuvar mreže, nije dobar penaldžija. Tek kada smo se istuširali i spakovali postao sam svestan da smo ispali. Pogledao sam ka Urugvajcima. Slavili su, svlačionica je pratktično ‘gorela’. Bilo je jako teško”.
“Što mi sad ne sklanjaš ruke sa predsednika?”
Još jedan meč Gane na Svetskom prvenstvu navijači iz Srbije nikada neće zaboraviti. Nakon furiozne igre u kvalifikacijama, teško da je iko očekivao da će tim Radomira Antića posrnuti na startu grupne faze prestižnog turnira i to prilikom susreta sa afričkim predstavnikom.
“Radomir Antić mi je bio kao stariji brat. Bili smo komšije na Zlatiboru. Često sam tražio savete od njega i vodili smo dugačke razgovore. Prvih dana na Mundijalu smo baš dosta bili zajedno. Igrali smo šah sa Borom Milutinovićem, doduše više njih dvojica. Više sam bio sa njima nego sa saradnicima iz Gane. Bio sam zadovoljan da protiv Srbije odigramo nerešeno. Ušli smo dobro, ali meč je mogao da ode u drugom pravcu. Crveni karton Lukovića nam je mnogo pomogao. Penal je presudio u našu korist. Bio sam zatečen. Pred utakmicu je u svlačionicu ušao predsednik države. Običaj je da se zagrlimo. Krenuo sam, ali pripadnici njegovog obezbeđenja su mi sklonili ruke. Bilo mi je neprijatno. Posle meča me je čekao u hodniku i krenuo ka meni da me grli. Upitao sam obezbeđenje: ‘Šta je sad? Što mi sad ne sklanjaš ruke’? Dosta toga zanimljivog se dešavalo. Društvo je bilo odlično, atmosfera sjajna. Dešavali su se i pojedini problemi, kao sa Muntarijem. Ali ja jednostavno nisam dao na sebe. Na kraju je sve ispalo odlično. Ostaje žal samo za tim penalom protiv Urugvaja. Mnogo je donosio. Posmatrano samo iz finansijskog aspekta, taj pogodak bi Gani doneo pet miliona dolara. Svi su kasnije napravili dobre karijere. Asamoa je igrao za Juventus, Kevin Princ Boateng za Barselonu, Milan… Drago mi je zbog tih momaka”.
“Nisam dobro gospodine Mandela, odlično sam”
Pregršt lepih uspomena “zaradio” je Rajevac na Mundijalu, ali posebno zadovoljstvo osetio je tek nakon bolnog poraza od Urugvaja. Njegovu porodicu, kao i ostatak reprezentacije Gane, u svom domu gostio je legendarni revolucionar i predsednik Južnoafričke Republike – Nelson Mandela.
“Svetsko prvenstvo je po prvi put održano u Africi i posvećeno je legendarnom Nelsonu Mandeli. Primio nas je kod njega u dvoru. Njegova supruga, Vini Mandela, oduvek je bila navijač Gane. Mi smo jedina afrička reprezentacija koja je daleko dogurala na Mundijalu, pa je ceo kontinent bio uz nas. Ugostili su nas posle poraza od Urugvaja i to su nezaboravni trenuci. Jedan takav lider nam je posvetio pažnju. Velika čast! Kada sam ušao sedeo je u fotelji i pokušao je da ostane, ali zamolio sam ga da to ne uradi. Rukovali smo se, a potom je pitao da li sam dobro. ‘Ne’, kratko sam poručio. ‘Zašto?’, pitao je zabrinutim pogledom. Rekao sam da nisam dobro, već odlično. Nasmejao se. Pamtiću to zauvek. Bilo je sjajno. Kasnije smo još malo pričali i napravili zajedničke fotografije. Ponosan sam na to”.
EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 10 POKLON WIN&GO RUNDIpotpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije.
“Deluje nemoguće sve dok ne uspete”
Rajevac smatra da je afrički fudbal nepravedno zapostavljen i da je automatski postavljen u podređen položaj.
“Gana je veliki fudbalski rasadnik, možda i jedini pravi trenutno. Nepravedno je što tako mali broj reprezentacija sa ovog kontinenta ima mogućnost da se domogne učešća na Mundijalu. Retko gde možete videti toliko talentovanih momaka. Samo u to doba igrali su Drogba, Esijen, Eto… Zanimljivo je da smo 2010. Samuel Eto i ja istovremeno nagrađeni, on za najboljeg igrača, a ja za najboljeg trenera na kontinetu”.
Provlačilo se, onako tiho u javnosti u više navrata, da je upravo Milovan kandidat za selektora Srbije. Na klupu Orlova nikada nije seo, a veruje da bi ponovio uspehe ostvarene u Gani.
“Jednom sam, da kažem, odbio našu reprezentaciju. Možda je to i gruba reč, više se kockice nisu složile da dođe do toga. Pogubno po mene je što sam pravio dugačke pauze. Kada sam imao priliku da potpišem najunosnije ugovore pauzirao sam po pet godina. Veliki je žal što nisam preuzeo Srbiju. Nisam se oprobao na evropskoj smotri. Nije se dalo, a mislim da bi ponovio uspehe sa Ganom. Okolnosti su bile takve”.
Prekaljeni strateg će navijati za izabranike Dragana Stojkovića Piksija na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj, a smatra da su prednosti i mane našeg tima lako uočljive.
“Uspeh je prvo izaći iz grupe, pa onda ići dalje. Recimo da je četvrtfinale velike stvar. Ekipa je sigurno sposobna za to. Evidentno je da ne znamo da igramo odbranu i da smo više napadački orijentisana ekipa. Moramo igrati u oba pravca, ako želimo iskorak. Na Svetskom prvenstvu smo videli da primamo po tri gola, a to ne sme da se događa. Na tako visokom nivou protivnici ne praštaju takve propuste. Ipak, to je na onima koji vode tim i rade na tome”.
U slobodno vreme, trenerski trio Milutinović – Antić – Rajevac, voleo je da odmeri snage u šahu.
“Bora nas je pobeđivao u šahu. Ma u svemu. Taj čovek ne može da izgubi. Nožni tenis, popularni fudbal-tenis, pa to mu je omiljena stvar. Plasirali smo se Al Sadom u Ligu šampiona i osvojili kup, pa smo doveli jednog brazilskog golgetera. Njegov transfer je koštao klub 12 miliona evra. Bora je rekao da ne može dobiti toliko novca ukoliko ne igra nožni tenis sa njim. Svi igrači su navijali okolo, bodrili Boru. Naravno, on je pobedio, ali dao mu je novac”.
Novosadska bajka
Tokom igračke karijere Rajevac je nastupao za četiri srpska kluba – Borac Čačak, Vojvodina, Crvena Zvezda i Sloboda iz Užica, da bi potom iste timove predvodio i kao trener.
“Stalno sam imao sreće. Pravili smo velike uspehe. Borac sam prvi put kao trener vodio do Evrope, a Slobodu premijerno uveo u Superligu. Uzeo sam Vojvodinu sa nula bodova, a već tokom proleća smo bili prvi na tabeli. Vezali smo 16 utakmica bez poraza.U Beograd smo četiri puta dolazili na megdan protivnicima i primili samo jedan gol. Partizan smo dobili tri puta u nizu. Čak 10 mečeva smo dobili sa 1:0, ali to je 30 bodova. Treba znati sačuvati prednost. Tadić je debitovao sa 17 godina, a Despotović bio najbolji strelac lige. Gojko Kačar je tada pokazao koliko vredi. Dogurali smo do plej-ofa kvalifikacija za Ligu Evrope, ali tada smo naleteli na Atletiko Madrid. Odmah se videlo da će Dušan Tadić postati veliki igrač, zato sam ga i stavio u ekipu kao tinejdžera. Pokazalo se da je spoj mladosti i iskustva uvek dobitna kombinacija. Mnogo smo radili u teretani na njihovom jačanju, na taktici, na ponašanju. Tadić nikada nije podigao ton, niti odmahnuo rukom. Ostajao je sam posle treninga i mnogo radio. Ranko Despotović bio u jednom momentu 32. igrač u timu, hteli da ga kupe Austrijanci za tri hiljade evra, a posle kao najbolji strelac otišao za preko milion evra. Kačar je klubu doneo četiri miliona”, istakao je Rajevac, a po sličnom principu je radio u redovima čačanskog Borca:
“Tako su Lazović i Milunović iz Čačka uspeli da naprave sjajne karijere. Igrali su tada za nas sa samo 17 godina. Publika je to prepoznala i bodrila svoje Čačane. Sećam se, po 25 sati smo putovali do Kišinjeva autobusom. Ajaks nas je zaustavio, a tada sam već otišao u Ganu. Igrača uvek ima, a treba ih prepoznati. Iz igre i dobrog rezultata se rađaju igrači. Kada izgubite deluje da ništa ne valja, a kada ista ta igra donese pobedu sve se doživljava drugačije”.
“Nismo prali noge u Moravi, ali igrali smo kao Barselona”
Diploma Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja mnogo je koristila Rajevcu u razvoju trenerske karijere, a za uspehe ostvarene u kopačkama najzaslužnija je čačanska škola.
“Nismo prali noge, pa zato i nismo bili na nivou košarkaša. Igrao se za vreme bivše Jugoslavije sjajan fudbal u Čačku. Igrao se ‘moravac’, kratak pas, kao Barselona kasnije. Biće Mladinić je govorio da je to po kvalitetu treća najbolja škola fudbala u zemlji. Bio je to klub maltene iz dve ulice. Nije bilo stranaca. Teško je bilo upasti u društvo. Imao sam sreće da tada završim u Čačku”.
Početkom 80-ih godina prošlog veka sam krem jugoslovenskog fudbala odlučio je da se oproba u Sjedinjenim Američkim Državama. Njujork od tada ne pamti atraktivnije okršaje u “malom fudbalu”.
“Dosta naših igrača je u tim trenucima krenulo put Sjedinjenih Američkih Država. Govorim o ljudima sa prostora bivše Jugoslavije. Reč je o malom fudbalu koji je tada bio veoma popularan. Otišao sam u Njujork. Igrao sam sa Karasijem, Stamenkovićem, Baralićem, Žungolom, Tukšom, Simićem, Nikitovićem… Bili smo prvaci SAD, kako u regularnom delu, tako i posle u plej-ofu. Žungul je koliko pamtim bio najbolji strelac svih vremena, a naravno najbolji i najatraktivniji igrač Srba Stamenković. Mali fudbal je zahtevao ozbiljnu fizičku pripremu. Igralo se u sistemu 5+1 na hokejaškom terenu. Hale su bile ispunjene do poslednjeg mesta. Moj kum Majk Stanković je nastupao za Baltimor i proglašen je za najboljeg defanzivca. Najveće fudbalske zvezde igrale su u SAD, ali pravi, veliki fudbal. Od Pelea, preko Krojfa i Besta, do Bekenbauera. Bleki Bogićević i Vita Dimitrijević su bili sjajni”, konstatovao je Milovan Rajevac u intervjuu za Meridian sport.
Bonus video:
balsa
Jeste Bahar platio ceh ali će na kraju sve naplatiti Zvezdi