Prvi trening Partizana i situacija koja je oduševila Željka Obradovića: To se za tri godine nije dogodilo

Trener Partizana, Željko Obradović bio je gost podkasta “X&O’s
CHAT” podkastu koji vodi košarkaški novinar Edin Avdić.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Sem taktičkih zamisli i specifičnosti trenerskog posla u interesantnom razgovoru dugom sat vremena najtrofejniji strateg Starog kontinenta govorio je i o novom timu crno-belih.

Na početku razgovora Obradović je istakao da je košarka pretrpela ogromne promene od početka njegove karijere pre više od tri decenije.

“Drugačije je u svakom smislu. Ja kad sam krenuo da radim prve godine u Partizanu, imao sam jednog pomoćnika, sad imam stručni štab koji broji pet pomoćnih, dva kondiciona trenera, medicinsko osoblje, fizioterapeute. Promenio se i način priprema, mogli smo da idemo na pripreme kad god smo hteli, pa smo provodili u pripremnom periodu preko 2,5 meseca. I onda kada kreneš sezonu to izgleda drugačije. Promenio se broj utakmica, način treninga, u nekim stvarima i sistem i način rada na samom treningu. Košarka se ubzrala, da su igrači bez obzira što nemaju toliko vremena za pripreme atletski snažniji, jači, brži. Ima nekih stvari koje sam koristio kao trener i pre 30 godina i sada u ovom trenutku”.

U skladu s tim menjala se i trenerska filozofija rođenog Čačanina.

“Filozofija se menja od trenutka kada shvatiš šta imaš u svojim rukama, kakav tim. Od igrača pokušavaš da napraviš nešto što misliš da će ti pomoći da ekipa igra na dobrom nivou. Postulati košarke, jaka čvrdsta odbrana i brzi poeni u tranziciji. Nema trenera i igrača koji neće insistirati na tome. Sve to je lepo dok ne počnu treninzi, dok ne dođe do prvog umora… To je najbitnije. Volim da priča msa igračima uvek o tome šta oni mise, da mi kažu kako se osećaju u odbrani i u napadu, gde vide sebe da mogu da daju najviše, u tom smislu se pravi i taktika u napadu i odbrani”.

Kako ste vi izgradili vaš trenerski stil?

“Ja sam imao sreću da kao igrač radim sa ljudima koji su uticali na moj život privatno i trenerski – Aleksandar Nikolić i Duda Ivković. Treći čovek koga pominjem koji je u svakom smislu uticao na mene je Dragan Kićanović. Kad sam postao trener Partizana ja sam razmišljao samo da ukoliko radimo komplikovanije kretnje u napadu ili odbrani, ako me igrač pita – moram da imam spreman odgovor. To je jedini autoritet koji postoji u bilo kom poslu – autoritet znanja. Bukvalno nisam spavao. I sad me zovu mladi treneri koji imaju problem jer su čak mlađi od njihovih igrača i njima govorim da je sve ostalo nebitno, samo je važno da imaš spreman odogvor. Kada vas igrač pita morate biti spremni da odgovorite. Posle 30 i nekoliko godina sve je to meni najlakše na svetu, ali bogami u prvoj godini nije bilo lako i zato mi je značilo isksutvo rada sa Profesorom, Dudom reprezentaciji, ali i svim ostalim trenerima u Borcu, kao i sa mojim prvim trenerom u karijeri, Acom Janjićem i Milošem Bohinjcem. To su sve ljudi koji su uticali na mene i kao igrača, a i preneli mi ono što sam koristio kada sam postao trener”.

Kad ste seli na klupu Partizana da li ste bili svesni da će to biti vaš poziv do kraja karijere?

“Bio je veliki rizik, moglo je da ode i na drugu stranu klackalica. Tu je Kića odigrao veliku ulogu jer je imao veliko poverenje u mene. Na sreću ta prva godina je išla kako je išla. Ali, još jednom ponavljam, moja velika prednost je bila ta što sam radio sa igračima sa kojima sam do juče bio saigrač. Verovali su mi najpre kao čoveku, onda kao treneru, a uz to naravnod a je bilo veoma bitno što je i Profesor bio pored mene. Igračima sam rekao da mogu da se naljute na mene i kažu mi šta god hoće, ali ako neko odgovori Profesoru imaće veliki proble samnom. Naravno napravili smo i distancu, ja sam ortak van terena, a glavni trener na parketu – i nije bilo šale”.

Kako je izgledao vaš prvi odlazak u inostranstvo?

“Adaptacija je ključna reč. Promena zemlje, kulture, načina života… Kad sam otišao u Huventud doživeo sam šok. Prvo je bilo kad smo neku prijateljsku utakmicu igrali uveče, na večeru su igrači pili pivo i vino. Ja sam bio šokiran, ali to je deo kulture gde svako od njih popije čašu piva ili vina, to bi se kod nas pretvorilo u nešto drugo. Sećam se i kad sam u 5. ili 6 kolu igrao posle Barselone, a pre toga smo imali sve pobede. Prepodne je bilautakmica, izgubili smo, bio sam van sebe. Prvi poraz nam je to bio, a to veče je bilo prirešeno iznenašenje Đordu Viljakampi, tražili su nam da daju neki novac da bi mu kupili poklon. On je ušao u salu sa parkinga i nije znao da mu se sprema iznenađenje. Kad je ušao unutra je bilo 200 ljudi, tepisi na terenu. Ja koji sam u bedaku i gledam šta se dešava i vade mu poklon – konja. Ja sam navikao da ovde kad izgubimo utakmicu 7 dana ne izlazim, prilazi mi generalni menadžer i ja mu kažem sve što je bilo u meni. Rekao mi je da moram to da zaboravim da ovde nema patnje i radosti u tom smisu, to mi je pomoglo da shvatim neke stvari, i posle toga sam u svakoj drugoj sredini u koju sam išao razmišljao na drugi način i probao da se adaptiram. Siguran sam i znam da sam u tome uspeo”.

Poznati ste po temperamentu, načinu na koji ste vodili utakmice, ali i po tome da ste za “zvezdama” često i imali najbolji odnos.

“Sve je stvar poverenja i iskrenosti. Od prvog dana sam najiskrenij isa igračima, kažem im kakav mi je temperament i da sve radim az dobrobit tima i njih samih. Oni mogu meni da kažu šta god hoće i kad sednemo da nema nikakvog problema između nas. Teren i van terena je druga priča. Uvek sam uspevao da napravim razliku na teren i privatan život, nikad nisam imao problem. Najlakše mi je bilo sa najvećim igračima. Najpametniji su, najviše razumeju i prihvataju neke stvari. Najponosniji sam na činjenicu da sam i dan danas sa svim igračima sa kojima sam radio veliki prijatelj, nekima sam postao i kum, to su fantastična prijateljstva, nadam se da ćue i iz nove generacije igrača koje treniram biti takođe ljudi sa kojima ću ostati u kontaktu”.

Koliko je surov trenerski posao na vrhunskom nivou?

“Postoji to nešto što je neminovno u životu trenera- da drugi ljudi odlučuju o njemu. Ja stalno objašnjavam da imam neke prijatelje koji su uz mene skoro 50 godina, gledaju košarku i oni mi kad pričamo o košarci kažu da razumeju košarku da je gledaju 50 godina, a ja im onda kažem da imam nekoliko hiljada letova, ali ne bih smeo da kažem da bih mogao da budem pilot. Surov je u smislu da svako misli da zna i da svako misli da bi mogao da bude tamo. S druge strane je ovaj koji sam ja sebi objasnio da je to poziv koji obožavam i koji najviše volim da radim. I dan danas sam najsrećniji kad kročim na parket i vidim moje igrače i stručni štab. Ne dotiču me mišljenja drugih ljudi, niti čitam kritike, a sačuvaj me Bože pohvale, pošto je to još gore. Znam da je to samo stvar da te ljudi gledaju na način da si dobar onoliko koliko je dobra tvoja poslednja utakmica što naravno nema veze s mozgom. Znam šta radim, koliko sam posvećen, koliko vremena i energije unosim u to i to mi je sasvim dovoljno. Ako neko misli da ne radim dobro svoj posao to je njegovo pravo. Niko na ovom svetu ne može da me kritikuje kao ja sebe kad ostanem i analiziram stvari koje radim. Naravno da pravim greške kao svi ostali ljudi, to je sastavni deo ovoga čime se bavim”.

Upitan o formiranju tima u Partizanu, ističe da od njegovog povratka stvari funcionišu po ustaljenoj formuli.

“Ja sam od kluba tražio da odluka o formiranju tima i igrača bude moja. Ne treba da budete isključivi pa da ne razgovarate sa saradnicima, predsednikom kluba, ja sam to uvek radio. Kao što smo ove godine radili zajedno Zoran Savić, Ostoja i ja, naravno uz veliku saradnju sa svim mojim pomoćnim trenerima. Pričali smo o svim transferima, ja sam ih informisao, razgovarali smo, ali odluka je moja. U smislu da bih voleo ovog, ali mnogo puta taj nije voleo da dođe iz nekog razloga, ili su finansijski zahtevi bili preveliki, pričam generalno o klubovima, Realu, Benetonu, PAO, ne samo Partizanu. Samo jedne godine u Panatinaikosu sam imao budžet i tim na vrhunskom nivou, posle toga nikad vipe nije bilo. Prve godine kad sam bio prvak sa PAO, pa smo prešli u malu salu zbog OI budžet je bio četiri puta manji, ali smo razgovarali i uspeli da napravimo tim. Ove godine smo sticajem okolnosti napravil potpuno novi tim. Mislim da nismo gledali manje od 80 igrača. Sve što je bilo na tržištu smo prošli. Nemoguća misija je da sve pogodiš, bilo je iznenađenja da igrač ispadne mnogo bolji nego što si očekivao, za neke da su baš onakvi kako si pretpostavljao, a neki da budu razočarenje. Kad nekoga potpišeš i napraviš tim ja smatram da su najbolji i da u njih najviše verujem, to se i danas nije promenilo”.

Prisetio se i razgovora uoči prve pripremne utakmice u novoj sezoni koji je vodio sa Ajzeom Majkom.

“Pitao me je šta mislim o utakmici (sa Igokeom, prim.aut).Rekao sam mu da mislim da ćemo imati između 15 i 20 izgubljenih lopti. Imali smo ih 16. Od njih je sigurno 10 bilo onih koje zovem najglupljih, ali to je proces, tek smo se skupili, pet trening smo imali. Gde se gube lopte? Napad protiv presinga. Postavili smo ko izbacuje loptu, odjednom drugi čovek to radi. To je sada normalno, ali, ne može u 10. utakmici u sezoni da bude ista greška”, rekao je Obradović i upitan šta je najvažniji segment košarke “ispucao” – šut.

“Uvek je bio najvažniji, tu nema dileme. Onaj ko ima to, ostale stvari može da nema toliko dobre – to je suština. Imao sam igrača u Realu, Rimasa Kurtinaitisa koji gde god da je primio loptu se okrenuo i pogledao na koš. To je jedini igrač u mom životu koji je to radio. To dajem kao primer uvek, jer košarke se igra da bi ubacio loptu u koš”.

Ilustrovao je to primerom sa početka priprema za novu sezonu.

“Šut je stvar ponavljanja, ja ću sad da vam kažem jednu stvar kojom sam bio presrećan. Prvi trening sad koji smo imali, sedam srpskih igrača, ovih mladih, svi su ostali da šutiraju kad sam završio trening… i stranci. Ali, Boga mi, na kraju je njih sedmorica ostalo da šutiraju. To se meni za ove tri godine u Partizanu nije dogodilo. Posvećenost… Bilo je nekih igrača koje smo molili da dolaze kad je slobodan dan, a oni nikad nisu došli. Kako ćeš da postaneš šuter? Kad završimo trening, ja dam zadatak da se ubaci 100 šuteva, a oni me gledaju i kažu: “A zašto 100?”. Najbolji koje sam trenirao su svako jutro dolazili i ubacivali po 500 šuteva. To je suština”.

Kompletan razgovor Željka Obradovića i Edina Avdića pogledajte u prilogu na kraju vesti.

Bonus video: