Vlade Đurović: Oteli mi titulu, pa Pešiću dali zlatnu generaciju

Vlade Đurović retka je ličnost koja se, u danima kad svi govore u rukavicama, ne libi da iznese mišljenje, ne kalkulišući da li će prijati nečijim ušima.

Stručnjak čija karijera traje više od pola veka (1973. godine postao je prvi profesionalni trener u istoriji OKK Beograda) ostao je dosledan sebi da uvek kaže šta misli. Bez uvijanja, narodskim jezikom da ga svako razume.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Tako je bilo i 1978. kad je, na nagovor Bogdana Tanjevića, preuzeo Slobodu u najnižem rangu. Po dolasku u Tuzlu, igrači su pomislili da je lud, jer im je rekao da mu je cilj da uđu u Prvu saveznu ligu. Posle četiri godine Sloboda je zaigrala u elitnom rangu.

Slično je bilo i po dolasku u Šibenku, gde je rekao da sa njima ide na titulu prvaka Jugoslavije! Na putu do Splita sedeo je u avionu sa zlatarom iz Šibenika Fabom Bataljakuom i rekao da će „Šibenka biti prvak Jugoslavije”, na šta mu je ovaj odgovorio:

“Ako osvojite prvenstvo sa Šibenkom od mene imate najskuplji i najlepši poklon iz moje radnje!”

Dan danas Vlade Đurović ima Kartije lanac koji nikada nije skinuo sa vrata. U Jazinama ga, potom, navijači nisu prihvatili, zviždali mu pre svakog meča. Odoleo je i kad su Zadrani pobedili Cibonu u Zagrebu i vraćali se kući sa peharom državnog prvaka, oni koji su bili kontra njega polegali su na Maslenički most, deset kilometara pre grada, ne dozvoljavajući autobusu da prođe i u znak izvinjenja vikali „Vlado, ostani!”

O bogatoj karijeri, danima u Šibeniku, Zadru, Zvezdi, Grčkoj…Đurović je govorio za Meridian sport. Na pitanje da li je sa ove distance srećan, rekao je:

„Zadovoljan sam zbog mnogo toga, ponosan, ali ima i mnogo žala”, počinje priču iskusni stručnjak. „Svašta je vezano za mene. Žao mi je što sam trener koji je najkraće bio prvak države na svetu. Nekih 18 sati, dobili smo medalje, pehar, proslavili titulu i onda je ujutru Predsedništvo KSJ saopštilo da se igra nova utakmica. Lično sam odlučio da se ne igra ponovljeni meč i tadašnji generalni sekretar saveza Đorđe Čolović je javno rekao u novinama da će u tom slučaju meni doživotno zabraniti bavljenje košarkom u Jugoslaviji i da će Šibenka biti prebačena u drugu ligu. Ništa od toga nije bilo, verovatno im je pokojni Bora Stanković rekao ‘Ne lupetajte, uzmete im titulu i još pravite te gluposti’. Ništa mi nije falilo, ni dlaka s glave. Sledeće godine Šibenka je igrala Prvu ligu, a ja sam ostao trener.” 

O čuvenoj utakmici koja dan danas izaziva mnogo kontroverzi, posle koje je Bosna bez borbe proglašena prvakom, Đurović kaže:

„To je bila velika greška, najveći skandal u košarci svih vremena. Da li je sudija svirao faul, koji je bio ili nije, lično je ubeđenje. Takva odluka je doneta, jer je Bosna nakon smrti Tita bila jedini kohezioni faktor. Već se naslućivalo da će biti raspada. Predsednik predsedništva SFRJ Branko Mikulić i jedan od glavnih privrednika Emerik Blum, normalno, odmah su pritisli Vasila Tupurkovskog i to se desi kao što se desilo. Najgore je što su i Zadar i Split likovali, pa i Zagreb. Mnogima je odgovaralo da Šibenka ne bude prvak, jer tako nije igrala Kup šampiona i onda je bilo lakše da se prebaci Dražen. Bilo je tu mnogo toga što je odlučivalo. Eto, mi nismo izašli, rana smo koja i dalje stoji.”

Posle te episode, da je priča tekla hronološki, sledila bi titula sa Zadrom. Međutim nastavila se sa „ožiljcima”.

„Drugi žal mi je što nikad nisam bio selektor, a mislim da sam zasluživao. Promenilo se mnogo njih. Uvek sam bio kandidat, čak i ono vreme kad je bio (Duda)Ivković. Čak su pitali igrače, bila su glasanja, ali nisam dobio priliku. Kad se desilo to sa Šibenkom, formirala se reprezentacija Jugoslavije koja je kasnije na Svetskom prvenstvu u Bormiju bila šampion. Ona sa Kukočem, Rađom, Divcem, Ilićem, Alibegovićem, Đorđevićem… Ta reprezentacija je data Pešiću zato što je prvak. Čoveku tada sa ukupno tri meseca trenerskog staža!  A ja sam radio mnogo duže, osim Šibenke i sa Slobodom koju sam posle četiri godine rada uveo u Prvu ligu.”

Na kratko je pomenuo Zadar kao „sudbinski” grad u njegovom životu. Kao dečak išao je stalno na more kod tetke u ovaj grad, u njemu upoznao Krešimira Ćosića, zatim u Jazinama sa Slobodom pobedio Slovan u majstorici za ulazak u Prvu ligu i na kraju sa Zadrom osvojio titulu.

„To su dragi trenuci, ali imao sam ih i u drugim zemljamama. Osvojio sam četiri kupa u četiri različite države, osvojio i Univerzijadu. Žao mi je, takođe, što niko to ne pominje. Te godine Savez nije imao mogućnost da organizuje reprezentaciju da ide u Južnu Koreju, nego je Čović prihvatio da ide FMP. Na brzinu sam napravio pripreme od 15 dana, otišli smo i pobedili Rusiju u finalu. Mnogo više se priča o nekim drugim Univerzijadama, nikada nisam video da je neko to pomenuo.”

I tu se lista podataka u koloni „žal” ne završava:

„Bio sam slobodan, u Beogradu. Imam i životnog, naravno i košarkarškog iskustva, a nikome nije palo na pamet ‘daj da vidimo da li bi taj Đurović mogao da bude neki koordinator za mlađe kategorije u savezu, savetnik nekoj juniorskoj selekciji’. Šta znam, u Zvezdi na primer, mladi treneri su dolazili totalno neiskusni. Ne kažem da nisu dobri treneri, nego da nisu imali iskustvo, a Zvezda je bila veliki zalogaj za recimo Sašu Nikitovića, za Milivoja Lazića, Vladu Jovanovića, Dušana Alimpijevića ili za Vladu Vukoičića… Normalno nije bilo nekih rezultata, ali Čoviću nikad nije palo na pamet da budem savetnik, da kaže ‘Zvezdaš si, malo da im pomogneš, ne da sediš na klupi i vodiš ekipu, nego da stvarno budeš savetnik’. Mislim da bi oni duže trajali, a brzo su izgoreli. Tih razočarenja ima puno, ali opet retko koji trener je promenio 26 klubova, radio u 13 zemalja, ima dve titule prvaka Jugoslavije sa Šibenkom i Zadrom, Kup Srbije sa FMP-om, Kup Grčke sa Panionioniosom što je i dan danas jedini trofej ovog kluba. Pa kup na Kipru, kup u Belgiji, vodio sam reprezentacije Belgije, Kipra… Upoznao sam mnogo ljudi, prošao sam stvarno ceo svet zahvaljujući košarci, bio sam i živeo u Iranu i stekao brojne uspomene.”

Legendarne su priče kako je Đurović imao sjajnu komunikaciju sa publikom i često koristio njihovu pomoć. Jedna od njih je da je imao signal kad treba da prekinu meč kako bi on „dobio ekstra tajm-aut”.

„Stalno napominjem da je dalmatinski mentalitet najbliži našem beogradskom, da ne kažem srpskom. Oni više vole kako se ponaša jedan Beograđanin, nego jedan Zagrepčanin. Način na koji Zagrepčanin izlaže nešto ih nervira. Uklopio sam se, osvojio ih i stvarno tamo lepo prošao. I da se nisam dogovorio sa Zvezdom mogao da budem jedini trener koji je vodio sva tri dalmatinska kluba. Što je za Jugoplastiku ispalo bolje”, istakao je Đurović, napravio digresiju o prošlogodišnjem druženju u Kaštelima, pa nastavio:

„U tom periodu sam išao po kafićima, animirao ljude. Razgovarao sa nekima kojima neko drugi ne bi dao nikakav značaj. Vidim ga svaki put na utakmici da navija, zatim u kafiću malo usmeravam njegovo mišljenje, da bi on preneo drugima. U tamošnjem bioskopu sam držao pred neke utakmice govor kako da napravimo atmosferu, na kog igrača da obrate pažnju…”

Zatim se setio i najbolje takve minijature koju je izveo:

„Igrali smo sa Zvezdom i da nas je tada pobedila u Šibeniku, bila bi prva sa istim brojem bodova, zbog boljeg međusobnog skora. A ako mi dobijemo, mi smo prvi u regularnom delu. Da bih napravio atmosferu u kojoj Zvezda stvarno nema šansu da nas dobije, igračima sam rekao da su Boban Janković, Avdija i Karadžić bili kod Kaponje u kafiću i da su rekli: ‘Ne brini za one seljake tamo, njih ćemo da razbijemo’, što nije bilo istina. Jarić i Đurić, dvojica Beograđana u našim redovima, koji su znali da ova trojica dolaze u Galeriju i da tu može da bude osnove, kažu da je tačno da su bili i da im je Kaponja rekao: ‘Bogami, momci, dole je mnogo vruće’. Ja sam to preobratio, da su potcenjivački pričali ‘Daj bre, koji Dražen’ i tako dalje. To sam rekao igračima, ne i publici. Ali, igrači su otišli i preneli po kafićima.”

Naglašava da nikada takva atmosfera nije bila u Šibeniku.

„Čak ni protiv Bosne u finalu, nije bila takva atmosfera. Žeravica je bio zaprepašćen. Posle ne znam koliko godina Maljković me je pitao ‘Šta si to njima tada rekao, ono je bilo neverovatno’. Bacanja za lopte, posle svakog koša igrači su gestikulirali prema klupi Zvezde.  A onda sa Zadranima da ne pričam. Ne možeš stalno da se služiš istim, moraš da prezentuješ nove cake. Mnogo toga sam imao, ne znam ni odakle mi je to dolazilo.”

U uvertiri priče o tome kako je sa Zvezdom stavio tačku na Ciboninu eru i omogućio Partizanu novo šampionsko poglavlje u istoriji, govorio je o meču u kom je Zadar preoteo titulu Vukovima.

„Više puta sam slušao Duleta Vujoševića. Ne kaže ‘Đurović’, nego ‘Đura nam je doneo titulu’. Da ih nismo izbacili mislim da bi bilo po 20, 30 razlike, jer Cibona je te godine tukla Partizan 40 razlike u sred Hale sportova.”

Đurović vraća film na zagrebački meč iz sezone pre.

„U tom meču sa tri produžetka kad smo igrali protiv 13.000 ljudi i protiv pripremljenog slavlja, fantastično su sudili Kurilić i Rade Petrović. Nisu nam dali nijednu loptu, nisu smeli, ali nisu ni njima dali. Ali to je posle koštalo mene, jer ja sam u toj vatri nešto rekao Radetu u drugom produžetku. Nije to bilo toliko ružno, ali sam pomenuo neke ljude koje verovatno nije voleo. Tad mi je rekao čekaću te narednih pet godina. I već prve godine odmah, prva utakmica protiv Partizana u Hali sportova. Pola navijača Zvezde, pola Partizana, svi zajedno skandiraju ‘Titula Beogradu, titula Beogradu!’. Poveli smo sa 23:6 ili tako nešto, ali Žižiću su dosuđena več tri faula, Milićeviću i Bobanu Jankoviću takođe po tri lične greške. I to tako kreće nizbrdo i na kraju izgubimo. Da ne bude zabune taj Partizan je imao fantastičan tim: Paspalja, Divca, Grbovića, Obradovića, Sašu Đorđevića, mislim da je i Savović igrao. Ma odličan tim, nema dileme, ali mi smo bili tako napaljeni i trebalo je da osvojimo, ali eto. Inače imam problema sa aritmijama, pogotovo kad se setim te utakmice krene malo drugačije da mi kuca srce.”

Zbog tog polufinala posle kom su Zagrepčani predali štafetu Partizanu i Jugoplastici, čuveni novinar Neven Bertičević mu je dao nadimak „Ugrobitelj Cibone!”, a Mirko Novosel mu ni u jednom intervjuu nije pomenuo ime.

U videu na Jutjub kanalu Meridian sporta pogledajte Đurovićevo izlaganje o unikatnom Jokiću – najboljem igraču sveta koji nije „venčan za košarku”, razlikama između njega i Dražena Petrovića, važnosti izbora kluba prilikom odlaska na onu stranu Atlantika, razmišljanju na temu čestog menjanja igrača, zbog čega smatra da mu je Ataman sličan, životu u Grčkoj, daleko većem pritisku koji imaju treneri u Evropi nego u Americi…

Da bismo vam nagovestili kakvo je Đurovićevo izlaganje na ove teme, za kraj vam prenosimo i jednu od njegovih zanimljivijih opaski iz tog dela razgovora:

„Je li moguće da u celoj Americi, od istoka do zapada, u koledž košarci i NBA, navijači viču samo ‘Difens, difens’? Je li moguće? Pa Čačak i Kraljevo su na 30 kilometara udaljenosti, pa drugačije navijaju Čačani, a drugačije Kraljevčani. Različito navijaju Zvezdini i Partizanovi, pa i Zadrani i Šibenčani koji su na razdaljini od samo 70 kilometara. Drugačije je navijanje u Splitu, nego u Zagrebu. Da li je moguće da cela Amerika viče ‘Difens, difens’ i kakva je onda prednost domaćeg terena kad stalno čuješ isto? Igrao u Denveru ili Oklahoma, stalno je ‘Difens, difens’. Oni jedu kokice, sladolede, žvaću, pričaju i gledaju da se pojavu na video bimu da bi plesali… Ja to ne volim i ne bih mogao da podnesem. Da živim u Americi ne bih išao na utakmice, nema šanse. Ovde u Evroligi, pa i ABA liga, pa i bivšoj Jugoslaviji kad izgubiš dve, tri utakmice, to je drama, sastanci uprave, zovu se igrači, digne se ceo grad da se utvrdi ‘o čemu se radi’. Toplo bih preporučioljudima ‘Gledajte Evroligu i evropsku košarku, NBA je nešto sasvim drugo.”