Dejan Savićević je tokom perioda provedenog u kopačkama ostavio značajan trag u evropskom fudbalu. Nekadašnji lucidni fudbalski arhitekta bio je deo generacije koja je ispisala istoriju sa Crvenom zvezdom, a prilikom gostovanja bugarskom Sportalu govorio je o brojnim temama.
Naravno, osvrt na iskustva iz devedesetih godina bio je neizbežan.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
“Za evropsko prvenstvo 1992. godine nismo bili favoriti, ali smo bili jedni od kndidata za osvajanje. Kada je počeo rat, Hrvati i Slovenci više nisu hteli da igraju, čak ni neki Bosanci… Bili smo odlična ekipa sa Stojkovićem, Mihajlovićem, Mijatovićem, Jugovićem, Mirkovićem, Jokanovićem, Đukiće , koji je tada igrao u La Korunji. Bio je to skup sjajnih igrača, ali smo još jači bili zajedno, kao tim. To je definitivno najteži period mog života. Kad si najjači, sa 26 godina, ali do 32 godine ne možeš da igraš utakmice za svoju reprezentaciju. Bio je to težak udarac za mene kao i za sve igrače iz generacije koju sam pomenuo. Ono što je Bugarska uradila 1994. godine bismo sigurno mi ostvarili 1992, 1994. ili 1996. Jugolsavija je na ova tri turnira mogla da uradi nešto veliko”, rekao je Dejo.
Rat i raspad Jugoslavije uticali su i na klupsku scenu, te se legendarna generacija Crvene zvezde rastala pre nego što bi to bio slučaj u drugim okolnostima.
“Iz tog tima koji je osvojio trofej otišlo je pet igrača i ostalo je nas četiri, pet. Imali smo odličan tim, ali smo morali da igramo u gostima domaćinstva. Mančester junajted nije hteo da dođe u Beograd, a mogli smo čak da osvojimo i Superkup. Osvojili smo i Interkontinentalni kup u Tokiju. Usledio je rat, bili smo pod embargom i u suštini igrači poput Jugovića i Mihajlovića su mogli da ostanu još nekoliko godina i da i dalje igraju dobro u Crvenoj zvezdi. Otišli su u inostranstvo 1992. kao i Pančev, Belodedić i ja. Usledile su 4 godine bez međunarodne utakmice, kako za reprezentaciju tako i za klupski fudbal. Imali smo sjajnu generaciju koja nije uspela da obezbedi kontinuitet u reprezentaciji, a ni u Crvenoj zvezdi.”
Ljupko Petrović je posle uspeha na klupi Zvezde trag ostavio i u bugarskom fudbalu.
“Mogu da kažem da je Ljupko bio jedan od najvećih trenera Srbije i Crne Gore, jedan od najvećih trenera u bivšoj Jugoslaviji, uz Boškova, Ivića, Mijanićaa, Mladinića. Poslednji susret sa njim bio je iznenađujući. Član sam odbora FIFA i zato mnogo putujem po svetu. Otišao sam poslom u Ruandu, a on je radio u Ruandi, zemlji u Africi. Bio sam zaista iznenađen što sam ga video tamo. Razgovarali smo, prisetili se priča kada smo igrali te utakmice koje su postale istorija Crvene zvezde.”
Savićević je potom govorio i o aktuelnoj situaciji u bugarskom fudbalu, uz paralelu sa fudbalom u Crnoj Gori i Srbiji.
“Bugarska ima problema sa strancima. Ovaj problem će jednog dana postojati i u Crnoj Gori, kada uđemo u Evropsku uniju gde mogu da igraju svi strani igrači. I dalje se borimo protiv toga jer imamo pravilo da po dva crnogorska igrača do 21 godine moraju da igraju svih 90 minuta. Ovo pravilo važi za dva najjača ranga takmičenja tako da štitimo i naše igrače. Jednog dana, kada uđemo u Evropsku uniju to više neće iti moguće i imaćemo problem kao i vi. Ukoliko domaći igrači ne dobiju šansu, nemoguće je napraviti uspeh sa reprezentacijom. Ne znam šta će biti za 30 godina, ali sada je prevelika razlika u novcu između klubova iz pet najboljih liga Evrope i nas. Eto, Crvena zvezda je primer, sada ima malo veći budžet, ali vidite, pobedili su u Evropi posle dugo vremena. Veoma je teško porediti se sa klubovima iz prvih 5 liga”, rekao je Savićević.
Bonus video:
kluka4002
Eeee lako je sad pričati o tome da su mogli više više bi i uradili sigurno
Goran Munic
Da nije bilo rata, Yugoslavija bi daleko dogurala i na sportskim nivoima
biljana.rebec
E,moj Dejo,90te su svima nama bile najtezi period zivota!