Miroslav Raduljica i Haris Janopulos su bili saigrači u Marusiju. Tu se izrodilo prijateljstvo čiji je delić dokumentovan u razgovoru za Eurohoops, a gde je dugogodišnji kapiten atinskog kluba bio voditelj, a nekadašnji srpski reprezentativac gost.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Njihov razgovor otišao je daleko izvan klasičnih sportskih tema, dotičući se dubljeg smisla sporta, posebno u Srbiji, kao i iskustava koja su oblikovala karijeru Raduljice.
Odmah na početku, srpski as je istakao koliko ne voli da je u centru pažnje, odnosno da su mu neki navijači prilazili s poštovanjem, dok su drugi prelazili granicu.
„Naravno, postoje fini ljudi s manirima koji traže fotografiju ili žele da porazgovaraju. Ali većina ima pogrešan pristup. Samo zato što su nas videli na televiziji, misle da smo odrasli zajedno“, rekao sjajni centar.
Čak je ispričao i jedan incident koji je mogao da se završi tragično.
„Imao sam jednu stvarno lošu situaciju pre nekoliko godina. Bio sam u selu i jedan čovek je izvukao pištolj samo zato što nisam hteo da se slikam s njim. Bilo je previše bučno, nisam mogao da ga čujem, a on je bio stvarno agresivan — udarao me, grlio me. To je najgore što može da ti se desi,“ rekao je Raduljica, objasnivši da je selo u srpskom delu Bosne i Hercegovine.
Nekadašnji NBA igrač priznao je da njegov ulazak u košarku nije bio vođen strašću od samog početka.
„Nisam mnogo voleo košarku kao dete. Počeo sam da igram samo zbog brata. Ne bih rekao da sam bio neki veliki sportista. Volim da mislim da imam dušu umetnika, a to je bilo teško izraziti u košarci. To je igra pravila — ne možeš baš da izraziš dušu. Nije postojao neki prelomni trenutak, ali sam mnogo puta želeo da prestanem da igram, još od malih nogu.“
Osvrćući se na karijeru koja sada traje više od dve decenije, Raduljica priznaje da nije očekivao da će potrajati ovako dugo.
„Već 21 godina traje. Nisam mislio da će biti ovako. Plan mi je bio da igram do tridesete, ali nešto se desilo — ponovo sam zavoleo košarku u Kini i odlučio da nastavim. Ljudi možda misle da pričam o novcu u Kini, ali nije to u pitanju. Zaista mislim na ljubav prema košarci, prema igri kakva bi trebalo da bude. Košarka koju sam tamo igrao, i iskustva koja sam imao, vratili su mi tu ljubav.“
Raduljica tu ponovnu strast pripisuje pravoj podršci u pravom trenutku.
„Imao sam neverovatnog trenera koji mi je dao priliku da radim ono što treba i što mogu. Osećao sam se ispunjeno načinom na koji sam igrao. To ne znači da bih, da sam bio u nekom evroligaškom timu, trebalo samo da uzmem loptu i driblam, ili da je Kina mesto gde to možeš da radiš. Ali kada osećaš da možeš, i imaš podršku nekoga ko razume tvoju igru, to može biti jako lepo.“
Od 2005. godine, Raduljica je izgradio karijeru koja ga je vodila kroz ceo košarkaški svet. Počeo je u FMP-u, zatim igrao za Efes, Albu i Partizan, pre nego što je 2013. godine prešao u NBA — prvo u Milvoki, zatim u Minesotu. Nakon toga se vratio u Evropu, gde je nastupao za Panatinaikos i Milano, a zatim je otišao u Kinu. U poslednjim godinama nosio je dres Crvene zvezde, odnosno Marusija.
Bonus video:
