Od trake u Partizanu i A reprezentacije do srpskoligaša: Nisam imao klub šest meseci, ali sam trčao maratone... Vratiće se titula u Humsku

Kada neko prođe čitavu Partizanovu akademiju, ali i mlađe selekcije reprezentacije sa kapitenskom trakom oko ruke, u više nego oštroj konkurenciji, jasno je da – i fudbalski i ljudski ispunjava svaki kriterijum da se o njemu priča isključivo u hvalospevima.

Tako je i bilo, pogotovo kada bi nekog od trenera pitali da vam kaže reč, dve o Jovanu Vlalukinu, lideru Partizanove klase ’99. Svi su garantovali da će ono što vam donese na terenu, doneti apsolutno i van njega, kada kopačke preobuje u patike. Prava reč je oslonac.

Sada, mnogo godina kasnije – Jovan zajedno sa rođenim bratom Dušanom nastupa u Železničaru iz Inđije. Srpska fudbalska javnost ga pamti iz Metalca i TSC-a, a svojevremeno je u dresu RFS-a osvojio šampionat Letonije. Upisao je i dve utakmice za reprezentaciju Srbije…

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

“Počeo sam da treniram u Bačkoj iz Đurđeva, gde mi je moja tetka bila prvi trener. Kao i svima – Ronaldinjo mi je bio uzor. Pokušavali smo na treninzima da iskopiramo njegove driblinge, i naravno nismo uspevali. Šalu na stranu, ali vrlo rado se setim tih prvih dana. Brzo sam otišao u Partizan, kada me je Dragan Kecman primetio i pozvao da dođem na turnir u Novom Sadu. Odazvao sam se i bio proglašen za najboljeg igrača turnira, tako da je posle toga bilo jasno da ću u Humsku. I ja sam generalno bio za tu opciju. Imali smo baš perspektivnu generaciju, ne bih voleo nikoga da izdvajam, ali krasila nas je ta kompaktnost. Mi smo jedne sezone kompletno bili prebačeni da sa starijima igramo ligu, i završili na drugom mestu, iza Partizanovog inicijalnog godišta”, počeo je Vlalukin razgovor za Meridian sport i nastavio da se priseća crno-belih dana:

“Retki su dobili šansu u prvom timu Partizana. Bila su to druga vremena, iskreno. Mnogo stranaca, a mislim da je bilo daleko teže ući u prvi tim nego što je to danas slučaj. Naravno, ne želim da umanjim uspeh momaka koji sada nastupaju za Partizan, i koji imaju neosporan kvalitet. Konkretno – Vanju Dragojevića poznajem, pravi je lider, fantastičan momak i odličan igrač, kome kapitenska traka nije poklonjena, već je zaslužio svojim radom. Predviđam mu sjajnu budućnost.”

Smatra Vlalukin da ga je povreda u nezgodnom trenutku sprečila da dobije šansu u prvom timu Partizana.

“Posle omladinaca Partizana – odlazim u Teleoptik. I tada sam smatrao, a i danas mislim da je to važna međustanica omladinaca i prvog tima. Nemaš mnogo pritiska i očekivanja kao kada si u Partizanu, a opet imaš prostor da igraš i da se razvijaš. Mislim da se u jednom trenutku zaista ozbiljno računalo na mene, ali sam imao peh sa povredom. Tu se završila moja priča sa Partizanom, ali sam odatle poneo lepe uspomene. Pamtim savete Dragana Kecmana, posle Dževada Prekazija, pa Milana Ristića koji me je trenirao u Teleoptiku.”

Iz Humske odlazi u Metalac, koji je tada bio prvoligaš.

“Odlazak u Metalac je bio mudra i pametna odluka, iako sam imao pozive iz Superlige. Metalac je tada igrao u drugom rangu takmičenja, a ja sam smatrao da mi je baš to potrebno. Kada smo ušli u Superligu došao je Žarko Lazetić, sa kojim sam se poznavao iz omladinaca i Teleoptika. Poklopile su se kockice i zaista smo igrali jedan od lepših fudbala u ligi. Posle te uspešne sezone, bile su priče oko Zvezde i povratka u Partizan, ali se to nije desilo, iz nekih razloga. Naravno, moj izbor je uvek Partizan, ali u životu treba mnogo kockica da ti se poklopi da se nešto desi.”

Kreće Vlalukin potom u pečalbu. Oblači dres letonskog RFS-a, osvaja titulu, igra Evropu…

“Kada mi je istekao ugovor sa Metalcem, otišao sam u letonski RFS. Plasirali smo se u Ligu konferencije, u scenariju koji se retko viđa – produžeci, penali, ma svega je bilo… Nas pet, šest Balkanaca je bilo u timu, i zajedno sa domaćim igračima smo napravili dobru hemiju i pobeđivali. Mislim da ljudi možda malo potcenjuju letonski fudbal. Eto, Andrej Ilić koji sada igra Bundesligu mi je bio saigrač u RFS-u. S njim sam i dalje u kontaktu, videlo se da je sjajan igrač u pitanju. Na vezi sam i sa Aleksejem Golijaninom, iz te ekipe.”

U TSC-u je bilo promenjivo. Trudi se Vlalukin da pamti samo lepe stvari, ali mu i dalje nije jasno zbog čega je u jednom trenutku samo sklonjen na tribine.

“TSC me je pozvao, i smatrao sam da treba da dođem u klub koji se probija u Srbiji. Za vreme dok je Lazetić bio tu – sve je funkcionisalo kako treba. Kada je on otišao – TSC nije uspeo da se snađe. Mislim da i dan-danas nisu uspeli da se oporave od toga. Probali su sa raznim trenerima, ali to nije funkcionisalo. Na meni su se kola slomila posle Makabija… Praktično sam posle te utakmice završio svoju ulogu u TSC-u. Došao je Jovan Damjanović da proba da izvuče ekipu iz loših rezultata, gde sam ja završio na tribinama, iako sam do tada bio prvi desni bek. Bilo je tu raznih stvari koje bih radije zadržao za sebe, ali ću jednog dana i o tome pričati. Ostao sam bez kluba, i osećao sam se beskorisno. Krećem da razmišljam previše, nadam se da ću naći nešto što mi odgovara, pogotovo jer imam dobar CV, ali eto… Meseci su prolazili i prolazili. U tom periodu sam trčao maratone, bio sam spreman i maksimalno našpanovan, da kada dobijem pravu ponudu – mogu odmah da pomognem. Verujte mi, u tim momentima me nije interesovao ni novac, ni ništa više, već samo da nađem klub po meri. Samo sam želeo da igram fudbal. Bukvalno u tim teškim danima čovek postane zahvalniji i skromniji.”

Na kraju odlazi u Vranje gde je nastupao prethodnih šest meseci, a potom se dešava i senzacionalni srpskoligaški transfer. Bivši reprezentativac Srbije oblači dres Železničara iz Inđije.

“Pozvao me je Nena Krtolica da dođem u Vranje. Imali smo uspešnu polusezonu, ali ujedno i ja povređujem koleno, i pauziram dva meseca. Hteli su u Vranju da ostanem, ali sam želeo da promenim sredinu i probam nešto novo. Dolazim u Želju iz Inđije, gde me čeka rođeni brat Dušan. Privukla me je ta priča, zdrava sredina. Već dugo sam bio u razgovorima sa upravom kluba, i na kraju smo našli zajednički jezik. Cilj je da uđemo u Prvu ligu Srbije, a potom i da napadnemo Superligu. Verujte da ćemo biti tamo – zapamtite šta sam rekao. Imao sam neku ludu sreću gde god sam bio da se pobeđivalo, beležili neki istorijski rezultati, i nadam se da će tako biti i sad u Inđiji. Možda sam taličan, videćemo.”

Upisao je Vlalukin minute i za nacionalnu selekciju Srbije. Doduše, u pitanju je bila reprezentacija sastavljena od superligaških igrača, ali to ne umanjuje uspeh.

“Prošao sam sve mlađe selekcije reprezentacije, imao i dva nastupa za A tim kada su bili pozivani igrači iz Superlige Srbije. Po lepom pamtim to vreme, posebno mlađe kategorije gde mi je selektor bio Milan Đuričić, čuveni Đumi. Nažalost danas pokojni, ali neko ko je uneo mnoge promene u srpski fudbal. Uneo je kratke pasove, brigu o detaljima… Zaista pravi inovator.”

U više navrata tokom karijere je menjao pozicije na terenu.

“U suštini sam veći deo juniorskog staža bio štoper, a ponekad vezni. Bek sam postao tek u omladincima kada me je tu pomerio tadašnji selektor Miloš Velebit. Iskreno – sebe najviše vidim u veznom redu.”

Za kraj – prognozirao je da će njegov Partizan osvojiti titulu. Nada se povratku u Humsku…

“Deluje mi dosta ujednačeno sve, ali izdvojile su se četiri ekipe. Uz Partizan i Zvezdu, tu su Vojvodina i Železničar Pančevo. Naravno da navijam za Partizan, i da verujem u titulu. Znam da su mnogi skeptični, ali ja verujem da će na kraju sezone titula doći u Humsku. Što se ekipe tiče, uz pomenutog Dragojevića sviđa mi se kako igraju još Milan Roganović i Milan Vukotić. Mislim da mladi treba da budu okosnica Partizana, jer je to DNK kluba. Lično – i dalje imam san da zaigram za Partizan i ne odustajem od toga. Vreme će pokazati da li će se to ostvariti. Ako ne uspem ja, nadam se da moj mlađi brat hoće. Ima ogroman kvalitet, samo da mu se poklope neke stvari i da ostane zdrav. Idealno bi naravno bilo da obojica obučemo crno-beli dres“, rekao je Vlalukin za Meridian sport.

BONUS VIDEO: