Nekada talentovani golman čiju su karijeru pratili poroci, skandali i lične tragedije, Lis Gomis danas priča potpuno drugačiju priču – posle borbe sa zavisnošću od alkohola i kokaina uspeo je da se izvuče sa dna, završi proces oporavka i novi život posveti radu sa mladima i prevenciji.
Nekadašnji čuvar mreže Torina i učesnik Serije A otvoreno je govorio o gubitku oca koji ga je gurnuo u spiralu samouništenja, ali i o trenutku kada je odlučio da potraži pomoć i započne put ličnog preporoda.
Меridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Uz konstataciju da je sa 36 godina započeo novi život, Gomis je započeo ispovest za “Gazetu”.
“Ponovo sam pronašao motivaciju, ciljeve i želju da ostavim trag. Želim da radim na prevenciji i razgovaram sa mladima – alkohol i droga ne rešavaju probleme. Nedavno sam završio program u centru ‘Narconon Falco’, koji mi je mnogo pomogao. Ponovo sam rođen. Danas svoje iskustvo prenosim u školama, kako bih mladima pokazao da se i iz najdubljih teškoća može krenuti ispočetka”, rekao je čuvar mreže koji je najduži deo karijere proveo pod ugovorom sa Torinom, ali je put uglavnom gradio kroz niže lige italijanskog fudbala.
Poroci su vremenom postali neizostavni deo života nekadašnjeg reprezentativca Senegala.
“Još dok sam igrao bilo je žurki, alkohola, diskoteka posle utakmica. A onda i kokain – droga koja mi je vraćala adrenalin koji sam osećao na terenu. Alkohol mi je, s druge strane, skretao pažnju sa sadašnjosti. Dok je bilo fudbala, sve je delovalo pod kontrolom. Kada sam izgubio oca, sve se srušilo – nisam uspevao da izrazim bol i počeo sam da uništavam sebe. Izgubio sam svaki cilj, samo sam čekao da se sve završi.”
Gomis ističe da mu je porodica bila važan oslonac, posebno njegov otac.
“Moj otac je bio moj heroj. Igrao je fudbal, bio je golman kao i ja. Meni i braći je uvek ostavljao slobodu da biramo svoj put, bez pritiska. Želeo je samo da njegova deca postanu dobri ljudi. Zato sam posle njegove smrti još više patio – imao sam osećaj da sam ga izdao.”
Ipak, poroci su doveli do toga da izgubi kontakt sa najbližima.
“Najniža tačka bila je kada sam izgubio sve odnose sa porodicom. Dodirnuti dno me je ponovo rodilo – izabrao sam da živim, da potražim pomoć i da prestanem da se krijem iza maski. Odlučio sam da me ljudi upoznaju kao čoveka, a ne samo kao fudbalera.”
Problemi su ga pratili još od mladosti.
“Na pripremama omladinaca Torina otvorio sam protivpožarni aparat u hotelu i poprskao Ogbonu. Aktivirana je evakuacija, restoran ispod se napunio dimom. Bio sam na ivici da me izbace, ali su se na kraju više naljutili na Ogbonu jer je bio stariji.”
Golman priznaje da iz grešaka dugo nije učio.
“Sa 17 godina sam se potukao u diskoteci sa momkom koji je uznemiravao moju devojku. Slomio sam mali prst i propustio prvi deo priprema za sezonu 2007/08 sa Torinom kod Novellina. Mesec dana kasnije pojavio sam se pred Recobom, Baroneom, Ventolom i Di Mikeleom – ne baš najbolja preporuka, pogotovo posle osvajanja Viareggia i nagrade za najboljeg igrača.”
Kraj profesionalne karijere označio je i početak ličnog preporoda.
“Prošao sam početnu fazu apstinencije uz stalnu podršku. Zatim sam prošao program detoksikacije sa svakodnevnim saunama, vitaminskim suplementima i produženim ciklusima za eliminaciju toksina. Radio sam na sebi, izvinio se ljudima koje sam povredio, saslušao ih i suočio se sa posledicama svojih postupaka.”
Kada govori o ljudima kojima duguje zahvalnost, Gomis nema dilemu.
“Mnogo dugujem Matiji Perinu, koji je tokom godina postao pravi prijatelj – upoznali smo se baš na mom debiju u Seriji A. Podržao je projekat oporavka i prevencije zajedno sa D’Ambrozijom, Darmijanom, Paolom Zanetijem, Padelijem i mnogim drugim fudbalerima. Zahvaljujem i Matiji Aramu, Frančesku Kozenzi i svima koji su me pratili tokom procesa odvikavanja.”
Ruku podrške pružila mu je i Atalanta.
“Zajedno sa direktorom centra pokrenuo sam prikupljanje sredstava kako bismo mladima u teškoćama obezbedili programe prevencije i pomogli zajednici koja mi je promenila život. Atalanta je donirala potpisani dres Pašalića za humanitarnu aukciju, a pomoć stiže i iz Torina.”
Na kraju, golman se osvrnuo na odnos sa ćerkom Šarlot i porodicom.
“Obnavljam odnos sa ćerkom. Veoma je pametna. Znam da nisam bio dobar otac, ali danas pokušavam da joj budem primer kako se izlazi iz teškoća. Nazvao sam je Šarlot po svom ocu Čarlsu. Dok sam bio u zajednici, preko socijalnih službi sam je obaveštavao o svom stanju – nikada se nisam krio. Razumela je i cenila moju iskrenost. Sada moramo da nadoknadimo izgubljeno vreme. Braća me nikada nisu napustila, kao ni moja majka. Znaju da sam pravio ozbiljne greške, ali su uvek verovali u moj preporod. Sada mogu da kažem da sam uspeo”, zaključio je Gomis.
Bonus video:
