Gracijano Loruso nekada je bio velika fudbalska nada, delio je svlačionicu sa šampionima sveta, igrao u Seriji A sa Bolonjom i nosio dres mlađih selekcija Italije zajedno sa Alesandrom Del Pjerom. Danas je, međutim, franjevački monah koji je blistava svetla velikih stadiona zamenio za mir manastira. Njegova neverovatna priča, koju je podelio za Tutosport, svedoči o potrazi za istinskim smislom koji prevazilazi i slavu i veliki novac.
Svoju neočekivanu životnu odluku nekadašnji vezista objašnjava prelepom metaforom koja spaja njegova dva sveta.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
„Isus je trener koji vas ne sputava i ne zarobljava u neki strogi sistem igre ili šablon. On vas prihvata onakvim kakvi jeste i pokušava da na najbolji mogući način iskoristi vaše vrline za dobrobit cele ekipe. On je moderan trener, bez dogmi. Za njega su igrači najvažniji”, poručuje otac Gracijano.
Njegov fudbalski put počeo je veoma rano, kada je sa samo 13 godina napustio rodnu Gravinu u Pulji. Pratile su ga suze majke i sumnje oca, ali je iz skromne porodice poneo čvrste vrednosti. Vrtoglavi uspon doveo ga je do toga da se već sa 16 i po godina nađe na klupi Bolonje u Seriji A, kod čuvenog trenera Franka Skolja.
„U toj svlačionici bili su Antonio Kabrini, šampion sveta, pa Bonini i Inkočati. Gledao sam ih razrogačenih očiju, izgledali su mi kao žive sličice, nisam smeo ni reč da progovorim. Sve je tada bilo prelepo, ali su tu počele i moje prve sumnje”, priseća se bivši fudbaler.
Kako je dublje ulazio u svet profesionalnog sporta, Loruso se susreo sa mračnijom stranom fudbalske industrije.
„Otkrio sam da taj pravi fudbal, onaj za odrasle, više nije samo nevina igra. Morate naučiti da se pazite, da izgubite mladalačku naivnost i naviknete se na razne ljude koji se motaju oko vas, čak i kada ih niste tražili. Menadžeri, direktori koji zapravo i ne deluju kao direktori, pa i poneki prevarant. Takvi ljudi mogu da vam otvore ili zatvore vrata, pokažu prečice ili vas potpuno skrenu sa pravog puta.”
Svetla tačka iz tog perioda svakako su nastupi za mlađe selekcije Azura gde je igrao rame uz rame sa najvećim legendama italijanskog fudbala. Jedno ime posebno pamti.
„Dobro se sećam Del Pjera. Bio je izuzetno vaspitan. Videlo se da potiče iz porodice sa pravim vrednostima, baš kao i ja. Nikada nije bio arogantan, već neverovatno odlučan. Lider koji nije morao mnogo da priča. Bio je ubedljivo najbolji od svih i to je svakodnevno dokazivao na terenu.”
Uprkos tome što je uspeo da izgradi status profesionalca i prođe težak period Bolonje početkom devedesetih, u njemu je nešto puklo. Odluka da napusti fudbal došla je iznenada.
„Shvatio sam da se život može izduvati u jednoj sekundi, bez obzira na to koliko deluje da je ispunjen. Bio sam fudbaler, imao sam određenu slavu, devojku, san pred sobom. Ipak, jedan unutrašnji bol je počeo da kopa po meni, sve dok mi nije potpuno ispraznio tadašnji život. Kada sam video da mi je život isušen, shvatio sam šta nedostaje – ljubav. Izgubio sam ljubav prema onome što radim, strast me više nije vodila. Shvatio sam da sve ima smisla samo ako se radi iz ljubavi”, iskren je Loruso.
Njegov odlazak iz fudbala šokirao je mnoge. Oni koji su sa strane gledali kako mladić cepa svoj san, doživljavali su ga kao ludaka koji okreće leđa bogatstvu i prilici koju sanjaju milioni dečaka, te su ga poredili sa Svetim Franjom. Ipak, kako se iz njegove priče može zaključiti, takav potez prave samo ludaci i istinski zaljubljeni. Danas, on je pronašao svoj mir i u mantiji služi jedinom „treneru” čija taktika ne poznaje poraz.
BONUS VIDEO:
vera
Pa dobro, nijeviše nalazio radost u fudbalu i okrenuo se svom pravom pozivu da služi Bogu, jeste jedan od retkih ali verujem da nije jedini koji je okrenuo leđa fudbalskoj karijeri da bi bio srećan u životu.
olga
Cudni su putevi gospodnji….