Nekad je fudbla bio neka vrsta umetnosti. Jedan od takvih bio je Dejan Savićević. Danas, kao gospodin sede kose koji bez mnogo razmišljanja sedne u auto i iz Crne Gore stigne do Italije zbog promocije svoje biografije, i dalje nosi istu harizmu, onu koja je nekada lomila odbrane širom Evrope.
Ko je imao privilegiju da ga gleda uživo, zna da je Savićević bio nešto drugačije. Njegov fudbal nije bio uvek “uredan”, ali je bio čist u svojoj suštini. Kretao se naizgled nespretno, ali je lopta bila zalepljena za levu nogu. Jedna finta bila je dovoljna da izbaci čuvara iz ravnoteže, druga da ga potpuno izbaci iz igre.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Driblinzi u mestu, kontrole đonom, vraćanje unazad samo da bi još jednom ponizio protivnika – sve to bilo je deo njegove igre. U eri kada je fudbal već počeo da gubi estetiku u korist snage i tempa, on je bio među poslednjima koji su branili lepotu igre.
Naravno, takav stil imao je i cenu. Neujednačenost, otpor prema rigidnim taktičkim zahtevima i česte povrede ograničile su njegov puni potencijal. Ipak, kada je bio na vrhuncu, bio je nezaustavljiv. Kao igrač Milana se nije ustručavao da uđe u sukob ni sa Fabiom Kapelom, jer je verovao u svoj način igre. A dokazivao ga je na jedini način koji priznaje fudbal – na terenu. Trofeji to potvrđuju: tri skudeta, Liga šampiona, Superkup Evrope i tri italijanska Superkupa.
Njegov nekadašnji saigrač Zvonimir Boban opisao ga je kao igrača čiji fudbal podseća na poeziju. Na pitanje kada je njegova igra dostigla takav nivo, Savićević se bez dileme vraća u jednu noć.
“Ako govorimo o Milanu, sigurno u utakmici protiv Barselone 1994. Finale Lige šampiona koje se gledalo u 110 zemalja, njihov trener Krojf koji je već pričao da su pobedili, rivali kao Romario i Stoičkov… Završilo se 4:0 za nas. Ja sam dao treći gol, lob sa ivice kaznenog prostora koji je prevario Zubizaretu i završio pod prečkom. U glavi sam već video gde će lopta pasti u trenutku kada sam je udario. Noć u Atini bila je moja noć”, rekao je Savićević, prenosi Gazeta delo Sport.
Iako su Franko Barezi i Paolo Maldini predstavljali čvrst temelj ekipe, Savićević priznaje da je bio drugačiji profil igrača – emotivan i kreativan. To se videlo još na početku karijere.
“Moje prvo finale Lige šampiona, sa Crvenom zvezdom protiv Marselja, odigrao sam loše. Isto je bilo i na debiju sa 16 i po godina za Budućnost – bio sam izgubljen pred punim stadionom. Ali prvi put je uvek najteži. Zato sam pred Barselonu sebi rekao: ‘Večeras igram dobro, nije me briga ko je preko puta’. Tada se nisam plašio nikoga”.
Kada govori o današnjem fudbalu, jasno izdvaja igrače koji su ga oduševili.
“U poslednjih 20 godina bili su Mesi, Ronaldo. Sviđao mi se i Ronaldinjo. I Nejmar, ali nije bio pravi profesionalac. Šteta, jer je mogao da dostigne njihov nivo. Sada je tu Jamal, koji ima nešto drugačije od svih ostalih. Pomalo liči na mene. Kreće s desne strane, ulazi ka sredini, levonog je, ima maštu i dribling, udara spoljnim delom stopala kao ni Mesi ni Maradona”.
Na pitanje zašto nije dostigao nivo Dijega Maradone, odgovara bez ulepšavanja.
“Dijego je bio Dijego. Ja sam kao mlad operisao pubalgiju i od tada sam stalno imao probleme sa mišićima”.
Razlike između fudbala nekad i sad opisuje iz ličnog ugla.
“Ranije su defanzivci smeli mnogo više da udaraju. Danas bi Maradona i ja bili mnogo zaštićeniji. Ali sada ima mnogo više utakmica, dok smo mi igrali manje. Danas igrači zarađuju više. Teško je porediti”.
Njegov dribling bio je poseban svet.
“To mi je ostalo iz malog fudbala. Uvek sam pravio fintu – ako bi protivnik krenuo levo, ja bih išao desno i obrnuto. Nisam imao jedan način driblinga, niti sam ponavljao iste poteze”.
Kao dečak, idol mu je bio Maradona, ali se seća i Mišela Platinija i velikog Juventusa iz osamdesetih, čiju je postavu znao napamet. Dolazak u Milan bio je sve samo ne jednostavan.
“Bilo nas je šest stranaca, a mogla su da igraju trojica. Kapelo nije hteo da se odrekne Holanđana. Rekao sam mu: ‘Daj mi pet utakmica zaredom i ako ne budem dobar, sam ću otići’. Kada ne igraš redovno, ne možeš da uđeš u formu”.
Na kraju, osvrće se i na stanje modernog fudbala, posebno u Italiji.
“Danas nema igrača vrhunske klase kao nekad. Nema više Totija, Bađa, Vijalija, Mančinija. Italija više ne proizvodi talenat kao ranije. U moje vreme gotovo svi defanzivci i vezni bili su Italijani i najbolji na svetu”.
Mali Savićević je imao idola.
“Maradona, iako je između nas bilo samo šest godina razlike. Još pre toga su mi se sviđali igrači iz tadašnje Jugoslavije, kao i Platini. Kod nas su se mnogo gledali Rai 1 i Rai 2. Čekali smo 18.10 da bismo gledali emisiju ‘90° Minuto’. Juventus je osamdesetih bio najgledaniji tim u Crnoj Gori”.
Gde biste sebe smestili među najveće „desetke“ u istoriji?
“Mogu da pričam samo o ‘desetkama’ koje sam gledao. Od Pelea sam video malo, ali on je osvojio tri Svetska prvenstva. O Di Stefanu sam slušao, ali šta ja zapravo znam o njemu. Teško je praviti takve liste. Znam da sam u svoje vreme bio među tri-četiri najbolja igrača na svetu, ali tada nije bilo Mesija. Možda konkurencija nije bila toliko jaka”.
Šta znači nositi broj 10?
“To je najprestižniji broj. Nosili su ga Pele, Maradona, Platini, Mateus… Nosio sam ga u Crvenoj zvezdi i u Milanu. Moraš da ga zaslužiš”.
Tri najbolja saigrača u Milanu?
“Bar pet: Van Basten, Gulit, Vea, Maldini, Barezi”.
Najbliži je bio sa Sebastijanom Rosijem.
“Živeli smo u istoj zgradi u Kastelanci. Tu su bili i Marko Simone i Panući. I Masaro mi je bio prijatelj. Ali sa svima sam bio dobar”.
Koju utakmicu biste voleli ponovo da odigrate?
“Najveće žaljenje mi je što sam se povredio pred finale Lige šampiona 1995. protiv Ajaksa“.
Bio je miljenik predsednika Berluskonija i nije imao probleme u klubu.
“Nikada. Mnogo mi je pomogao. Žao mi je što se, ulaskom u politiku, malo udaljio od kluba. Kao što mi je žao što nije uspeo da prenese svoju ljubav prema Milanu na svoju decu. Bio je čovek koji je ulagao da bi pobeđivao, a ne da bi držao finansije pod kontrolom kao danas”.
Tvrdi da u sadašnjem Milanu nema igrača vrhunske klase.
“To nedostaje Milanu. Očekivao sam mnogo više od Leaa, na primer. Modrić je poseban, ali ima 40 godina. Žao mi je što je otišao Teo Ernandez, iako je Bartesagi dobar”.
Na kraju, Dejo je pokušao da detektuje problem italijanskog fudbala.
“Gledam Napoli – Milan i vidim da samo trojica igrača mogu da igraju za reprezentaciju. U moje vreme jedini strani golman bio je Tafarel u Parmi. Defanzivci i vezni igrači bili su gotovo svi Italijani i najbolji na svetu. Uvozili ste kreativce i napadače, ali ostalo je bilo domaće. Italija je proizvodila talenat. Danas više ne. Nemate više igrače poput Totija, Bađa, Vijalija, Manćinija. Zato može da se desi da naša reprezentacija do 17 godina pobedi vašu sa 2:1. A mi smo zemlja od 625.000 stanovnika, dok vas u Italiji ima preko 60 miliona. Kao predsedniku Fudbalskog saveza Crne Gore, žao mi je Gravine, ali jedino što je mogao da uradi da skine odgovornost sa sebe zbog neodlaska na Mundijal bilo je da dovede jednog od Anćelotija, Alegrija ili Kontea na klupu reprezentacije, pa da kaže: ‘Šta hoćete, nema boljih od njih’. Mogao je da izbegne smenu Spaletija zbog Gatuza – Spaleti ima mnogo više iskustva i pobednik je”, rekao je Dejan Savićević.
Bonus video:
