Karijera Stefana Sensija mogla je da ode u potpuno drugačijem pravcu. U jednom trenutku delovalo je da Italija dobija novog vezistu svetske klase, igrača koji će godinama nositi Inter i možda završiti u nekom od najvećih klubova Evrope. Umesto toga, njegov put obeležili su usponi i nagli padovi, serija povreda i borba koja se nije vodila samo na terenu, već i u glavi. Danas, daleko od reflektora Serije A, Sensi ponovo pronalazi sebe, i to na mestu gde ga je malo ko očekivao.
Još u jesen 2019. godine, španski mediji su ga opisivali kao “fudbalera koji se nikada ne krije”. Tek što je stigao u Inter, već je ostavljao snažan utisak, a posebno se pamti njegova partija na Kamp Nouu, gde je u dresu milanskog kluba igrao bez straha protiv Barselone.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
U tom periodu interesovanje su pokazivali i evropski giganti poput Barselone i Mančester sitija, ali se njegov uzlet naglo prekinuo. Samo nekoliko dana posle tog meča, u derbiju protiv Juventusa, podigao je ruku i zatražio izmenu – bio je to trenutak koji je promenio tok njegove karijere. Povrede su počele da se nižu, a kontinuitet je postao nedostižan.
Sensi sada ima 30 godina i novu priliku pronašao je na Kipru, u dresu Anortozisa. U sredini koja je daleko mirnija od italijanske fudbalske scene, uspeo je da vrati osmeh i ritam igre. Brojke to potvrđuju u vidu osam golova i šest asistencija na 23 utakmice.
“Dobro sam i uživam, to mi je zaista bilo potrebno. Igram po 90 minuta, fizički sam na vrhuncu i sprijateljio sam se sa mnogo Kiprana. Publika je veoma strastvena, a trener je Kamoranezi. Došao je usred sezone. Nisam ga poznavao, ali sam otkrio da je sjajna osoba i odličan stručnjak. Posle meseci u kojima sam govorio samo engleski, zahvaljujući njemu ponovo sam počeo da koristim italijanski”, rekao je Sensi za Gazetu delo Sport.
Iako je Italija ostavila dubok trag u njegovom životu, trenutno ne oseća nostalgiju.
“Trenutno ne, jer prolazim kroz iskustvo kakvo sam želeo. Prija mi jer živim u Larnaki, najmirnijem gradu na ostrvu. Miran sam tip, ne osećam potrebu za izlascima. Ipak, posle sedam godina u Milanu, dolazak ovde bio je pomalo neobičan”.
Period u Interu i dalje zauzima posebno mesto u njegovim sećanjima.
“Prelepa uspomena i ostvarenje koje me je učinilo ponosnim. I danas se sećam dana kada su me kupili: bio sam na odmoru na Formenteri, a agent me je iznenada pozvao da razgovaram sa Auzilijom. Noge su mi drhtale i znao sam da će u mom malom mestu svi biti ponosni na mene”.
Početak njegove epizode u Milanu bio je gotovo filmski – tri gola i četiri asistencije u prvih šest utakmica. Mnogi su ga tada upoređivali sa Andresom Inijestom, a on i danas pamti te dane.
“Prvi mesec bio je nestvaran, ali tada nisam bio svestan šta se zapravo dešava. Odeš na trening, igraš, šališ se sa saigračima, vratiš se kući porodici – vreme proleti. Ipak, kad se setim kako sam odigrao protiv Barselone u Ligi šampiona, prođu me trnci. Odrastao sam gledajući Ćavija i Inijestu, a onda sam briljirao na njihovom Kamp Nouu. To je bio najlepši trenutak moje karijere”.
Iako su ga tada pratili najveći klubovi, sudbina je imala drugačije planove.
“Naravno. Ako te takvi klubovi prate, znači da su u tebi videli nešto posebno. Posle se dogodilo to što se dogodilo i tu ne mogu ništa da promenim”.
Ključni trenutak dogodio se upravo protiv Juventusa, kada je započeo niz problema koji će trajati dugo.
“Igrali smo protiv Juventusa, povredio sam aduktor. Delovalo je kao obična povreda i zapravo je tako i bilo. Ali odmah potom pojavio se novi problem, pa još jedan i još jedan. Bilo je nadrealno, trajalo je godinu i po dana. Tada negativne misli počnu da preuzimaju kontrolu”.
Borba sa povredama nije bila samo fizička, imala je i snažan psihološki uticaj.
“Jesam, ali me je supruga ubedila da nastavim i da ne odustanem. Da mogu da vratim vreme, ranije bih potražio pomoć mentalnog trenera. Pre tri godine sam ga pronašao i danas ne mogu bez toga. Kada se stalno povređuješ, vraćaš se treninzima sa strahom da će se opet desiti isto. Ili, s druge strane, forsiraš previše da bi se vratio na vrh i opet se povrediš. Potreban je balans. Mentalni treneri su važni, ali igrači moraju da nauče da im veruju”.
Posebno emotivna ostaje i epizoda vezana za reprezentaciju Italije i Roberta Manćinija.
“Mnogo mu dugujem. Reprezentacija nije za svakoga, ali me je pozvao još dok sam bio u Sasuolu. Dao mi je šansu ispred Žoržinja i osećao sam njegovo poverenje. Nažalost, povredio sam se u poslednjem kolu prvenstva. Selektor mi je ipak rekao da dođem u Koverćano i pokušam da se priključim ekipi. Nisam uspeo da se oporavim i nisam osvojio Evropsko prvenstvo, ali sam baš tada uspeo da preokrenem stvari”.
Preokret je, zanimljivo, došao i kroz promenu načina života.
“Pričao sam sa prijateljima o svojoj situaciji i neko je pomenuo knjigu ‘Pobednički poen’, u kojoj Novak Đoković govori o svojim problemima i kako ih je prevazišao. Kupio sam je i, čitajući, prepoznao sebe u njegovoj priči. Počeo sam da ga oponašam, izbacio sam gluten i laktozu, izbegavao šećer. Ubrzo sam se osećao bolje i povrede su postale mnogo ređe”.
Pitanje koje se samo nameće jeste, gde bi bio da nije bilo povreda.
“Teško je reći. Možda u Barseloni ili Mančester sitiju, a možda i dalje u Interu”.
Ipak, uprkos svemu, vera u povratak nije nestala.
“Kvalitet ne nestaje preko noći, tako da verujem da mogu. Sada se osećam dobro, igram konstantno i mislim da još mogu da pokažem mnogo i na najvišem nivou”, poručio je Sensi.
Bonus video:
