Uspeo je Jan Diomande da sa samo 19 godina ostvari san i stigne do velike fudbalske pozornice. Krilni napadač Obale Slonovače je trnovitim putem stigao do Bundeslige i potom se odličnim igrama u dresu Lajpciga izborio da se nađe na spisku selektora za Mundijal.
Odlazak na Svetsko prvenstvo predstavljao je ostvarenje sna, ali veliki uspeh nije mogao da podeli sa najdražom osobom – sestrom Roksan koja je preminula sa 15 godina. Zato joj se obratio emotivnim pismom objavljenim na “The Players Tribune”.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Draga Roksan,
Sećaš li se kada mi je neko kupio lažni dres Junajteda, a ja sam crnim markerom na leđima napisao Ronaldo 7?
Nismo znali šta znače bogatstvo i siromaštvo. Znali smo samo za sreću.
Sećaš li se kada nas je 25 spavalo u jednoj kući u Abidžanu? Mama je želela da gleda svoje sapunice. Svi ostali su hteli da gledaju filmove. Sećaš li se kako sam se uvek pravio da spavam, pa bih posle ponoći odlazio u sobu sa televizorom? Stavio bih ton skoro na minimum. Samo dve crtice. Gledao bih fudbal u mraku i maštao.
Sećaš li se kada su odrasli videli kako igram fudbal u prašini i dali mi nadimak „Roberto Karlos“ zbog toga koliko sam jako šutirao? A sećaš li se koliko me je to potajno ljutilo, jer je CR7 bio moj idol?
Sećaš li se kada sam otišao da igram tako daleko od kuće? Imao sam devet godina. Inter Fut Sud Komoe, blizu granice sa Ganom. Samo mali dečak, sam. Ne znam da li sam ti ikada ispričao ovu priču, ali ja i ostala deca smo odlazili u selo i krali krompir jer smo bili toliko gladni. Izvodili smo „pljačku banke“. Dvoje dece odvlači pažnju prodavcu, a 18 drugih istrčava sa po dva krompira. Nisu bili naročito ukusni. Ali nama su bili predivni. Hahaha. I dalje mi je to omiljena hrana. Kuvani krompir sa malo ulja. Podseća me na ta vremena.
NOVA DIMENZIJA KLAĐENJA EKSKLUZIVNO U MERIDIANBET
BET BOOST Specijalne BetBuilder kombinacije sa uvećanim kvotama
SINGLE BOOST Ekskluzivne pojedinačne selekcije sa boostovanom kvotom
Sećaš li se kada sam dobio prve prave kopačke i spavao sa njima? Dok sam odrastao, uvek sam igrao u onim belim plastičnim sandalama. Čak i sada, kada se vratim kući, igram u njima. To je naša tradicija.
Sećaš li se kada bih se vratio kući, a ti govorila mojim drugovima iz kraja:
‘Zašto ste prestali da trenirate? Jan vam neće kupovati automobile. Morate da nastavite da radite.’
Imala si deset godina, a već si bila moj menadžer.
Sećaš li se kako smo sedeli i maštali o odlasku u Francusku? Kako ćemo ići u kupovinu, imati svoj stan, kako ću postati bogat fudbaler sa automobilima i velikom kućom, a ti više nikada nećeš morati da brineš ni o čemu. Ti si bila jedina koja je verovala da mogu da budem novi Kristijano, dok su se svi ostali smejali.
Sećaš li se kada sam sa 15 godina otišao u Ameriku zbog srednje škole i koliko mi je nedostajao dom? Mesecima nisam razumeo ni reč onoga što ljudi govore. Posadili su me pored jednog Francuza koji je pokušavao da mi prevodi sve što nastavnik priča. Sećaš li se kada sam te pozvao i rekao:
‘Nećeš verovati, deca se ovde svađaju sa profesorima.’
Kod kuće ne bismo smeli ni da trepnemo pred starijima.
Sećaš li se koliko nisam mogao da verujem da deca puše posle škole?
Govorila si da zvuči kao da živim u američkoj televizijskoj seriji.
Sećaš li se kada sam bio na probama u Bornmutu, Čelsiju, Rendžersu, Olimpijakosu i Kristal Palasu? Čak su mi i Eze i Olise posle jednog treninga prišli i rekli:
‘Hej, mali, stvarno si dobar.’
Ali me ipak nisu potpisali.
Čak me ni B timovi MLS-a nisu želeli. Nisam ni znao zašto. Nikada mi nisu dali razlog. Odrasli su vodili sve oko toga. Samo su me vodili po Evropi, a svi su redom govorili ne.
Istekla mi je viza. Moj san je bio gotov. Poslali su me nazad u Afriku i zajedno smo plakali.
Ti si bila jedina koja nikada nije prestala da veruje. Nekoliko nedelja kasnije potpisao sam za Leganjes i tada smo plakali iz drugačijih razloga.
To je bilo u vreme kada sam još imao emocije. Sada ne osećam ništa. Kao da više nisam čovek. Otkako si umrla, potpuno sam prazan.
Mislim da nisam pustio ni suzu onog dana kada su mi rekli da te nema. Bio sam u šoku.
Bilo je to nekoliko nedelja nakon mog debija za Leganjes. Ko debituje sa 18 godina protiv Real Madrida? Bilo je nestvarno. Ostvarenje sna.
A onda je usledila noćna mora.
Neko me je stalno zvao iz domovine. Nervirao sam se. Nisam razumeo zašto toliko zovu.
Javio sam se, a oni nisu ni pokušali da ublaže vest. Znaš kako je kod nas. Bez emocija. Samo…
‘Tvoja sestra je umrla.’
‘Šta?’
‘Umrla je.’
‘O čemu pričaš?’
‘Neko joj je sipao nešto u piće na žurci i više se nije probudila. Nema je.’
Imala si 15 godina.
Petnaest.
Nikada nisam dobio odgovore. Ne znam ni da li želim da znam zašto. Možda je bila ljubomora. Možda su to stvari koje se jednostavno dešavaju u našoj zemlji. Možda sam mogao da te zaštitim. Ne znam.
Pokušavam da verujem u Božji plan. To je jedino što mogu. Ne pokušavam da zaboravim, jer znam da neću zaboraviti. Sve što mogu jeste da taj bol pretvorim u još veći rad i da ostvarim sve ono o čemu smo sanjali.
Pišem ovo jer ne mogu da govorim o tome. Pišem ovo jer želim da znaš da ću se pobrinuti da živiš kroz mene. Pobrinuću se da svi znaju tvoje ime. Ceo svet.
Sve što radim na fudbalskom terenu, radim zbog tebe.
Mnogo toga se dogodilo otkako sam te poslednji put video… Ne bi verovala. Ni ja sam ponekad ne verujem.
Znaš šta je ludo? Posle debija protiv Madrida zamenio sam dres sa Mbapeom. Sećaš li se kada smo ga gledali na televiziji, a ti govorila:
‘Mbape? Da, dobar je. Ali moj brat je bolji.’
U jednoj stvari nisam bio u pravu. Ne želim da budem bogat. Video sam šta novac radi ljudima, čak i porodici. Dok sam bio u Leganjesu, sve što sam zarađivao slao sam kući. Došlo je do toga da više nisam ni želeo novac. Postao mi je teret. Nikada nisu prestajali da traže. Valjda su mislili da sam već milioner. Nisam imao ni stan. Živeo sam u trening-centru, u sobi bez televizora. Samo fudbal i san, fudbal i san.
Nisam želeo veliku kuću. Nisam želeo automobile. Hteo sam samo da sve podredim fudbalu. Sve, kako bih svetu pokazao da je moja sestra bila u pravu.
Ha… ovo će ti biti smešno.
Kada sam prešao u Lajpcig, stalno sam kasnio. Dobro, ne baš kasnio. Bio sam tačan. A u Nemačkoj to znači da već kasniš.
Znaš već šta sam onda uradio.
Počeo sam da dolazim 90 minuta ranije na sve. Toliko rano da su momci počeli da me zovu Nemac.
Ja uvek moram da preteram. Nemam meru ni u čemu. Uvek si to govorila.
Teren je jedino mesto na kojem se još osećam kao kod kuće. To je mesto gde sam miran i gde mogu da razgovaram sa tobom. Samo bih voleo da si još ovde kako bih mogao da ti kažem:
Uspeli smo.
Sve što si govorila se ostvarilo.
Sutra putujemo na Svetsko prvenstvo. Stvarno. Tvoj brat će igrati za Obalu Slonovače, kao Drogba, kao Jaja Ture, kao Žervinjo.
Ja na to više ni ne gledam kao na utakmice. Za mene je to pozornica. Moja prilika da celom svetu pokažem ono što si ti videla u meni. Svaki put kada postignem gol, pobrinuću se da svi znaju tvoje ime. Pobrinuću se da te nikada ne zaborave.
Uvek si govorila da mogu da budem bolji od Kristijana. Ako ga tamo sretnem, pozdraviću ga u tvoje ime.
Ispuniću ono što si predvidela, kunem ti se. Još pre nego što sam dobio prve prave kopačke, govorila si svima:
‘Moj brat će biti najbolji na svetu.’
Dokazaću da si bila u pravu ili ću umreti pokušavajući.
Tvoj brat,
Jan.”
Bonus video:
