Skup momaka pod nazivom reprezentacija San Marina je, statistički gledano, najlošija grupa ljudi koja je ikada obula kopačke. Sastavljena od računovođa, zubara, studenata i radnika u vodovodu, ova ekipa decenijama ima epitet prve vreće evropskog fudbala za udaranje.
Ali, u njihovom postojanju nema ničeg tragičnog… Naprotiv, tu leži jedna uzvišena – zen filozofija. Njima ambicija nikada nije bila da pobede Englesku na Vembliju. Oni ne veruju u čuda, jer su dovoljno realni da znaju da se čuda dešavaju samo u filmovima i motivacionim klipovima. Njihov jedini cilj jeste da izađu na tu scenu, odslušaju himnu, prime šest komada i na kraju meča razmene dres sa ostrvskim majstorima.
Tek nedavno sam sa ozbiljnim zakašnjenjem, shvatio da ja verovatno bolujem od hroničnog sindroma San Marina.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
U ovom današnjem svetu koji histerično zahteva „izlaženje iz zone komfora“, petogodišnje planove i vizionarske ciljeve, moj nedostatak ambicije deluje skoro kao dijagnoza. Previše lako zadovoljavam malim stvarima. Gotovo nikada nisam stvarno prisutan u trenutku, već ih samo sakupljam, arhiviram, a onda ih proživljavam godinama kasnije uz melanholiju.
Nulta tačka te životne filozofije desila se krajem devetesetih… Slika mog sveta je tada zbog nečeg po imenu fudbal naprasno dobila drugu dimenziju, a u samom centru te vizuelne revolucije našla se lopta – Trikolorka.
U to vreme na raspolaganju smo uglavnom dva izbora – gumenu Tigar koja ostavlja trag gde god da pogodi ili kinesku sa rokom trajanja od par sati. Od baš tih sa cenom od tadašnjih 200 dinara sam pravio original. Markerom i flomasterima izvlačio bih trouglove, a prepoznatljiv miris/smrad alkohola bio je prvi opijum koji sam uneo u sebe.
Godinama kasnije, kada mi nije bila ni u malom mozgu – totalno je zaboravio i okrenuo se nekim drugim opsesijama – eto je. Bežanija protiv Partizana, pionirska liga Srbije, negde 2004 godine, a ona na centru kao da je finale Mundijala. Prava pravcata.
Utakmica se završila onako kako se mečevi San Marina uvek završavaju. Debaklom kakav bi u nekim državama prekinuli susret iz samilosti. 7:1. Neka nalaže da posle takve sramote pognute glave odeš u svlačionicu i preispitaš smisao svog postojanja. Mnogi su to upravo to i radil, neki psovali, neki gledali u pod, besni na sebe, sudije i Partizan.
A, ja?
Ma, ja sam tog dana dobio svoj dres sa Vemblija… Odigrao sam poluvreme i po sa loptom koju sam crtao na likovnom i svaku drugu pretvarao u nju, a to što smo primili sedam komada bila je sasvim fer i razumna cena za tu privilegiju. I tu se valjda, krije moj najveći feler. Ljudi oko mene grizu, kidaju, sanjaju o preokretima u nadoknadi i kidaju živce jer nisu prvi. Ja ću da nastavim koračam kroz život potpuno zadovoljan malim stvarima.
NOVA DIMENZIJA KLAĐENJA EKSKLUZIVNO U MERIDIANBET
BET BOOST Specijalne BetBuilder kombinacije sa uvećanim kvotama
SINGLE BOOST Ekskluzivne pojedinačne selekcije sa boostovanom kvotom
BONUS VIDEO:
vojin
Na kraju, nije sve u ambiciji i trofejima. Nekad je dovoljno da imas svoj mali ‘dres sa Vemblija’ i da znas da si uzivao u trenutku.
aleksandar
U toj filozofiji ima nesto iskreno. Nisu tu da budu veliki, nego da budu deo igre i to je mozda i najposteniji pristup sportu.