Pola veka esencije fudbalskog bezobrazluka i majstorstva

Pre tačno 50 godina na stadionu Crvene zvezde kreirana je istorija. Finale Evropskog prvenstva između Zapadne Nemačke i Čehoslovačke je posle penala pripalo izabranicima Vaclava Ježeka.

U međuvremenu došle su nove generacije, države koje su igrale to finale uveliko ne postoje, a sve je manje onih koji se sećaju raspleta u Ljutice Bogdana.

Odavno je izbledelo sećanje na većinu detalja sa tog susreta, ali je jedan dodir lopte bio dovoljan da je ipak učini “besmrtnom”.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Promašeni penal Ulija Henesa u četvrtoj seriji doneo je rasterećenje Čehoslovačkoj, te je Antonjin Panenka imao luksuz da nonšalantno izvede peti jedanaesterac – iako je pogodak donosio evropsku krunu.

Izveo je čuveni vezista potez koji je kasnije poneo ime po njemu i nadmašio slavu koju je imao. Lopta koju je “bocnuo” iznenadila je Sepa Majera koji je sa zemlje mogao samo da pogledom isprati kako ona lagano pada u mrežu – po sredini gola.

Danas, pola veka kasnije, Panenka je simbol fudbalske drskosti i lucidnosti. Hazarderski potez koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim deluje da nikada neće dosaditi, a prvi koji ga je izveo je za “Marca” premotao film na 20. jun 1976. godine.

“Sve što se tada dogodilo bilo važno, sve je bilo potrebno. Naravno, postoje stvari koje čoveka prate čitav život, a u mom slučaju je to jednostavno jer sam se tada dokazao tim penalom. Zanimljivo je da se o njemu govori i posle 50 godina, da ta ideja nije umrla i da je sve više igrača oponaša. Zato, naravno, nosim lepe uspomene na ceo taj sportski dan. To je dan o kojem veoma rado pričam. Bilo je to nešto potrebno, nešto veoma zanimljivo. Zanimljivo je govoriti o tome jer su to trenuci koji ostaju sa čovekom celog života”, rekao je Panenka.

Da li ste ikada pomislili da će se tog penala sećati i 50 godina kasnije?

“Iskreno, nikada mi nije palo na pamet da će taj penal steći toliku svetsku slavu. Za mene je to u tom trenutku bio jednostavno najlakši način da postignem gol. Nije bilo nikakve skrivene pozadine niti posebne namere. Hteo sam da dam gol na najjednostavniji mogući način, a istina je da je udarac izveden drugačije nego što su se penali tada šutirali. Pretpostavljam da je upravo taj način izvođenja ono što je zanimljivo i zbog čega se o tom penalu i danas govori. Zaista sam ga zamislio drugačije, jer do tada niko nije izvodio penale na taj način. Mislim da je to bio dobar pristup upravo zato što je bio nešto novo, pa je zato i ostavio tako snažan utisak.”

Šta vam je prolazilo kroz glavu kada ste videli da je prethodni protivnički igrač promašio i da sve zavisi od vas?

“To sam već znao jer sam bio spreman. Naravno, pošto on nije pogodio, moj penal je dobio još veću težinu, a činjenica da sam ga izveo na tako poseban način dodatno je pojačala ceo utisak. Bio sam potpuno uveren da će lopta završiti u mreži. Prišao sam tom penalu potpuno miran i opušten. Naprotiv, dodatno me je motivisalo to što ću ga izvesti na način koji je bio drugačiji, nešto što publika do tada nikada nije videla. Bio sam potpuno smiren i znao sam kako će se završiti. Znao sam to još dva meseca pre Evropskog prvenstva. Bio sam spreman i znao sam kakav će biti ishod. Bio je to poseban, zaista izuzetan trenutak.”

Kada ste ga vežbali, da li ste ikada sumnjali da možda nećete postići gol kada dođe trenutak da ga izvedete na zvaničnoj utakmici?

“Nisam imao nikakav problem s tim jer sam ga toliko usvojio i uvežbao. Vežbao sam ga toliko dugo da sam dostigao nivo, ne bih rekao savršenstva, ali sigurnosti i samopouzdanja, do te mere da sam znao da je gol ako ga pravilno izvedem. Na ovaj način sam šutirao oko trideset penala u različitim takmičenjima: u čehoslovačkoj ligi, austrijskoj ligi, evropskim kupovima, tokom turneje po Americi i tako dalje. Promašio sam samo jedan penal, i to na samom početku, kada smo sa klubom igrali prijateljsku utakmicu u nekom manjem gradu. Tada je golman odbranio udarac. Međutim, sumnjam da ga je odbranio samo zato što je pre utakmice padala jaka kiša, pa je ispred gola bila velika bara. Nije želeo da se baca, ostao je da stoji i uhvatio loptu. Hoću da kažem da je, ako se pravilno izvede, procenat uspešnosti 99,9 odsto, jer sam od trideset pokušaja promašio samo jedan, što smatram fantastičnim učinkom.”

Da li ste ponosni ili vam je pomalo teško što vas svi pamte upravo po tom penalu?

“Taj penal je ušao u istoriju fudbala. To je svojevrsno nasleđe. S druge strane, pomalo me rastužuje, jer sam tokom cele karijere pokušavao da igram za publiku, da uradim nešto neočekivano, nešto što će ih zabaviti. Nešto o čemu će pričati i raspravljati uz pivo u kafiću. Nažalost, sve druge stvari koje sam radio drugačije, ili za koje sam mislio da su posebne, taj penal je potpuno zasenio. Zato su moja osećanja podeljena. S jedne strane sam ponosan, a s druge mi je pomalo krivo što ljudi ne cene i ostalo što sam pokušavao da im pružim. Kada neko čuje prezime Panenka, odmah pomisli na taj penal.”

Pre nekoliko godina rekli ste da se osećate kao zarobljenik tog penala.

“Moram malo da pojasnim tu izjavu. Nikada se nisam osećao kao zarobljenik tog penala. Naprotiv, i posle 50 godina mi je drago što se o njemu i dalje govori i što ga ljudi poznaju. Uvek sam spreman da razgovaram o tome kada me neko pita i da objasnim kako je sve nastalo. Za mene je to priznanje što i mlađe generacije, pola veka kasnije, znaju za taj penal i razumeju o čemu se radi. Ne zamara me da pričam o tome. Ne smeta mi. Sam ne pokrećem tu temu, ali ako nekoga zanima, rado podelim svoja sećanja i utiske.”

Kako je nastala ideja da ga izvedete baš na taj način? Kako su izgledali treninzi sa golmanom Hruškom?

“Sve je trajalo dve godine. Posle svakog treninga ostajao sam sa našim golmanom i takmičili smo se u izvođenju penala, slobodnih udaraca i slično. Da bi sve imalo ozbiljnost i određenu tenziju, uvek smo se kladili u nešto. Nekad u pivo, nekad u čokoladice, nekad u novac. Pošto je bio dobar golman i već je znao kako šutiram, počeo je da dobija te duele. Tako sam stalno morao da plaćam, a to mi se nije dopadalo. Jedne večeri, dok sam tonuo u san, razmišljao sam šta bih mogao da uradim kako bih bio uspešniji. Tada mi je sinula ideja: ako šutnem po sredini, u trenutku kada se golman opredeli za jednu stranu, blaga „lob“ putanja lopte sprečiće ga da se u vazduhu vrati i uhvati je. Da sam šutirao snažno, postojala bi mogućnost da je zakači nogom ili rukom. Zato je važna upravo ta lagana „vaselina“ – lopta samo preleti preko njega i on nema vremena da reaguje. Tako je sve počelo. Počeo sam da koristim taj udarac i stvari su krenule nabolje, jer sam počeo da pobeđujem Hrušku u tim duelima. Ono što nije bilo tako dobro jeste to što sam počeo da se gojim, jer su čokoladice i pivo morali negde da ostave trag.”

Vežbali ste ga dve godine, ali ste ga već dva meseca pre Evropskog prvenstva uspešno izveli na jednoj prijateljskoj utakmici. Zar vas nije bilo strah da će neko to primetiti i da će vas pročitati na turniru?

“Nismo imali takav problem, jer čehoslovački fudbal tada nije bio naročito zanimljiv zapadnoj Evropi. O nama gotovo da nije bilo informacija. Kao što mi nismo znali mnogo o njima, tako ni oni nisu znali mnogo o nama. Golman Majer sigurno nije dolazio u Vršovice da posmatra naše utakmice. Zato su šanse da neko otkrije tu ideju bile praktično hiljadu prema jedan. Uspeh je bio gotovo zagarantovan.”

Tada ste delili sobu sa golmanom Ivom Viktorom, koji vam je rekao da vas neće pustiti nazad u sobu ako ne postignete gol. Šta vam je rekao kada vam je uspelo?

“Naravno, analizirali smo sve moguće scenarije. Pobeda protiv Holandije i pobeda protiv Nemačke za nas su bile ostvarenje sna. Nismo ni zamišljali da možemo da ostvarimo tako dobre rezultate protiv njih. Zato smo razmišljali i o penalima, a ja nisam krio – zapravo, svi u reprezentaciji su to znali. Svi saigrači, stručni štab, apsolutno svi znali su da ih izvodim na taj način. Nisam skrivao da ću, ako dođe do penala, šutirati baš tako, a niko me nije pokušavao odgovoriti od te ideje. Jedino mi je Ivo Viktor, koji je bio malo pesimističan, rekao da me neće pustiti u sobu ako ga izvedem na taj način. Na kraju me je ipak pustio, ali tek oko sedam ujutru.”

Da li ste videli neki Panenka penal koji je bio bolje izveden od vašeg?

“Video sam ih mnogo. Sećam se da je pre nekoliko godina jedna meksička televizija prikupila snimke iz cele Južne Amerike. Imali su snimljene situacije iz prve, druge i treće lige u kojima su igrači pokušavali takav penal – bilo ih je osamdesetak ili možda čak blizu sto. Tražili su od mene da ocenim šta je ko uradio dobro, a šta loše. Moram da kažem da mi je jedan igrač posebno privukao pažnju. Mislim da je igrao u drugoj argentinskoj ligi i, po mom mišljenju, izveo je penal čak lepše nego ja. Ali nije važno da li je penal lepši ili ružniji. Najvažnije je da završi u golu. Ako je gol, onda je odličan. To je suština i zadovoljstvo.”

Da niste postigli taj penal, mislite li da biste snosili neke posledice?

“Da ga nisam postigao na taj način, možda bih danas bio strugar u ČKD-u, sa 59 godina radnog staža, zar ne? Kažem to pomalo u šali, ali istina je da su se neposredno posle Evropskog prvenstva pričale razne stvari. Navodno se čak i u nekim komitetima Komunističke partije moglo čuti mišljenje da bi se promašaj takvog penala mogao protumačiti kao nepoštovanje političkog sistema. Danas to zvuči kao potpuna šala. Srećom, sve se dobro završilo. Za mene je bilo nezamislivo da neko tako nešto povezuje sa politikom, jer mi to nikada nije bilo ni na kraj pameti”, rekao je Panenka za “Marca”.

Bonus video: