Neko je Svilar, a neko Doku: Belgija gubi bitku za svoje talente

Belgija godinama važi za jednu od najjačih evropskih fabrika fudbalskih talenata. Ali dok se u akademijama rađaju igrači vrhunskog kvaliteta, na drugoj strani sve češće dolazi do problema koji nema mnogo veze sa treningom, već sa identitetom. Ko si, odakle si i koga na kraju želiš da predstavljaš.

Sve je više fudbalera rođenih i odgajanih u Belgiji koji u trenutku kada treba da preseku okreću leđa Crvenim đavolima i biraju druge reprezentacije. I to više nije incident, nego trend koji ozbiljno žulja belgijsku javnost i Savez.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Belgija danas ima igrače odrasle u zemlji, a nose dresove DR Konga, Alžira, Katara, Australije… Dok je u samom nacionalnom timu gotovo paradoks – tek jedan igrač rođen van zemlje, Amadu Onana iz Senegala.

U isto vreme, zemlje poput Francuske, Engleske i Španije odavno su prihvatile realnost da su deca imigranata okosnica modernog fudbala. Belgija, čini se, i dalje kasni za tom pričom, ili se bar bori da je potpuno prihvati.

Naravno, ima i izuzetaka: Doku sa korenima iz Gane, Lukebakio i Ngoj iz DR Konga, samo su neki od primera igrača koji su prošli belgijski sistem, ali imaju drugo nacionalno opredeljenje ili poreklo koje ih vuče van granica Belgije.

Jedan od najglasnijih primera koji je otvorio ovu temu je Rajan Bunida. Momak koji je prošao sve belgijske omladinske selekcije, školovan u Anderlehtu, kasnije stigao do Ajaksa, ali je na kraju odlučio da seniorsku karijeru gradi pod zastavom Maroka.

NOVA DIMENZIJA KLAĐENJA EKSKLUZIVNO U MERIDIANBET

BET BOOST Specijalne BetBuilder kombinacije sa uvećanim kvotama

SINGLE BOOST Ekskluzivne pojedinačne selekcije sa boostovanom kvotom

Slična priča ponavlja se iznova: Bilal El Hanus, Šemsdin Talbi, Noa Sadiki, Kostas Karecas, Saif Edijen Lazar… Svi oni su deo iste slagalice – igrači koji su “proizvedeni” u Belgiji, ali su završili u drugim reprezentacijama.

I tu dolazimo do pitanja koje u Belgiji niko više ne postavlja tiho – da li oni odlaze jer se ne osećaju kao Belgijanci, ili ih Belgija nikada nije u potpunosti prisvojila kao svoje?

Realnost je, naravno, mnogo složenija. Većina tih momaka živi belgijsku svakodnevicu – rođeni su tamo, išli u škole, prošli akademije, igrali u sistemu koji ih je oblikovao. Ali paralelno sa tim postoji i drugi identitet: kućni jezik, porodične priče, religija, putovanja u zemlje porekla i osećaj pripadnosti koji ne mora da se poklapa sa pasošem.

Kod belgijsko-marokanske zajednice ta priča ima duboku istoriju. Migracije iz Maroka ka Belgiji krenule su ozbiljno posle sporazuma iz 1964. godine, kada su radnici dovođeni da pune rudnike i fabrike. Decenijama kasnije, njihova deca i unuci su potpuno integrisani u belgijsko društvo, ali etiketa porekla i dalje često ostaje jača od stvarnog života.

Zato i izbor reprezentacije kod mnogih nije samo sportska odluka. On se u javnosti često čita kao poruka, kao stav, pa čak i kao odbijanje Belgije. Iako u praksi to često ima veze i sa sportskim projektima drugih federacija koje agresivno i pametno rade na “regrutaciji” igrača iz dijaspore.

U vreme zlatne belgijske generacije – Azar, De Brujne, Lukaku, Kurtoa, Felaini – igrati za Belgiju bilo je logičan i privlačan izbor. Tim je bio među najboljima na svetu, projekat jak, a scena stabilna. Danas, kada je ta era prošla, a rezultati nisu na istom nivou, dileme su sve češće i oštrije.

19.00: (1,53) Argentina (4,10) Austrija (6,40)

U celoj toj priči pojavljuje se i ime Mileta Svilara. Golman koji je prošao mlađe selekcije Belgije, zatim izabrao Srbiju i jednom obukao dres Orlova. Pre nekoliko meseci je pokušao da ponovo otvori pitanje svoje reprezentativne budućnosti i da se vrati pod belgijsku zastavu. Čak je angažovao pravni tim u Belgiji i Italiji, sa ciljem da ospori FIFA pravila o promeni sportskog državljanstva i eventualno pronađe način da ponovo obuče dres Crvenih đavola.

U pozadini svega stoji i kolonijalna prošlost Belgije, posebno odnos sa Kongom. Od lične kolonije kralja Leopolda II, preko državne uprave, pa do perioda nezavisnosti, ta veza je ostavila duboke društvene i ekonomske posledice, koje se i danas reflektuju kroz migracije i identitetske priče.

Sve to ne objašnjava pojedinačne odluke igrača, ali objašnjava širu sliku – zašto Belgija ima toliko “svojih” fudbalera koji na kraju izaberu druge boje.

Belgijski Savez sada pokušava da reaguje – raniji kontakt sa talentima, jače vezivanje porodica, praćenje igrača već od najmlađih uzrasta i pokušaj da se spreči odlazak mladih zvezda pre nego što uopšte stignu do A reprezentacije.

Suština ostaje ista. Fudbal je postao prostor gde se identiteti sudaraju. A Belgija, iako je proizvela ogroman broj vrhunskih igrača, i dalje traži odgovor na pitanje kako da ih zadrži kada dođe trenutak odluke.

Bonus video: