Postoje povrede posle kojih se fudbal završava, a postoje i one posle kojih se čovek pita da li će se uopšte vratiti normalnom životu.
Vukadin Vukadinović je pre 15 godina dobio obe. Imao je samo 21. kada je posle jednog udarca na terenu počeo da se bori za život. Unutrašnje krvarenje, pokušaj lekara da mu spasu bubreg, 24 sata neizvesnosti, a onda operacija posle koje je ostao bez jednog od vitalnih organa. Nijedan lekar mu nakon toga nije dao zeleno svetlo za profesionalni sport i fudbal je, barem na papiru, morao da bude završen. Ali Vukadin nije umeo da prihvati taj papir.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Dve i po godine nije igrao, majka mu je branila da se vrati na teren, a Jablonec mu je platio višemesečnu rehabilitaciju u Nemačkoj, gde su mu napravili specijalnu karbonsku zaštitu koju i danas nosi ispod dresa. Potpisao je da igra na sopstvenu odgovornost i nastavio tamo gde je, prema svim prognozama, trebalo da stane. Danas ima 36 godina, i dalje igra profesionalni fudbal u Brnu za prvoligaša Artis – kaže da nema zdravstvenih problema, a na fizičkim testovima je bolji od velikog broja mlađih saigrača sa dva zdrava bubrega.
Alal vera…
„Veruj mi da ni ja nisam očekivao da ću napraviti ovakav uspeh posle te povrede. Imao sam 21 godinu kada se to desilo, a evo, prošlo je 15 godina. Najbitnije je da se osećam dobro i da nemam apsolutno nikakve tegobe. Naravno, stignu me godine i oseti se normalan umor, pogotovo jer se u Češkoj izuzetno jako radi. Fudbal se ovde strahovito razvio u poslednjih pet godina, koriste se GPS ‘katapulti’, prate se svi podaci, bukvalno smo kao kosmonauti pod konstantnim nadzorom. Zanimljivo je da, i pored svega, imam bolje fizičke testove od 70 odsto mojih mlađih saigrača koji su potpuno zdravi. Valjda se u meni probudio taj neki naš, srpski inat.“
Desilo se to u oktobru 2012. godine. Naizgled običan duel, kakvih su utakmice prepune, pretvorio se u pravi košmar i borbu za život.
„Bio sam u zaista kritičnom stanju. Doktori su prvo pokušali da mi spasu bubreg, da ga zašiju, ali morali su da sačekaju 24 sata da vide da li će se ‘uhvatiti’. Međutim, stvar se iskomplikovala, imao sam konstantna unutrašnja krvarenja, pa su morali da ga odstrane. To je bio period od 24 sata gde mi je život visio o koncu, ali hvala Bogu, Neko me je odozgo sačuvao. Problem je bio i to što nemam nimalo telesnih masti, pa je udarac laktom pravo u bubreg bio fatalan. Nakon toga nijedan doktor mi nije dao zeleno svetlo za bavljenje profesionalnim sportom. Zato i dan-danas igram na sopstvenu odgovornost, uz potpisan papir, jer drugačije ne bih mogao da prođem lekarske preglede.“
Iz Zvezde u Čukarički: Stanković na Banovom brdu
Većina bi odustala od bilo kakvog bavljenja sportom posle ove situacije, međutim, pomenuti inat i odnos kluba su mu dali novu veru u povratak, što se na kraju i obistinilo…
„Nisam mogao da se pomirim s tim da sa 21 godinom batalim fudbal, taman kada mi je karijera krenula uzlaznom putanjom. Išao sam glavom kroz zid. Imao sam teške razgovore sa majkom, branila mi je da igram, ali nisam hteo da odustanem. Moram da istaknem moj tadašnji klub Jablonec i njihovog predsednika Miloslava Peltu, koji su u potpunosti stali iza mene. Oni su mi platili višemesečnu rehabilitaciju u Nemačkoj, gde su me bukvalno vratili u život. Tamo su mi napravili specijalnu karbonsku zaštitu, neku vrstu oklopa za kukove i leđa, sličnu onoj koju nose rukometaši. Tu zaštitu nosim ispod dresa na svakoj utakmici. Jablonec je verovao u mene i to im se kasnije isplatilo kada su me prodali praškoj Slaviji.“
Da se može živeti bez bubrega – mnogima je jasno, a potpuno je neverovatna činjenica da pored Vukadina, još dvoje srpskih sportista je zadesila slična sudbina. Golmana Dejana Radića dok je branio u Rusiji, kao i Borišu Simanića – košarkaškog reprezentativca Srbije.
„Kada se Boriši to dogodilo, poslao sam mu poruku na Instagramu jer tačno znam kroz kakav je pakao prošao. Medicinski gledano, ljudsko telo je neverovatno. Zdrav bubreg se poveća i preuzme funkciju ovog drugog, pa telo samo sebe regeneriše. Mnogi ljudi žive sa jednim bubregom, a da to i ne znaju, ima čak i medicinskih fenomena sa tri bubrega. Normalno se živi sa jednim bubregom, samo se mora paziti na ishranu. Nema teških pića, mada lekari u Češkoj umeju da preporuče pivo jer dobro pročišćava organizam, što je za ovu zemlju idealno” kroz smeh priča ofanzivac i stavlja tačku na prilično stresnu prošlost.
Na pitanje o tome kakve šanse daje Crvenoj zvezdi protiv Viktorije, odgovara u maniru fudbalskih analitičara – tačno i precizno.
„Mislim da ni Zvezda ni Plzenj nisu u zavidnoj situaciji… Viktorija je loše otvorila sezonu, iako su pre godinu i po dana dobili novog vlasnika, najbogatijeg čoveka u Češkoj. Finansijski su sada možda čak i jači od Sparte i Slavije. Očekivao sam velika pojačanja i napad na titulu, ali to se nije desilo. Izgubili su od Libereca 3:1 kod kuće, a onda sa Teplicama odigrali neverovatnih 5:5, i to nakon što su vodili 3:0 već u 12. minutu. Imaju ogroman problem sa disciplinom pozadi, defanzivci previše kiksiraju. Češki mediji pišu o velikim problemima unutar stručnog štaba. Trener je kao vuk samotnjak, sve radi sam, ne sluša savete asistenata i ponaša se prilično samoživo. Bilo je čak priče i o smeni, a prolaz protiv Zvezde u Evropi mu je verovatno ultimatum.“
Suze za Zvezdu, novi život u Pireju: Tiknizjan se oprostio, pa poručio šta očekuje od Olimpijakosa
Što se Crvene zvezde tiče, poslednjih nedelju dana je bilo turbulentno kao nikada u poslednjih nekoliko godina… Dejan Stanković je porazom završio kratkotrajnu misiju i propustio još jednu priliku za ulazak u Ligu šampiona, što je bio signal da Rijera (konačno) preuzme klupu.
„Zvezdina najveća prednost su novi trener i atmosfera. Dolazak Alberta Rijere je šok-terapija koja može da podigne ekipu. Pored toga, Marakana. Ako bude 35 ili 40 hiljada ljudi, igrači Plzenja to neće moći lako da podnesu. Ovde su stadioni manji, najveći prima oko 20 hiljada ljudi, publika pije pivo i jede kobasice, nema tog našeg fanatičnog ambijenta. Ipak, Plzenj ne sme da se potceni, pogotovo sada kada i oni moraju da se iskupe za loše rezultate. Treba obratiti pažnju na brzog napadača Princa Edua koji je već počeo da daje golove, kao i na mog prijatelja Amara Memića, reprezentativca Bosne koji igra odlično.“
Malo je poznato da je Vukadin preko Zlina stigao čak i do Sparte iz Praga one godine kada je igrala protiv Zvezde u trećoj rundi kvalifikacija za Ligu Evrope. Tog leta je tim iz prestonice napravio zaokret i uložio ogromne pare, kako u pojačanja, tako i u Andreu Stramaćonija – tada talentovanog italijanskog trenera.
„Te dve godine u Zlinu su bile savršene… Dva puta sam proglašen za najbolje krilo lige, ušao u tim sezone. Zlin mi je toliko legao da mi je supruga odatle i danas tamo živimo. Ja sam tada zapravo sve dogovorio sa Plzenjom, hteo sam tamo, dok su se u Slaviji dešavale promene sa kineskim investitorima. A onda je uletela Sparta sa ponudom koja se ne odbija. Njihov skauting me je dugo pratio, ali trener Andrea Stramaćoni uopšte nije znao ko sam ja, niti je poznavao ligu. To je bio neverovatan projekat, ogroman novac se trošio. Došla su velika imena poput Džonatana Bijabanija i Semiha Kaje iz Galatasaraja, a stigao je i Srđan Plavšić iz Zvezde u milionskom transferu. Zbog povreda i ogromne konkurencije na mojoj poziciji nisam se naigrao, pa sam išao po pozajmicama, ali finansijski i rezultatski, to je bio veliki korak za mene. Krivo mi je što nisam bio u protokolu u tim duelima za Zvezdom zbog povrede”.
Belgijanci žele Zvezdinog Badža: Već je pao dogovor sa igračem, čeka se odgovor iz Ljutice Bogdana
Iako je srpski fudbal za razliku od brata Miljana, iskusio samo na početku karijere i brzo se otisnuo u Češku, došlo je do epizode u Nišu pre nekoliko sezona.
„Iskreno, vratio sam se najviše zbog porodice koja me je nagovarala i zbog Nenada Lalatovića. Očekivalo se da to bude paklena ekipa koja napada Evropu. Međutim, sistem na koji sam navikao preko deset godina u inostranstvu ovde ne postoji. Infrastruktura je bila loša, a na gostovanjima u Surdulici su nas dočekivale ‘kuke i motike’ i uvrede. Da stvar bude gora, Lalatović je već posle nekoliko nedelja dobio ponudu iz Saudijske Arabije. Nije ga bilo dva dana na treningu, a treći dan je samo došao, zahvalio nam se i otišao. Posle toga je sve krenulo nizbrdo. Shvatio sam da ne pripadam tom sistemu i želeo da se vratim Češku, što sam i uradio vrativši se u Zlin, sa kojim sam kasnije ušao i u viši rang.“
Pominjala se čak i priča da dobije češki pasoš i postane reprezentativac te zemlje…
„To je bila aktuelna priča dok sam igrao u životnoj formi u Zlinu. Međutim, državni organi u Češkoj ne prave razliku da li si sportista ili neko ko traži azil. Procedura je za sve ista, rigorozna i spora, bez ikakvih protekcija preko veze. Kako nemam češko poreklo, nisam to mogao da ubrzam i vremenom je ta priča propala. Gledajući iz ove perspektive, možda je tako i bolje. Česi su veoma ponosni na svoje korene i ne prihvataju strance olako. Da sam zaigrao i da je samo jedna utakmica krenula loše, verovatno bih bio prvi na udaru javnosti. Ovako, ostvario sam mnogo u njihovoj ligi i ponosan sam na sve što sam prošao” kaže Vukadinović i završava razgovor za Meridian sport.
BONUS VIDEO:
