Pripreme u Italiji – kraj januara 2020. godine, tik pre pandemije korona virusa.
Krenuo sam tada kao novinar Crvene zvezde na pripreme sa omladincima koje je predvodio Slavoljub Đorđević i koji su se spremali za nokaut fazu Lige šampiona za mlade. Bila je to ekipa sastavljena od Borisava Burmaza, Andrije Radulovića, Ilije Babića…
Uz kamermana koji je pošao sa mnom, uz sebe sam imao i Aleksandra Vulića, tada trećeg golmana Zvezdine juniorske selekcije i momka koji je, na veliku žalost kluba sa Marakane, više bio moj stručni konsultant nego neko ko je na terenu.
Gledali smo sve pripremne utakmice zajedno – sa tribina. Danas skauti evropskih klubova dolaze u Suboticu da se bore za potpis golmana Spartaka.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
“U Zvezdi sam bio u trećem planu. Dakle, ne u drugom, nego u trećem. Nažalost, to je krst koji nosim sa sobom. Konkurencija jeste bila izrazito kvalitetna, ali smatram da sam zaslužio šansu kod Slavoljuba Đorđevića, makar da branim na prijateljskoj utakmici. Nažalost, ni to se nije desilo i veoma mi je krivo zbog toga. Ipak, trudim se da uvek gledam pozitivno na stvari, tako da ističem treninge koje sam prošao u tom uzrastu, a koji su mi bili izuzetno značajni u daljem razvoju“, počeo je Vulić razgovor za Meridian sport i osvrnuo se na momenat odlaska sa Marakane koji mu je, ispostaviće se, bio prekretnica karijere.
“Posle Zvezde nisam znao šta ću, najiskrenije. Na svu sreću, upoznao sam pokojnog Rašu Bebića koji se doslovno pojavio na raskrsnici moje fudbalske karijere. Kao da ga je sam Bog poslao. Poznavao je Aleksandra Kocića, bivšeg reprezentativnog golmana. U razgovoru sa njim, odlučio sam da pređem u Inđiju. Klub je tada igrao Superligu, konkurencija među stativama je bila paklena…Tu su bili Miloje Preković, Marko Jovičić, Dejan Stanivuković, Miloš Krunić. Gužva usled koje sam otišao u Makedoniju, tačnije u Belasicu. Takođe u dogovoru sa Rašom Bebićem. Prvi put sam se susreo sa seniorskim fudbalom i iskustvo je bilo neprocenjivo.”
Iz Makedonije se vratio korak nazad u odnosu na Inđiju, te je zaigrao u Prvoj ligi Srbije. U Javoru je bilo prvo toplo, pa hladno.
“Vreme u Žarkovu mi je pomoglo da se vratim u Superligu. Dobio sam šansu na kraju sezone i iskoristio je na pravi način. Usledio je prelazak u Javor gde sam prvu polusezonu bio standardan, a onda doživeo peh na treningu. Bile su to pripreme kada sam se sudario sa saigračem gde sam zadobio ozbiljnu povredu glave. Doživeo sam potres mozga i prelom jagodične kosti. Krivo mi je i što to niko nije spominjao. Prećutkivalo se, ali drago mi je da mogu da govorim o tome, iako bih najradije zaboravio taj događaj.”
Bez trunke sujete, hvali kolegu Strahinju Manojlovića i ističe ga kao jednog od ključnih faktora za tada opstanak Javora u elitnom rangu.
“Velika psihološka borba. Kroz život se vodim time da je ključ u tome koliko si mentalno stabilan. I tada sam bio svestan da me isključivo naporan rad može vratiti na mesto gde sam bio. Brzo sam se oporavio, ali je doveden Strahinja Manojlović koji sada brani u Radničkom iz Niša i sa kojim privatno imam sjajan odnos. Iskreno – odbranama je pomogao Javoru da u tom trenutku opstane u Superligi. Da se sve dešava sa razlogom govori i ta povreda, jer da je nije bilo, ne bih otišao u Spartak”
I u Subotici je za “jedinicu” konkurisao sa Manojlovićem, ali Filipom.
“Kao grom iz vedra neba je stigao poziv Spartaka. Rekli su mi da su me zapazili u tom jesenjem delu sezone kad sam branio za Javor. Bio sam presrećan i bukvalnog istog momenta odlučio da potpišem za klub iz Subotice. Znao sam da je konkurencija bio Filip Manojlović, bivši golman Zvezde, sada čuvar mreže Đurgardena, ali to me je samo dodatno motivisalo. Mislim da je zdrava konkurencija ključ napretka.”
Utakmica protiv Čukaričkog je zahvaljujući fantastičnim odbranama – Vulića gurnula u prvi plan kada je reč o superligaškim golmanima.
“Najbolja sezona u mojoj karijeri, bez dileme. U suštini, utakmica protiv Čukaričkog je bila jedna od boljih u dosadašnjem delu sezone za mene. Međutim, izdvojio bih i meč sa Vojvodinom prošle godine na Karađorđu, kada sam zaista odlično branio. Te dve su mi nekako najupečatljivije. Ostaje žal što ni na jednom od ta dva meča nismo osvojili tri boda. To bi mi upotpunilo utisak.”
Sve je lakše kada su tu klasići iz Zvezde – Ilija Babić i Vladimir Prijović.
“Naravno da mi znači što su tu. Lakše nam je, pogotovo kad igramo zajedno, jer se dobro poznajemo. Sjajni momci koje čeka blistava karijera.”
Kada je reč o srpskim golmanima, nemoguće je da vas sa 203 centimetra ne asocira na Vanju Milinković Savića, ali…
“Gledam Kurtou i Donarumu, jer su nam slične građe. Trudim se da pokupim što više “fora” od njih.”
Mašta o reprezentaciji i veruje da će jednog dana zaslužiti poziv.
“Reprezentacija mi svakako jeste najveći san. Nisam nikada dobio poziv, ali nadam se da će jednog dana stići. Na kraju krajeva, to su sve neka dugoročna razmišljanja. Sada sam usmeren samo na Spartak, jer nam opstanak visi u vazduhu. Želja nam je da ostanemo u ligi, pa da naredne sezone igramo u plej-ofu.”
Prošao je čuvenu generaciju OFK Beograda u kojoj je pre dolaska u Partizan igrao i Strahinja Pavlović i za koju su nastupali još – Kristijan Belić, Petar Stanić, Mirko Milikić…
“Bila je to kvalitetna generacija OFK Beograda i žao mi je što se čak i više igrača nije snašlo u seniorskom fudbalu. Mi smo u kadetima bili izuzetno dominantni, maltene egal sa Zvezdom. Skrenuli smo pažnju fudbalske javnosti na “Turniru prijateljstva” kada nas je predvodio Dejan Simić, naš trener iz tog vremena. Učio sam mnogo i od trenera golmana – Darka Mladenovića Mlađe, kome sam veoma zahvalan na svemu što je učinio za mene.“
Rođen u Čačku, oprao ruke u Moravi, ali izabrao gol umesto koša. Unikatnost.
“Često me pitaju kako sam se odlučio za fudbal, a ne za košarku, jer sam visok 203 centimetra, i na sve to – iz Čačka sam. Verovatno bi logičnije bilo da sam se odlučio za košarku, ali nikada je nisam ni trenirao. Svi moji drugari u tom ranom uzrastu su bili okrenuti fudbalu i hvala im na tome. Od starta sam znao da mi je “bubamara” suđena. Još u osnonvoj školi sam rekao sebi da hoću da budem golman, jer nisam želeo da trčim“, podvukao je Vulić.
BONUS VIDEO:
kluka4002
Najbolji potez mu je bio sto se prebacio na golmana bezočne pokazao kvalitet iza njega su par jako dobrih sezona i lako moguće da će ići dalje ika dosta zainteresovanih za njega
davidpantelic80
Tesko je postati prvi golman Zvezde, treba da si ozbiljan talenat i da imaš dobru vezu😁