Nije lako na Marakani. Ako si prepoznat kao talenat, pred tobom su velika očekivanja sa kojima se suočavaš od malih nogu, a uz pritisak, raste i konkurencija, jer iz godine u godinu – pristižu novi i mlađi.
Svakodnevna mentalna borba gde usled postavljenih očekivanja – do seniora odigraš makar 1000 takmičarskih utakmica koje ti u tom uzrastu deluju kao finala Lige šampiona, uz vanterenske stvari na koje ne možeš da utičeš, a ujedno ne smeš ni da dozvoliš da te poremete.
Sve su to izazovi koje je prošao Stefan Marinković u Crvenoj zvezdi, momak koji je još u pionirskom uzrastu bio projektovan da zameni Milana Borjana na Marakani. Rastanak nije bio lep.
Meridian sport te časti – registruj se, uplati 500 i preuzmi odmah bonus od 3.000 DINARA!
“Ne znam šta da vam kažem, iskreno. Mnogo stvari tu nije bilo do mene. U fudbalu postoje određena dešavanja koje idu dalje od terena i na tome bih se zaustavio. Da smatram da sam zaslužio šansu u Zvezdi – smatram. Branio sam na nekoliko prijateljskih mečeva, ali sve je ostalo na tome. Sedeo sam i na klupi prvog tima u par navrata, ali bez debija na zvaničnoj utakmici. Svakako, nosim izuzetno lepe uspomene sa Marakane, jer sam godinama trenirao sa prvotimcima Zvezde i imao mogućnost da učim od sjajnih trenera, kao i kolega golmana. Moram da izdvojim Zorana Popovića koji me je uvek savetovao i postavio se mentorski prema meni od prvog dana. Tu je i Miloš Gordić, još jedno Zvezdino dete koji je stariji od mene nekoliko godina, i koga sam gledao kao brata. Hvala im obojici na tome, zaista sam imao na koga da se ugledam. Što se trenera tiče, tu su bez premca Branko Katić i Bojan Jorgačević sa kojima sam radio u mlađim kategorijama Zvezde“, počeo je Marinković razgovor za Meridian sport i nadovezao se na period među crveno-belima:
“Od malih nogu, kada me je Toma Milićević doveo u Zvezdu – pa do kraja juniorskog staža, od mene su bila velika očekivanja na Marakani. Bio sam svestan toga. I od čitave generacije 2005. se očekivalo da iznedri mnogo prvotimaca za Zvezdu. Dosta igrača i van Beograda je tu stizalo, ulagalo se u naše godište i bukvalno smo u jednom trenutku imali mini reprezentaciju u Zvezdi. Odemo na reprezentativno okupljanje, a bude nas 10 iz Zvezde, i svi smo startna postava u selekciji. Zaigrali su u prvom timu Nedeljković i Mijatović, ostvarili velike transfere, a i Šljivić ide njihovim putem. Bilo je tu još dobrih igrača. Kažem, zaista lepa vremena, pobede u derbiju, utakmice u Ligi šampiona za mlade. Izdvojio bih Empoli kao moju najbolju utakmicu u Zvezdi. Tada je Marko Neđić bio trener, pomeren sam da branim za starije.”
Nakon što u Grafičaru nije dobio očekivanu šansu, vratio se u omladince Zvezde i tada počinju pravi problemi.
“Kroz čitavo stasavanje u Zvezdi sam branio mahom za starije. Nakon juniorske sezone, kada sam branio za 2004. godište, bila je procena da sam spreman za Grafičar. Ipak, ne dobijam pravu šansu tamo. Branio sam samo na četiri utakmice i u veoma bitnom trenutku za razvoj golmana – sedeo sam na klupi. Na kraju sezone, dobijam poziv da se vratim u omladince Zvezde i pomognem ekipi u Ligi šampiona za mlade, i to na insistiranje Nenada Milijaša koji mi je dao i kapitensku traku. Vraćao sam se polako u život, branio dobro i delovalo je da sve ide kako treba. Ipak, preko noći se promenilo sve. Odjednom sam postao nepoželjan, iz razloga koji nemaju veze sa fudbalom. Teško mi je to palo, kao i sam odlazak sa Marakane gde sam maltene naučio da hodam. Bukvalno sam prošao sve selekcije, od petlića do prvog tima, i krivo mi je što se tako završilo.”
Poziv Nemanje Matića se ne odbija, pa je Marinković video Ub kao pravo mesto za afirmaciju u superligaškom rangu.
“U Jedinstvo me je doveo Nemanja Matić, uz dogovor da prvo branim za Vrelo kako bih se navikao na seniorski fudbal, a malo povratio i samopouzdanje nakon pauze u Zvezdi. Iskreno, vrlo dobro sam branio, ali klub nije bio suviše konkurentan u smislu rezultata. Značilo mi je to vreme za afirmaciju, jer sam branio na svakom meču do kraja sezone i očekivalo se da od leta stanem i među stative Jedinstva. Ponovo se kockice ne poklapaju, i ponovo razlozi nisu fudbalski.”
Delovalo je da će u Javoru dobiti šansu, ali je klub iz Ivanjice iznenada doveo Nikolu Vasiljevića, što je Marinkovića pomerilo na klupu.
“Nakon rastanka sa Jedinstvom sam otišao u Javor, gde je bio dogovor da branim. Uostalom, zato sam i došao u Ivanjicu. Dešava se to da u početku zaista sve ide u najboljem redu, ali odjednom dovode Nikolu Vasiljevića i stavljaju me u drugi plan. Njima na dušu, a što se mene tiče, maksimalno profesionalno sam se odnosio prema obavezama. Smatram da sam zaslužio šansu time, ali sve je to fudbal, makar na svom primeru to godinama vidim. Pamtiću Javor po lepom, iskreno – fantastična svlačionica i mnogo dobri momci. I dalje imam mnogo prijatelja u Ivanjici.”
Dolazak u BASK ne doživljava kao korak nazad, već suprotno – priliku za afirmaciju i povratak na fudbalsku mapu, jer je tek napunio 20 godina.
“Nekako koketiram sa inostranstvom čitavu karijeru, ali nikako da se desi. I pre mesec dana je postojala mogućnost da odem iz Srbije, ali ipak sam se odlučio da prihvatim poziv gospodina Dragana Mladenovića koga znam iz Zvezde. Svestan sam da su ovo godine u kojima moram da branim i da stičem iskustvo. Ne želim da odem u inostranstvo i da me dožive kao jednog u nizu i da se u čitavoj toj priči izgubim. Bilo je poziva i iz Španije, ali kažem, ne žurim. Hoću da branim, pa će to sve onda doći na svoje.”
Poredili su ga sa Manuelom Nojerom na Marakani.
“Svi su trčali za loptom i hteli da budu napadači, a meni je bilo zanimljivo da budem drugačiji. Hvala i mom ocu što me je podržao u svemu tome, i što je prvi u meni prepoznao talenat. Idol mi je Džo Hart, iako znam da su me na Marakani poredili sa Nojerom, zbog igre nogom. Imponuje to.“
Nažalost, usled povrede je propustio i Evropsko prvenstvo za igrače do 17 godina.
“Bio sam kapiten u reprezentaciji, zajedno sa Aleksandrom Stankovićem koji igra za Lucern. Nažalost, povreda me je sprečila da budem deo Evropskog prvenstva za igrače do 17 godina. Krivo mi je, ali očigledno nije bilo suđeno da se tu nađem. Verujem i dalje u sebe i vidim se na najvećem mogućem nivou za par godina. Verujem da radom, trudom i zalaganjem mogu da se izborim za najbolje evropske lige. Polako, nigde ne žurim“, hrabro, ali smireno će Marinković.
BONUS VIDEO:
