Crvena zvezda Meridianbet večeras dočekuje Žalgiris u 4. kolu Evrolige. Ekipa iz Kaunasa je preko leta doživela brojne promene, počevši od novog trenera Tomasa Masijulisa, do angažovanja kvalitetnih pojačanja.
Kada bacite pogled na igrački kadar litvanskog šampiona, nekoliko imena iskače sa “papira”. Mozes Rajt, bivši centar Olimpijakosa koji je sjajno otvorio sezone. Najdžel Vilijams Gos, nekadašnji plejmejker Partizana, osvajač Evrolige sa madridskim Realom.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Maodo Lo, šampion Evrope sa nemačkom reprezentacijom, koji je partiju karijere u Evroligi odigrao upravo na parketu Beogradske arene – protiv crveno-belih. Silvan Fransisko, reprezentativac Francuske, učenik Vasilisa Spanulisa, lider Žalgirisa i junak pobede izvojevane u Areni protiv Zvezde prethodne sezone.
Ali, ime Dastina Slive posebno deluje interesantno. Najpre, jer je američki košarkaš delimično i misterija za širu košarkašku javnost u Evropi. Prvi put je u Evroligi, bio je deo Pariza dok se uzdizao na francuskoj košarkaškoj piramidi. Igrao je potom u Nemačkoj, pa u Španiji za Mursiju, stigao sa ekipom Sita Alonsa i do Fajnal-fora Lige šampiona u Beogradu. A onda je imao sjajnu sezonu pod vođstvom Dušana Alimpijevića u Bešiktašu. Delio svlačionicu i teren sa Urošem Plavšićem.
Na terenu poznat kao pouzdan igrač, polivalentan, uvek motivisan i požrtvovan u odbrani. A u razgovoru za Meridian sport je otkrio svoju drugu stranu. Ispostaviće se, beskrajno zanimljivu.
“Kad sam prvi put došao u Evropu, nisam baš znao mnogo o evropskoj košarci, ali, brzo te kultura uvuče. Beogradska arena je svakako, sa Partizanom i Crvenom zvezdom poslednjih godina, jedno od onih mesta koje svaki ljubitelj košarke mora da vidi. Igrati tamo je još jedan san koji ostvaruješ. To je sada definitivno na listi želja mnogih ljudi, pogotovo sada kada su u Americi sve više upoznati s evropskom košarkom i tom kulturom — vide Zvezdu, Partizan, derbije i koliko je tamo ludo. Biće to zaista sjajno, nešto o čemu ću moći da pričam i za deset, petnaest, dvadeset godina. Kad se vratim kući kažem: ‘Evo, pogledajte ovo!’ Mislim da će biti baš kul,” počeo je priču za naš portal američki košarkaš rodom iz Pitsburga i odmah otkrio šta za njega znači što će imati priliku da istrči na teren Beogradske arene i zaigra u sada već svetski poznatoj atmosferi pred navijačima Crvene zvezde.
Svestan je da pred crveno-belim tribinama njegov tim ne čeka lak zadatak. Iako je Žalgiris jedini klub u elitnom takmičenju bez poraza posle tri runde, a Crvena zvezda ima velike kadrovske probleme.
“Oni vole da igraju tranziciju, da trče, dosta rizikuju u odbrani. Promenili su trenera, ali momci koje imaju to vole da rade. Šta ćemo mi? Držaćemo se našeg plana igre i verujemo treneru. Dosad smo šutirali kvalitetno. Ako tako nastavimo, to je uvek dobro. Odbrana i komunikacija su važni, posebno u ovakvom okruženju, okupiti momke i razgovarati o tome šta ćemo da radimo. Svaka utakmica je važna. Evroliga nije laka, a pobediti bilo gde u gostima uvek je teško. Pobeda bi bila sjajna, ali neće biti lako, sa takvom publikom i timom koji imaju.“
To što je Crvena zvezda promenila trenera i da zbog brojnih izostanaka delimično predstavlja enigmu za protivnike, ne menja mnogo za Dastina.
“Imam jedan moto: igrali Evroligu ili LKL, to je isto. Ne bi trebalo da bude nikakvih promena. Ideš po izveštaju skauta. Zvezda ima mnogo igrača koji mogu da odgovore u važnim momentima. Ništa se ne menja u samoj igri. Samo prilagođavaš svoj pristup određenim tipovima igrača, a fokus ostaje isti.“
Slaže se sa onom starom da je “ranjeni lav najopasniji.”
“Uvek su opasni, jer može da se pojavi igrač niotkuda. Možda postane i sledeća zvezda Evrolige. Nikad se ne zna, posebno sa srpskim košarkašima. Može se pojaviti neki mladić niotkuda, kojeg svi znaju ovde, ali nije poznat globalno. Dakle, nikad ne znaš. Zato ni ne razmišljam o povređenima, jer da sam ja na njihovom mestu, jedva bih čekao tu priliku. Ponekad su takvi igrači i najopasniji.“
Ipak, okolnosti su takve da Žalgiris dočekuje večerašnji duel sa kompletnim rosterom i učinkom 3-0, a Crvena zvezda bez sedmorice, novim šefom struke i bilansom 1-2.
“Još je rano, idemo korak po korak. Ne želiš prerano da počneš da slušaš sve koji ti govore koliko si dobar, pa da izgubiš fokus. U Evroligi nisam igrao, ali gledajući je, možeš da imaš loše duplo kolo i za nedelju dana padneš skroz na dno. Zato je važno da zadržimo fokus, da slušamo trenere i to nam za sada dobro ide. Treba samo da ostanemo koncentrisani.“
Sastav iz Kaunasa je sjajno otvorio takmičarsku godinu pod vođstvom Masijulisa, inače bivšeg asistenta Šarunasa Jasikevičijusa i člana stručnog štaba Fenerbahčea koji je osvojio Evroligu prošle sezone.
“On definitivno ima neverovatan košarkaški IQ. Njegova prva godina u Evroligi, moja prva godina u Evroligi, mislim da mi je to donekle pomoglo. Daje mi mnogo samopouzdanje. Koncepti su dosta drugačiji nego što su me prethodno učili, ali nakon što sam igrao protiv Fenera i shvatio koliko je teško postići poene, koliko su različiti odbrana i koncepti…”
Sliva je u Žalgiris stigao posle odlične sezone u Bešiktašu. Oduševio se čim je stigao u Kaunas.
“Ludo je. Već prve nedelje tamo, ljudi su znali ko sam dok šetam ulicom. Po imenu, ne zato što sam imao opremu kluba ili zato što sam visok — nego su me stvarno znali. To mi se nikada ranije nije desilo. Možda malo u Istanbulu i Mursiji pred kraj. Ali da te ljudi prepoznaju već na početku sezone, pre nego što si odigrao meč — to je stvarno neverovatno. Litvanija zaista obožava košarku. Sjajno je videti i osetiti to. Živim baš u centru grada, pa kad šetam, stalno srećem ljude koji me prepoznaju. Baš je zanimljivo, nikad ranije nisam imao taj nivo prepoznatljivosti. To je deo atmosfere u Kaunasu.“
Prvi angažman u Evropi imao je u Parizu, ali 2018. godine, kada je klub praktično osnovan.
“Imam osećaj da sam sada video sve što Evropa nudi — od toga u koje lige vredi ići, do toga kako da se ide pravim putem. Sad sam već onaj stariji igrač koji mlađima deli savete o tome šta bi trebalo da rade. Sve sam slučajno naučio, kroz sopstveno iskustvo. Imao sam sreću da se nađem u dobrim situacijama koje su mi omogućile da se penjem stepenik po stepenik. Bio sam deo ambicioznog projekta sa Parizom, a onda sam uspeo da to pretvorim u još nekoliko dobrih prilika i kada se pojavila prava – iskoristio sam je maksimalno. Put još nije završen. Nadam se da me čeka još nekoliko velikih trenutaka. Ovo mi je prva sezona u Evroligi, a imam 30 godina. Celog života cilj mi je bio da stignem do NBA lige – nikad ne znaš, možda se i to jednom dogodi – ali već sam ponosan što sam došao do Evrolige i što sam deo svega ovoga.“
Interensantno je da mu je prvi rival u Francuskoj bio – Čima Moneke.
“Sećam se prve utakmice koju sam odigrao u Evropi. Imao sam ugovor od mesec dana u Pro B ligi u Francuskoj. Čima je bio u istoj situaciji. Prvi meč bio je protiv Čime. Jedan protiv drugog. Obojica smo imali dobre partije, srećom. Njegova glava je udarala o obruč, a ja sam mislio, ko je ovaj lik protiv koga moram da igram? Obojica smo krenuli iz Pro B, a njegov napredak je bio neverovatan, totalno lud. I igrati protiv njega sada, ne znam, verovatno po deseti put, preko Španije do Amerike, stvarno je kul. Još jedan pun krug“.
Posle Pariza, Braunšvajga i Mursije, stigao je u Bešiktaš, gde je sarađivao sa novim selektorom Srbije – Dušanom Alimpijevićem.
“Obožavam Dušana jer ti uvek kaže sve kako jeste. Kod njega nema uvijanja – ako si loš, reći će ti da si loš. Ako si dobar, reći će ti da si dobar. I odmah sledeća utakmica – idemo dalje. Meni je to bilo najbolje, ta iskrenost. I to nije bilo upućeno samo meni, već svima u timu. Pravila su bila jasna, sistem jasan, znaš tačno šta trener hoće”, rekao je Sliva i nastavio podrobnije da objašnjava kako je izgledala njegova saradnja sa srpskim trenerom:
“Mislim da smo delili isti mentalitet – da se boriš za svaku loptu. I zato smo se dobro slagali. On je razumeo moju energiju i motiv, ja njegovu, lako smo se dopunjavali. Ceo tim je usvojio identitet boraca. Kad gubiš, znaš da ćeš se boriti da se vratiš u meč. Kad vodiš 30 razlike, boriš se da sutra ne završiš na snimku sa nekom greškom. Dušan je jako strastven. Imaš uspone i padove, ali on je isti čovek i na terenu i van njega. Strastven, ali i blizak, gradi odnos s tobom i van košarke. To mi se posebno svidelo – može da bude pun emocija, da viče, ali uvek stoji iza svojih reči i daje ti poverenje da izađeš na teren i pokažeš šta znaš.”
Početak u Istanbulu nije bio lak, ali je izvukao maksimum iz saradnje sa Alimpijevićem.
“Sećam se da mi je prvih mesec i po dana u Istanbulu bilo baš teško. Dolazio sam posle odlične sezone u Španiji, menjao sredinu, trebalo je da se prilagodim… Ali on mi je stalno davao šansu da pronađem ritam. I kad sam bio loš, rekao bi mi to otvoreno, a ja bih se složio. Isto tako mi je davao samopouzdanje da nastavim da se izražavam kroz igru. Mislim da je to bila savršena situacija za mene – da napredujem u velikom klubu.”
Nije iznenađen što je Alimpijević postao selektor Srbije.
“Znam da mu je to bila velika želja. Još prošle godine sam znao da je to ono što želi. Uvek su kružile priče da će se to i dogoditi, ali nikad ne znaš — mogu da promene mišljenje u jednom trenutku. Zato mi je baš bilo drago što je to ostvario i što je imao priliku da doživi to iskustvo. Mislim da će biti sjajan u toj ulozi, i stvarno sam uzbuđen da vidim kako će izgledati s reprezentacijom i koliko će reprezentacija napredovati s njim.“
U Bešiktašu je imao priliku da deli teren i svlačionicu sa Urošem Plavšićem.
“To je moj čovek. Drago mi je što je nedavno dobio ćerku. Uskoro ćemo se videti, malo se našaliti. Uroš i ja smo znali da izađemo na kafu i uživamo u sličnim stvarima. Bio je s nama samo šest meseci, ali je to bilo dovoljno da se izgradi odnos. Biće mi drago da ga vidim. Nadam se i njegovoj maloj ćerki, videćemo, možda dođe na utakmicu. Nadao sam se da ću ih videti kasnije, ali nema se mnogo vremena.“
Kroz karijeru je igrao i sa brojnim igračima sa naših prostora, poput Nemanje Radovića, Marka Todorovića…
“Oni su ‘brate’”, istakao je kroz osmeh na sam pomen njihovih imena, a onda ispričao kako se upoznao sa košarkom u Srbiji i regionu:
“Jedan od mojih najboljih prijatelja u košarci je Vladimir Nestorović. Upoznao sam ga u Parizu, druge godine. On je iz Beograda. Išli smo zajedno na utakmicu Partizana kada su igrali protiv Levaloa u Parizu. I tamo vidiš navijače, a on ti još pokazuje snimke…. Učio me je o kulturi, ne samo o košarkaškoj, već same zemlje. Dao mi je gomilu informacija. Kada smo došli ovde, odveo nas je u restoran svog brata u Beogradu.”
Istakao je i koliko mu je značilo što je kroz karijeru u Evropi sretao košarkaške radnike sa Balkana.
“Kada igraš košarku, stekneš puno ‘brates’, puno prijatelja sa prostora bivše Jugoslavije. I oni te mnogo uče – o životu, košarci, politici. Tako da sam o tome znao, uglavnom, od njega. On je bio, na neki način, moj vodič po košarkaškom intelektu, kad je u pitanju Srbija i košarka. Otkako je počeo da mi objašnjava, pomislio sam: ‘Vau, to je neverovatno. Bilo bi ludo da jednog dana igram tamo.’ Nikada nisam ni pomislio da će se to desiti. Dakle, još jedan pun krug i to je stvarno kul.“
Momak rodom iz Pitsburga se polako peo na lestvici evropske košarke. Krenuo je iz druge francuske lige…
“Sećam se svojih prvih poena u Evroligi – bilo je to protiv Monaka. Kad sam bio u Parizu, moj prvi rival evroligaškog nivoa bio je upravo Monako. To mi je ujedno bila i prva sezona u prvoj francuskoj ligi, što je već samo po sebi bio san, jer sam pre toga igrao u drugoj diviziji. Jasno se sećam mesta na parketu s kog sam pogodio svoj prvi šut u Evroligi – to je bilo isto mesto s kog sam ranije promašio flouter, nisam pogodio ni obruč. I stalno sam to prevrtao po glavi, čak i pre utakmice sam zamišljao taj trenutak, kako pogađam taj šut,” metaforično objašnjava Dastin Sliva svoj uspon na Starom kontinentu:
“I onda, kad se to stvarno dogodilo, bilo je baš posebno. Pomislio sam: ‘Dobro, sad sam stvarno tu.’ Taj prvi pogodak te uvek smiri, unese te u ritam. Bio je to za mene trenutak koji je zatvorio jedan krug – jer kad se setim koliko sam tada bio mlad i nesiguran, nisam znao kuda me sve to vodi, znao sam da radim nešto dobro, ali nisam imao predstavu šta sve može da dođe posle. Zato mi je to bilo jako lepo iskustvo – da pogledam unazad, budem ponosan na ono što sam prošao, ali da i dalje imam želju i ambiciju da idem dalje. Baš lep trenutak”.
Bonus video:
