Stevan Karadžić – leto srpskog razočaranja, poslednja poruka Labovića i oproštaj Teodosića: Apsurdno da nemamo problem sa odzivom za seniorski tim, a imamo za mlađe selekcije

Leto je donelo mnogo nade i optimizma. Četiri takmičenja su bila na vidiku, a medalje su sijale u očima. Ali, kako je vrelina krenula da prži asvalt – mlađe selekcije su se vraćale kući bez odličja. Svetsko prvenstvo do 19 godina je donelo deveto mesto, turnir u Grčkoj drvenu medalju, da bi Evropsko prvenstvo u Beogradu vratilo film 20 godina unazad kada je Stevan Karadžić i reprezentacije predvođena Draganom Labovićem i Milošem Teodosićem donela zlato u Pioniru.

Sve se crtalo kao na indigo papiru – ponovo je prestonica bila domaćin, delovalo je da Srbija ima talentovanu generaciju i velike šanse za najviše postolje, ali umesto uspeha – šamar realnosti od Italijana i poraz od 29 razlike usred Arene.

Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Ostaje doigravanje i borba za plasman od osmog do petog mesta, ali gorak ukus teško da će biti izbrisan. Utisak o letu srpskog razočaranja može da promeni septembar i zlatni Orlovi u Rigi, ali Evropsko prvenstvo za seniore ne sme da stavi u fioku neuspehe mlađih selekcija, kraj čijih se imena stavlja upitnik i postavlja pitanje – šta se i zašto desilo? U razgovoru za Meridian sport, Karadžić je analizirao izdanje Srbije u Beogradu, kao i uroke problema mlađih selekcija, a setio se i zlata iz 2005. godine, pričao o poruci Dragana Labovića tri nedelje pred smrt, željenom oproštaju Miloša Teodosića…

„Sigurno da momci nisu ispunili očekivanja – s obzirom da smo domaćini… Nisu pružili partije koje su najavljivali. Evidentno je bilo da su bili pod velikim pritiskom, jer se igralo u Beogradu i da to nisu mogli da iznesu. Napravili smo zvezde od njih iako još uvek nisu. Bilo je mnogo priče o koledžima, draftu, da je svetla budućnsot pred njima, što ne sumnjam da jeste… Ali je ceo narativ oduzeo fokus sa same igre, što je na kraju uticalo na epilog”, rekao je Karadžić na početku razgovora za Meridian sport.

Istakao je da kompleks od Italijana ne postoji, uprkos činjenici da nam već neko vreme ne leže u svim kategorijama, što svedoče nedavni porazi selekcije do 20, odnosno do 18 godina.

“Mlađe selekcije treba da nauče nešto od Italijana, koji su igrali mnogo jednostavnije, u visokom ritmu, sa mnogo šuteva. To donosi rezultat. Mi nismo odgovorili na njihov način igre. Prvenstveno u tranziciji iz napada u odbranu, a istovremeno smo dali malo poena iz kontranapada, što je prouzrokovalo nervozu”.

Da je pažljivo posmatrao utakmicu u Areni, doduše za razliku od meča sa Grčkom i Litvanijom kraj malog ekrana, najbolje oslikava primećen detalj koji je najviše zaparao oči Karadžića.

„Posmatrao sam našu klupu protiv Italijana i video, da na prvi minus – nisu reagovali. Trebalo je da bodre, skaču i pružaju podršku momcima na terenu, dok su Italijani svaki poen proslavljali sa mnogo strasti. Psihološki faktor je uticao na izgled naše reprezentacije. Identična priča je bila protiv Litvanaca“.

Nije psihološki uticaj bio jedini uzrok poraza – nije se dopalo proslavljenom stručnjaku ni ono što se dešavalo na samom parketu.

„Moramo da promenimo način igre. To me najviše zabrinjava. Igramo košarku bez mnogo šuteva, bez preciznih kretanja i svega ostalog. To dolazi iz klubova, razumem trenere da su opterećeni rezultatom, ali moramo da se bavimo time. Mi smo videli reprezentacije koje igraju lakše, bez pritiska. Naša tranzicija u odbrani i napadu nije bila na nivou najboljih ekipa na turniru. Naš reper treba da budu reprezentacije kao što su Španija, Francuska, Italija…“

Nepsueh boli i nije prijatan, ipak, nije ni katastrofa, ističe iskusni stručnjak.

„Poraz jeste šokatan i nije realan odnos snaga i kvaliteta, ali i druge zemlje rade… Nije ovo debakl – osvojili smo u Nišu sa Topićem zlato, ali nemamo kontinuirani uspeh sa mlađim selekcijama u poslednje vreme. Zbog toga mora nešto da se preduzme i možda promeni način rada kako bi rezultati bili bolji nego što jesu. Ovo takmičenje treba da bude opomena i povod da nešto promenimo, jer ovo nije prvi put da smo doživeli neuspeh u mlađim selekcijama. Ako se vratimo unazad, sem zlata iz Niša, bilo je mnogo takmičenja gde nisu ostvarili zapažene rezultate“.

Daleko od toga da nema talentovanih klinaca.

„U ovoj selekciji je Bačko pokazao da je neko na koga može da se računa. Ima zanimljiva rešenja, ali pred njim je veliki rad. Mnogo više sam očekivao od Srzentića, koji je dobio veliku medijsku pažnju, tako da je bio pod ogromnim pritiskom, što je očigledno uticalo na njega da ne bude pravi. Bilo je vidljivo i nije pokazao ni blizu koliko može”.

Spoljni faktori nisu pomogli…

“Ne želim da aboliram trenere, ali teško je da slože sve za kratko vreme. Ti momci su razmišljanima u koledžima i koliko će novca da uzmu. Mislim da fokus i koncentracija igrača nisu bili na odgovarajućem nivou”.

Institucija koja je bila polazna tačka svega u košarci – kao da je pala u drugi plan.

“Problem je kako ih sačuvati da budu na glavama na zemlji i objasniti im da je najvažnije da slušaju trenera, da fokus ne ide na druge stvari… Rad, rad i rad! To je nešto čemu igrači moraju da se vrate. Osnovni problem je što treneri nisu više što su bili. Pre je trener bio institucija!  Po koledžima se ne menjaju po 20 godina, treneri su bogovi. Dok smo se mi ponašali tako, dok su slušali trenere, a ne roditelje, prijatelje, agente… Bili smo na dobrom putu. Spoljni faktori su normalni, ali trener igraču mora da bude na prvom mestu. Kada sam vodio reprezentaciju, imao sam sukobe sa agentima u vremenu Darka Miličića, Luke Bogdanovića… Umeli su da dođu u toku turnira, pa bih ih ja ulazio konflikte da bi sačuvao decu kako bi ostala fokusirana. Promenila su se vremena i bilo je malo lakše što se tiče spoljnog uticaja. Sada su ozbiljni izazovi za klubove da zaštite igrače“.

Osvrnuo se na činjenicu koja je prilično odmogla, primera radi, reprezentaciji Srbije do 20 godina u Grčkoj na Evropskom prvenstvu.

“Marinovićevom timu je nedostajala cela petorka. Sada idu na koledže, draftove, kampove… Postalo je apsurdno, da nemamo problem sa odzivom za seniorski tim, a imamo za mlađe selekcije. To je širi i dublji problem kojem Savez mora da pristupi u saradnji sa klubovima, igračima i naravno agentima, koji imaju sve veći uticaj”.

Vratili smo Karadžića u prošlost i period kada je bio selektor mlađih kategorija. Drugo vreme – drugačije okolnosti i mnogo više uspeha.

“Pre je bio drugačiji način pripremama. Okupljali smo se tokom godine, dok se sada svelo na pet-šest nedelja. Mi smo igrali međunarodne turnire oko Nove godine, imali smo pauze u prvenstvu, pa smo se okupljali, što je uticalo na činjenicu da nam niko od talentovanih ne promakne, a usput da se podele uloge i stvori atmosfera. Mnogo više vremena je bilo… Zbog toga smo bili toliko dominantni, a nažalost ovog leta nismo uzeli nijedno odličje”.

Setio se iskusni strateg i stručnog saveta, koji je bio skup mudrih glava srpske košarke, koje su procenjivali odluke i pravili strategiju.

„Direktor mlađih selekcija bio je pokojni Žarko Varajić, a ja sam bio selektor mlađih kategorija i uvek sam vodio jednu selekciju. Mi smo bili profesionalci koji su radili u Savezu i koji su okupljali igrače tokom godine, čak je generacija 87’ igrala Drugu srpsku ligu. Sve je prolazilo kroz stručni savet. Svaka akcija je bila evidentirana, podnosili smo izveštaj, davali prognoze… Oko izbora trenera se vodila pažljiva analiza. Ja danas ne znam ko bira trenere mlađih kategorija, protiv kojih nemam ništa zaista. U naše vreme smo Varajić i ja davali predloge stručnom savetu, koji bi većao i odobravao naše izbore. U nekoliko navrata smo imali neuspehe, ali su treneri morali da podnose izveštaje… Kako funkcioniše poslednjih godina, zaista ne znam. Samo izađe u novinama i pojave se imena. Opet, napominjem da nemam ništa protiv izbora, samo mi način kako se postavljaju nije najasniji. Sve je prilično zatvoreno i ne znamo kako funkcioniše. Nije transparentno… Ko kome polaže račune?! Stručni savet ne postoji“.

Nažalost, nije se ponovila 2005. godina i zlato iz Beograda, ali nije na odmet da se prisetimo kako je bilo – kako su Teodosić, Labović, Tepić i družina očarali naciju i došli do postolja.

„Ono što posebno pamtim jeste pun Pionir i sjajnu atmosferu. Svi su živeli za to nekoliko dana u Beogradu. U polufinalu i finalu, a možda čak i u četvrtfinalu, tribine su bile krcate. Momci su tako dobro izneli pritisak, da je to neverovatno. Imali smo izuzetne rivale – gde je sigurno jedno deset igrača iz drugih reprezentacija otišlo u NBA ligu“.  

Ipak, bez glavnog igrača – Srbija je osvojila zlato i postala juniorski prvak Evrope.

„Oni su bili sjajna grupa – koju nisam ja fomirao. Nedostajao je Aleksandrov kao lider. Mnogo su uigrani bili – sve žive turnire su osvojili, pa i kadetsko Evropsko prvenstvo. Jesam ubacio četiri-pet igrača, ali je osnova ostala ista. Bili su sjajni takmičari – Labović, Teodosić, Tepić, Dragović i tako dalje… Na drugoj utakmici se povredio Mijatović koji je imao prednost u odnosu na Teodosića. Onda sam ključeve dao Teodosiću – on je bio komandat i pokazao da će biti ozbiljan igrač, iako su mnogi bili skeptični po pitanju njegovih fizikalija. To je bio produkt rada jednog kontinuiteta – ne samo moj, već i prethodnika koji su radili sa njima“.

Posebno pamti jedan razgovor i autentičnu ličnost, koju na veliku žalost svih ljubitelja košarke, više nema.

„Pripreme su trajale skoro dva meseca. Bilo je i nemilih scena, nediscipline… Labović je napravio jedan incident i svi su bili za to da ga isključim iz reprezentacije. Od ljudi iz njegovog kluba FMP-a do ljudi iz Saveza – svi su mi govorili da ga izbacim. Ali, pošto smo imali specifičan odnos, posle sam ga odveo i u Rusiju, rekao sam mu: “Svi su za to da te oteram, ali ću da te ostavim, a ti moraš da budeš najbolji”. I tako je bilo – postao je MVP turnira“.

Zbog kompletnog odnosa koji je imao sa Labovićem, sve što se desilo Karadžiću je još teže palo. Nisu bili u redovnom kontaktu, ali neposredno pred tragičan događaj – dobio je poruku od Dragana.

„Teško sam podneo kada sam čuo, pogotovo jer mi je poslao poruku tri nedelje pre tragičnog događaja. Napisao mi je: „Treneru, otvaram klub Blace i voleo bih da dođete“… Nažalost nisam mogao, jer sam bio u Mađarskoj, ali sam mu rekao da kada dođem u Srbiju, da ću doći da ga obiđem. To je naš poslednji razgovor. Jedna tužna priča… Nisam bio na sahrani, ali sam otišao u Prokuplje na groblje posle desetak dana i pričao sa ljudima koji su ga poznavali. Rekli su mi da je teško živeo u poslednjim danima. Tužno…“

Ostaće Dragan Labović zauvek u srcu Karadžića.

“Znao sam ga od 15 godine kada je u Leskovcu osvojio pionirsko takmičenje. Išao sam da gledam i tada sam ga upoznao. Neverovatan talenat, sa svojom glavom je nadoknađivao fizičke nedostatke. Igrao je kod mene u Jeniseju fantastično u tandemu sa Markusom Vilijamsom. Bili su tandem i dobijali smo CSKA, Zenit… Posle je napravio grešku jer je promenio klub, gde kreće sunovrat – prvo finansijski, pa igrački“.

Skretanje sa bolnih tema je doneo Vilijams. Bivši plejmejker Zvezde i bivši trener Zvezde su imali specijalnu konekciju.

“Ja sam ga doveo iz Memfisa u Rusiju i igrao je sjajno. Imali smo odličnu saradnju. Sećam se da me je posle zvao Repeša, da me pita šta će sa njim, jer je bio malo problematičan… Posle je došao u Zvezdu. Jedan sjajan lik i po svemu NBA kalibar. Sigurno jedan od najvećih igrača koje sam trenirao”.

Ipak, jedan drugi plejmejker je bio u fokusu prethodnih meseci. Miloš Teodosić je otišao u penziju.

„Sjajna karijera. On je specifičan igrač sa naglašenim takmičarskim nabojem. Nesebičan i odličan za kolektiv. Nemam dilemu – naš najbolji plejmejker u 21. veku“, rekao je Karadžić i podvukao da je neophodan veliki oproštaj zbog svega što je učinio prevashodno za reprezentaciju. Zato podvlači – legenda Srbije!

„On realno nije ostavio dubok trag u Zvezdi, jer je bio samo dve sezone. Nije pustio korenje – pa da kažeš legenda Zvezde. Miloš je za mene legenda srpske košarke. Sigurno da bi trebalo napraviti oproštaj, ali od strane reprezentacije”.

Poslednja tema – najvrelija i najaktuelnija – a zove se seniroski tim. Zlato, zlato, zlato… Samo tako košarkaško leto može da dobije svetle boje.

„Malo da smanjimo narativ, da ne uzimamo medalju pre nego što je takmičenje počelo. Umeli smo da se okliznemo kada smo pričali pre takmičenja da smo najbolji, a setite se Manile. Otišli smo bez pritiska i uzeli srebro. Da se ne forsira toliko da samo najbolji, što često ume da se vrati negativno. U tim slučajevima protivnici ulaze rasterećeno i onda se desi neka Italija. Realno, mislim da imamo ponajbolju reprezentaciju, ali zato se igra prvenstvo – da potvrdimo da smo najbolji“.

Podatak koji ne sme da prođe ispod radara – Karadžić je bio deo reprezentacije koja je poslednja uzela zlato. Bio je u stručnom štabu Svetislava Pešića 2002. godine u Indijanapolisu. Zato i više nego dobro poznaje selektora, koji voli da se boksuje sa novinarima kako bi skinuo teret sa igrača.

„On je vrlo iskusan i zna šta radi. Mi smo imali u Indijanapolus mnogo problema, jer kada smo izgubili prvu utakmicu od Španije svi su nas opleli po novinama. Nije bilo interneta mnogo, ali javlja rodbina – napisali su ovo, ono… Pešić je znao da sve iskontroliše i da se na kraju izbori. On sam vodi rat sa novinarima kako bi poštedeo igrače i smanjio pritisak. Želim njemu i reprezentacije sve najbolje, pa da nas obraduju u Rigi”, zaključio je Karadžić za Meridian sport.

Bonus video: