Rođeni lider – to se vidi u svakom njegovom potezu. Nosi “desetku” na leđima, kao što to rade ključni igrači, i vodi tim hrabro, samouvereno, bez zadrške. Iako bismo voleli da ga gledamo u dresu reprezentacije Srbije, mladi odbojkaš Andrej Jokanović (2007. godište) danas brani boje Francuske – zemlje u kojoj je rođen, odrastao i izgradio sportski put. Na terenu ostavlja srce za Trikolore, ali njegovo prezime – snažno i prepoznatljivo – odjekuje kao podsetnik na srpsko poreklo.
Ljubav prema odbojci Andrej nije slučajno nasledio – ona mu je u krvi. Njegov otac Rajko Jokanović bio je reprezentativac Jugoslavije i vrhunski dizač, koji je tokom karijere nosio dres između ostalog i Crvene zvezde – uvek s istim žarom i posvećenošću. Iako ih danas dele godine, države i boje dresova, povezuje ih ista strast prema igri, ista borbenost – i prezime koje nosi težinu tradicije.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Mladi Jokanović će danas istrčati na teren u Taškentu. Igraće četvrtfinale Svetskog prvenstva protiv Italije… Dan pred taj veliki meč govorio je za Meridian Sport. O svemu pomalo – o odbojci, porodici, početku karijere, planovima i pritisku velikih takmičenja.
Sport je u njegovom životu bio prisutan od najranijeg detinjstva, ali izbor nije bio odmah jasan.
“Kad sam bio mlađi igrao sam stoni tenis, tenis, malo i basket… Odbojku nisam na početku mnogo voleo, ali kada sam porastao i krenuo da udaram jače loptu – odmah je bio drugačiji doživljaj. Krenuo sam prvo sa četiri godine, pa sam prestao, a onda se vratio sa sedam. Imao sam u kući teniski teren, pa sam i tome bio posvećen jedno vreme, uzimao sam časove. Svašta sam probao… Izbor je na kraju pao na odbojku“.
U jednom momentu je zastao i shvatio da će odbojka biti njegova profesija.
“Možda pre četiri godine… U Francuskoj od trenutka kada imaš 11 godina svake sezone imaš kup, koji traje tokom cele godine i na kraju imaš nacionalni turnir. Bio je Kup Francuske ispod 15 godina – ja sam imao 14, dva metra, počeo sam veoma jako da napadam i video sam i osećao da sam jedan od najboljih igrača u toj generaciji. Znao sam da ako nastavim da radim i uđem u nacionalni centar koji imaju u Francuskoj da će to da bude dobro i da će da bude moja profesija“.
Razvojni sistem u Francuskoj pokazao se kao plodno tlo za njegov napredak – precizno strukturiran, sa jasnim koracima i podrškom mladim sportistima.
“Ovde je malo specifično… Ja sam krenuo u klubu u mestu u kome živim – Kanu. Došao sam sa 11 godina… U Francuskoj postoje centri, gde dolaze igrači od 14 do 17 godina. Kreneš kao profesionalno da treniraš, a onda najbolji igrači iz tih Akademija idu u nacionalni centar, gde sam proveo dve godine. Sad sam završio moju drugu godinu. Ušao sam sa 14 godina u Akademiju, ostao jednu godinu i onda otišao u nacionalni centar. Možeš u isto vreme da igraš i za Akademiju i za tvoj klub u Kupu Francuske. Usput ideš i u školu, naravno. Meni je ove godine bila matura“.
U porodici Jokanović, odbojkaški teren trenutno nije rezervisan samo za jednog člana. Andrejev brat Sergej takođe ide svojim putem, na drugoj poziciji – ali sa jednakom strašću.
“On nije visok kao ja, niži je… Ima 185 cm. Pre je igrao libera, a pre tri godine je prešao na dizača. Nema još toliko iskustva. Sve je bolji i bolji, sad je ušao u taj klupski centar u Kanu. Siguran sam da će da dođe do visokog nivoa ako nastavi da radi. On je dve godine stariji. Počeli smo u isto vreme sa odbojkom, ali kad sam ja pauzirao, on nije prestajao. Mislim da čak više nego ja voli odbojku. Sve prati“.
Iako dolazi iz sportske porodice, pritiska nikada nije bilo. Naprotiv – podrška i sloboda izbora uvek su bili na prvom mestu.
“Kada sam imao neke probleme što se tiče povreda i slično – tata mi je pomogao. Uvek mi je pričao: ‘Radi šta hoćeš, podržavaću te šta god odlučiš’. Meni je super što mogu da ga pitam sve, da tražim savet… Nema nikakvog pritiska. Jedini aspekt koji je bio bitan za njega jeste da učimo školu. Slušali smo ga i brat i ja. Maturirao sam stvarno sa dobrim ocenama“.
Otac Rajko je uvek uz sina, ne samo kao podrška, već i kao izvor priča i uspomena koje povezuju dve generacije sportista.
“Pričao nam je svašta… Neke priče zaboravim, pa mi ponovo priča svake godine. Lepo mi je uvek da čujem. Posebno o Olimpijskim igrama neke detalje interesantne. Volim kad mi priča kako mu je bilo u Zvezdi. Kaže kako su to bila sasvim druga vremena. Malo upoređuje sada kako je meni, a kako je bilo tada. Opisuje kako mu je bilo kad je prvi put otišao u Nemačku, pa posle Francusku… Znam tokom cele karijere šta je prošao. A ako zaboravim, onda pitam ponovo da mi neke delove ispriča“.
Porodične veze sa bivšim saigračima njegovog oca dodatno učvršćuju kontakt sa zemljom iz koje potiče. Leto u Srbiji uvek je prilika za ponovne susrete.
“Znam ih mnogo. Sa mnogima se on i dalje druži. Na primer redovno vidim Andriju Gerića. Svako leto idemo u Srbiju, pa se tad sretnemo. Kad sam bio mlađi ostajao sam po dva meseca. Sad pošto imam pripreme biće malo teže, ali nadam se da ću stizati. Mada, ovog leta teško“.
Francuski sistem je od početka prepoznao njegov potencijal i usmerio ga ka vrhu. Od akademije do nacionalnog tima – sve je išlo prirodnim tokom. Nikada nije bilo dileme da li će Andrej birati Srbiju ili Francusku.
“Sistem je takav… Oni te uoče već sa 10 godina. Ušao sam u taj sistem, išao kroz akademije, ušao u nacionalni centar, pa je sve bio logičan sled. Zvali su me prvi put sa 15 godina na neke pripreme i tako je započeo put“.
Veze sa Srbijom ipak nisu izbledele ni u sportskom smislu – kao dečak, učestvovao je na kampovima u domovini svog oca.
“Bio sam na nekim kampovima u Srbiji kada sam bio mlađi, na primer kod Atanasijevića. Tu sam upoznao neke igrače koji sad ili pre su igrali za reprezentaciju“.
PROŠLE GODINE SMO BILI EVROPSKI ŠAMPIONI – IZGUBILI SAMO ČETIRI SETA, SAD IMA MNOGO PRITISKA
Posle uvodnog upoznavanja, fokus se prebacio na aktuelnu temu. Svetsko prvenstvo u Uzberkistanu. Francuska je tokom grupne faze imala imala uspone i padove, ali je ostvarila prvi cilj.
“Dobro smo počeli, imali smo dve malo lakše utakmice protiv Kanade i Alžira. Protiv Kanade smo malo u prvom setu se mučili – kao i obično kad je prva utakmica, nije lako. Treći meč je bio protiv Kine, tu smo znali da će biti teško. Nismo baš igrali kao tim, iako je iza nas dva meseca priprema. Falio nam je jedan igrač za vreme tih priprema koji je bio sa prvim timom Francuske na Ligi nacija. Nismo bili kompletni… Izgubili smo taj meč u taj-brejku, iako smo imali priliku da pobedimo. Posle toga je trebalo Japan da dobijemo 3:0, ali smo isto otišli u peti set. Trijumfovali smo, ali izgubili smo vreme i umorili se. Mučili smo se… Oni jesu dobro igrali, ali trebalo je lagano to da pobedimo. Poslednja utakmica je bila protiv Bugarske – borba za drugo mesto u grupi. Krenuli smo da igramo na našem nivou i sve je bilo bolje“.
U nokaut fazi sve je izgledalo drugačije. Protivnik je bio ozbiljan, ali Francuska je pokazala svoje pravo lice – i to u najvažnijem trenutku.
“Protiv Brazila smo svi dobro igrali. Uspeli smo da ih zatvorimo i da pobedimo utakmicu brzo i efikasno. U grupi nismo igrali na našem nivou, nismo imali samopouzdanje zbog toga… Mi smo prošle godine bili evropski šampioni – sve smo pobedili lako. Izgubili smo samo četiri seta na celom turniru. Pa smo sada mislili ako se vratimo na naš nivo, da će biti lako za nas. Odigrali smo dobro protiv Brazila, samo je drugi set bio malo teži“.
Sledi veliki duel sa Italijom (14.00 časova), a motivacija pred četvrtfinale je visoka – ne samo zbog prestiža, već i zbog dobro poznatog rivala s druge strane mreže.
“Očekujemo još više kao ekipa. Znam da možemo mnogo bolje. Italijane dobro znamo. Igramo stalno protiv njih. Prošle godine smo ih pobedili dva puta – i u kvalifikacijama i na Evropskom prvenstvu u finalu. Igrali smo i sad tokom pripremnog perioda – oni su pobedili dva puta, mi jednom. To su bile drugačije utakmice, na početku priprema – nama je falio jedan igrač, njima takođe. Nije skroz realan pokazatelj… Mi želimo da odigramo najbolje što možemo. Ako zatvorimo jednog igrača u Italiji, onda ćemo moći lakše da pobedimo. Verujemo svi i veoma smo motivisani pred ovaj meč“
Sin nekadašnjeg igrača Zvezde u dresu Francuske srušio Brazil na Svetskom prvenstvu
Sin nekadašnjeg Zvezdinog dizača je spreman da ponovo ponese ogromnu odgovornost. Svestan je da od njegovog tima nacija očekuje novi veliki uspeh…
“Ima pritiska mnogo… Pre dve godine, starija generacija Francuske, tada takođe U19, osvojila je Svetsko prvenstvo. Pa su očekivanja velika i od nas. Mada, nismo došli sa mnogo samopouzdanja, jer su naše pripreme bile loše što se rezultata tiče. Izgubili smo nekoliko utakmica, a nismo navikli da gubimo. Mislili smo da ćemo sve da pobedimo… Sad malo po malo se vraća sigurnost. Protiv Kine nam je bio prvi poraz u zvaničnim utakmicama u poslednje dve godine. To je bilo nešto novo za nas“.
U analizi konkurenata, nije zaboravio da pomene selekcije koje su možda u senci, ali mogu da naprave iznenađenje. I one su pod lupom.
“Na početku nisam mislio, ali moram da istaknem Finsku koja je do sada izgubila samo dva seta. Pobedila sve 3:0, sem jedne utakmice 3:2. Mi smo ih dobili prošle godine u grupi na EP – 3:1. Bila je teška utakmica, bore se, imaju stil igre koji ne odgovara protivnicima. Poljska je takođe među favoritima. Koreju nisam video kako igra, ali čuo sam da su i oni dobri. Realno, sve ekipe u četvrtfinalu mogu da osvoje, turnir je baš izjednačen. Odlučivaće sigurno detalji“.
Iako ima tek 17 godina, Andrej ne beži od odgovornosti. Ima izražen takmičarski karakter i ne krije – želi da vodi, želi da preuzima inicijativu.
“Takav mi je mentalitet, uvek sam želeo glavno mesto u ekipi. Volim kad mi dizač daje loptu da ja mogu da pravim poene i da pomognem timu. Osećam se kao lider u ovoj ekipi. Još dva tri igrača uz mene… Bez nas je teško ekipi“.
Nakon EP U17, otvorile su mu se i druge opcije. Interesovanje univerziteta iz Amerike, konkretne ponude i odluka koja ga je odvela preko okeana.
“Bilo je mnogo trenera sa univerziteta koji su dolazili na Evropsko prvenstvo ispod 17 godina. Tu se napravio prvi kontakt… Mnogo sam pričao sa Žaretom sa Havaja (prim. aut. Milanom Žarkovićem). On je naš… Pričali smo oko Havaja ili Irvajna. Ali, pošto su već dva Francuza išla na Irvajn, izabrao sam to. Tata mi je mnogo pomogao, kao i agencija Studbud. Preko njih sam otišao…Razmišljao sam da li ću Ameriku ili profesionalni klub u Francuskoj. Bilo je dileme… Ali, zbog škole je prevagnulo ovo“.
Kao i svaki mladi igrač sanja dres seniorske reprezentacije. Konkurencija je jaka, ali svestan je da šansa može da se pojaviti kada se najmanje očekuje. Pa čak i u timu koji je dvostruki uzastopni olimpijski šampion.
“Na mojoj poziciji primača servisa ima mnogo dobrih igrača. I mladih i malo starijih. Jaka je konkurencija. Teško je da se kaže da li sam blizu ili daleko. Ali, može brzo da se promeni. Za godinu dana upadneš u grupu i uzmeš mesto u ekipi. Tako se desilo nekim mladim igračima koji su sa 20 godina ušli u reprezentaciju i već sad igraju. Može brzo da se okrene. Dobiješ jednu šansu i ako uspeš da je iskoristiš, tu ostaješ. Želeo bih da dođem do prve ekipe za dve, tri godine… Videćemo“.
Bonus video:
