Aleksandra je odbojkašica. Reprezentativka Srbije. Svetska prvakinja. Evropska vicešampionka. Vladimir je odbojkaški trener. Naredne sezone biće deo mašinerije Vakifbanka. Sve zvuči bajno, ali samo njih dvoje znaju šta su sve morali da prođu da bi došli do ovde. Nisu imali nikog da ih povede prečicom. Najčešće nisu išli ni glavnim ulicama, već su morali oklonim. Put je bio težak, trnovit, nekad su prepreke delovale nepremostive. Ali, stigli su tamo gde i zaslužuju. Zajedno – ruku pod ruku.
Vrata odbojkaškog raja otvorila je Aleksandra kada je 2022. godine izborila mesto u reprezentaciji. Poziv je stigao u trenutku kad ni njeni najbliži više nisu gajili nadu da će se to ikad desiti. Tog leta udala se za Vladimira Kapriša, a nešto kasnije debitovala za nacionalni tim sa 28 godina i postala svetska šampionka. Posle dve godine njen suprug je na pripremama Srbije upoznao Đovanija Gvidetija. Ispostaviće se da je susret bio sudbinski. Da nije bilo supruge, teško da bi se ovog leta desio i taj čudesni potpis.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Na klupi Vakifbanka – kluba koji važi za najbolji na svetu u 21. veku naredne sezone Vladimir će sedeti kao asistent, a utakmice će ponosno pratiti Aleksandra Jegdić. Scenario za film rado je ispričao Kapriš u razgovoru za Meridian Sport.
“Naravno da zvuči kao san… Kad me je pozvao Đovani bio sam u Blažu na pripremama sa rumunskom reprezentacijom početkom maja. Poziv, pa poruka… Ja sam bio na treningu, pogledao sam na sat – pošto svi sad imamo pametne satove – video sam da je Đovani. Nisam imao pojma zašto me zove. Na pauzi kad sam pogledao poruku pisalo je da li imam klub… Onda sam pomislio da hoće da mi predloži negde da odem ili tako nešto. Posle kad smo se čuli, on me pitao za Vakif. Prvo sam bio u šoku, naravno“.
Razne misli vrtele su se tada po Vladimirovoj glavi.
“Pomislio sam da su tamo tri pomoćna trenera na klupi, plus 200 iza klupe – što me u suštini ne zanima. Rekao sam da sam zainteresovan, ali da imam ugovor potpisan sa Potsdamom, pa da ću morati da vidim sa ljudima iz kluba. I da mi deluje da oni neće praviti problem. On je rekao samo što pre da proverim kakva je situacija. Nazvao sam ljude iz Potsdama. Sadašnji direktor kluba je bio tim menadžer kada je moja Aleksandra tamo igrala, a ja bio jedan od asistenata. Objasnio sam mu kakva je situacija, nije mu bilo lako, jer smo već planirali ekipu za sledeću godinu. Oni imaju problem sa novcem, pa smo pravili mladu i jeftinu ekipu. Želeli smo nakon godinu, dve ponovo da se vratimo na neke prave staze. Uspeo sam da izađem iz ugovora veoma lako, pustili su me… Ja sam bio spreman i da dam nešto za odštetu, ali ništa nisu tražili. Rekli su ovim rečima: ‘To ti je kao da te zove Bajern Minhen, životna prilika za tebe – slobodan si’. Oni su Nemci pa tako kažu, a mi bismo verovatno rekli kao da te zove Real Madrid. Sutradan mi je već bio spreman raskid ugovora. Pozvao sam Đovanija i rekao mu da sam slobodan. Veoma brzo smo se dogovorili za saradnju. U pitanju je jedna plus jedna godina. Dogovor je da dođem na mesto Saima Pakana“.
Uz veliko poverenje koje mu je ukazano, odmah su usledile i prve konkretne obaveze.
“Saim je bio prvi pomoćnik deset godina. Đovani mi je dao mnogo posla koji treba da radim sa njim. Oko priprema, treninga… Započeću rad sa ekipom 11. avgusta bez njega dok bude sa Kanadom. Neće biti tu još dva pomoćnika. Imaću taj zadatak da počnem pripreme sa Vakifom“.
Vladimir se osvrnuo i na ono što ga je trenerski posao naučio – da u ključnim trenucima ne sme biti dvoumljenja.
“Da li ću praviti izmenu ili neću, da li ću tražiti tajm-aut ili neću… Mora da se preseče i da se stoji iza te odluke. Naravno, razgovarao sam najviše sa suprugom Aleksandrom. Ja nisam neko ko upada u euforiju, a ona je definitivno slavila i za mene“.
Jedan od ključnih trenutaka u njihovom odnosu bio je i prvi susret na Kopaoniku, kada je sve, kaže, ‘kliknulo’.
“Znao sam i ranije ko je Gvideti, a on mene nije znao. Kad smo pričali na Kopaoniku, došli smo do toga da smo igrali utakmicu. Vakifbank i Potsdam su se sreli u grupi Lige šampiona 2022. godine. Tada je Potsdam u Istanbulu pobedio 3:2. Igrala je Egonu, bile su tu Zehra, Dalderop… On dobro to pamti. Vakif vodio 2:0, a onda 3:2 za Potsdam. Malo sam ga podsetio na to“.
Kapriš priznaje da ga je iznenadio izbor koji je Đovani napravio – upravo njega, među hiljadama.
“Bio sam u fazonu: Otkud baš ja? A on mi je rekao da mu je pisalo hiljade i hiljade trenera. Po odbojkaški kuloarima se šuškalo da odlaze Saim i Sanja. Ja ga nikad nisam pitao za klub, nikad nisam tražio nešto. Znao je da sam početkom prošle sezone bio bez kluba i da sam tek u decembru došao u Rapid. Nisam želeo da idem u Izrael, na Kipar, tako te neke destinacije. Bilo je priče i o povratku u Srbiju – nisam uspeo da se dogovorim a nisam ni želeo. On mi je rekao da je jedan od kvaliteta zbog kojih me je uzeo jeste to što brzo razumem šta on hoće. To je uvideo tokom te dve nedelje priprema na Kopaoniku prošle godine. Ja se u životu mnogo puta vodim osećajem, veoma dobro umem da osetim neke situacije… Ujedno i kroz trening i sve to. Mi smo brzo kliknuli, kako on kaže. Rekao mi je da se probudio ili šetao – pošto znam da to voli – i samo sam mu odjednom pao na pamet. A još jedan plus je bio što mu nikad nisam tražio posao“.
Jedna od zanimljivijih situacija odigrala se prošlog leta, kada je zbog nedostatka trenera na Kopaoniku Đovani Gvideti neočekivano zatražio pomoć – upravo od Aleksandrinog supruga.
“Aleksandra ne voli kad ja gledam treninge… Nažalost, sad nisam mogao da dođem da pratim Terzine. Došao sam jedanput, ali svestan sam da ona ne voli kad sam tu. E sad… Prošle godine se igra treći vikend Lige nacija, a ekipu je vodio Saim Pakan. Preostali deo tima je sa Đovanijem bio na Kopaoniku. Nedostajalo je ljudi. Gvideti je onda rekao Aleksandri: ‘Čuo sam da je tvoj muž trener, da li može da dođe da nam pomogne’. Ja sam rekao da mogu, ali da dođem o svom trošku – kad sam ti potreban – tu sam na Kopaoniku, kad nisam – odmaram. Ima 20 trenera, nisam želeo da se namećem. Nisam ljubitelj toga… On je onda sumnjao, nije znao kako ća da izgleda – da ja budem jedan od pomoćnika, a da mi žena tu igra. Rekao mi je posle da sam veoma dobro to odradio, da se ne oseti. Više puta me je pitao za mišljenje, ja sam mu govorio… Rekao mi je onda da se dvoumio da li da dođem, ipak mi je tu žena koja se bori za poziciju u timu za Olimpijske igre. Nije želeo da se vidi da smo u privatnom odnosu. Ali, sve je to prošlo super. I na kraju je tako došlo do neke saradnje“.
Dok govori o novom profesionalnom izazovu, Vladimir ne zaboravlja ni onu drugu stranu medalje – Aleksandru, koja mu je kroz sve faze bila i partner i oslonac. Njihove karijere često su se ukrštale, ali sada se nalaze na dve različite krivine istog puta.
“Njoj se to leto nije posrećilo, meni sada jeste. Mada, rekao bih da se i njoj posrećilo, jer će biti sa mnom. Ja sam na početku svoje trenerske karijere, iako radim već više od 18 godina. A ona je pred kraj igračke… Tako da joj kažem: ‘Treba ulagati u mene, a ti ćeš polako da završavaš’. Do sada smo uspevali da budemo zajedno – u Nemačkoj čak tri godine, pa u Rapidu pola godine zajedno… Sad teško“.
Njihova dinamika se s godinama menjala. Na početku je sve bilo drugačije, ali danas, u ulozi trenera i igračice, uspevaju da pronađu ravnotežu.
“Bio sam u početku strog prema njoj, kad smo tek krenuli vezu. Sad već nisam… Prethodne sezone je došla u Rapid i bila je jedan od glavnih igrača. Morao sam da se bavim mnogim drugim stvarima, a ne samo njome… Tako da sam joj davao ulogu maltene pomoćnog trenera. Iako ona to ne voli, smara je, ali moram da kažem da ima dobro oko, vidi neke stvari koje drugi ne vide. Ko zna gde će putevi da je odvedu… Pomaže mi stvarno mnogo. Ne pričamo posle treninga previše o odbojci. Dotaknemo se, ali ništa detaljno. Aleksandra voli da kuva i uživa u tome. Imamo drugih tema“.
Govoreći o njenom sportskom razvoju, Vladimir ne krije divljenje. Posebno ističe koliko je u njenom slučaju rad bio presudan.
“Često moji drugari koji su odbojkaški treneri apostrofiraju da se rad uvek isplati. Ona nije prošla nijednu reprezentativnu selekciju. Nigde nije bila gurana. Došla je isključivo svojim radom do ovoga danas. Neverovatno je uporna, ujedno kad hoće nešto vrlo tvrdoglava. Ne da na sebe… To je dovelo dotle. Ona je htela da prestane kad je bila u Subotici, a onda je bila najbolji libero lige u toj sezoni. Na svu sreću se nekako otvorila ta Nemačka. Ona je tad otišla na probu, opet je nekome morala da se dokazuje. Prošla je probu, svake godine kako je rastao klub, tako je i ona sa njim. Došla je do vrhunca da igra Ligu šampiona, da se bori za finale u Nemačkoj sa ekipom koja po budžetu nije bila ni blizu da igra finale. Sve se otvaralo kroz rad…“.
Guliverimage
GuliverimageDogurala je Aleksandra sve do reprezentacije baš te 2022. godine. Devojačko veče, svadba, pripreme, Svetsko prvenstvo… Pojavila se gotovo preko noći i ostvarila veliki san sa 28 godina. Jedan od najsnažnijih trenutaka u priči jeste i detalj o venčanju – i ‘samostalnom’ medenom mesecu.
“Mi smo se tad uzimali, a ja sam onda otišao sam na medeni mesec. Doslovno sam. Otišao sam na Vis, Hvar, Brač… Ona je bila u reprezentaciji, a ja sam. Ako radiš pošteno i imaš znanja, nagrada ne može da izmakne“.
Iako je ona uvek bila u centru pažnje, Vladimir to doživljava sa ponosom – bez trunke sujete. Njegova priča o zajedničkom putu svedoči o velikoj posvećenosti, ali i strpljenju.
“Ona je bila zvezda kuće. Zapravo i dalje je… Ja sam lik koji tu pomaže, a ona sve nosi. Bila je jedan od najboljih libera u ligi. Igrala je odlično. Ja sam bio drugi, treći pomoćni trener… Pa sam otišao u Drezden da budem prvi pomoćnik. Nije mi bilo lako da se adaptiram. Mislim da je naša škola odbojke jedan od najboljih na svetu. Bio sam prvi trener u srpskim ekipama, a došao sam u Nemačku da budem drugi, treći na klupi. Sve je bilo to, da bi se došlo do nečeg. Nismo ni sanjali da će to jednog dana biti Vakif“
Njegov životni put nije bio najlakši, ali on uvek bira one staze koje drugi izbegavaju, verujući da je upornost ključ uspeha.
“Uvek sam koračao težim i okolnim putem. Aleksandra mi je milijardu puta rekla: Baš zato što ideš tim putem, doći će ti kad-tad nagrada. Često moram i tasta da pohvalim, koji je bio sportski radnik. On kaže: Pred svakim stane zlatna kočija, sad da li ćeš ti da prepoznaš i uđeš u nju ili nećeš – to je pitanje“.
Kroz celu karijeru, pokazivao je odlučnost i nepokolebljivost, nikada ne pristajući na kompromise sa sobom.
“Generalno ne dam na sebe… Imam svoje mišljenje, ne može niko da me kupi ni sa čim. Ne prodajem se ni za šta na svetu. Bio sam u Mitrovici, imao sam ugovor na četiri godine. Uveo sam ih u Superligu, ostali smo u najvišem rangu, ispali smo od TENT-a koji je tad imao dobru ekipu. Bilo je 2:1 za njih u seriji, 3:1 u majstorici – uz neke setove na razliku. Vodio ih je Gršić. Imao sam još dve godine ugovora, ali se nisam slagao sa klubom oko neke vizije. Hoćemo u Evropu danas, sutra hoćemo da podmladimo tim… Krenule su neke igrarije okolo. Na kraju su morali da mi plate da bi raskinuli ugovor u tom trenutku. Posle toga sam došao da budem treći pomoćni u Potsdamu i da vodim mušku ekipu koja je igrala treću ligu“.
Odbojka je njegova strast, ali prelazak u inostranstvo doneo je i nove prepreke koje je morao savladati.
“Onda sam morao ponovo da se dokazujem… Dolazim iz zemlje u kojoj je odbojka jedan od glavnih sportova. Imam CV, imam znanje… Onda dolaze druge stvari kao problem. Treba da se adaptiraš, da super pričaš engleski ili nemački, pa da te ljudi primete. Njih ne zanima šta je bilo u prošlosti. Moraš da se dokažeš na nemačkom tržištu. Sad radim u Rumuniji dve godine, pa opet moram da se dokazujem. Ne živi se od prošlosti. Svaki dan, svaki trening, svaki novi izazov je dokazivanje“.
Vratio se i na sam početak odbojkaške priče. Sve je krenulo u rodnom gradu, gde je od malih nogu učio šta znači tim i sportski duh.
“Igrao sam odbojku. Počeo sam kao Novosađanin Limanac u svojoj osnovnoj školi kod profesora Maoduša. Imali smo selekcije, do osmog razreda smo se takmičili na nivou škola. Mi smo bili jedna od grupa pionira Vojvodine. Malo sam zakačio i kadete, sa godinu dana starijima. Tu sam brzo shvatio da ne mogu jednog dana biti u prvom timu Vojvodine. Ali, igrao sam u klubovima oko Novog Sada. I danas imam prijatelje iz tog doba, bilo je uživanje. Karijeru sam završio u Pazovi, gde sam igrao Prvu ligu Srbije. Bio sam libero tad… Bilo mi je lepo, ali nisam video sebe kao libera. Tad sam već znao da ću da odem u trenerske vode. Uz to sam studirao državni Pravni fakultet“.
Naredni bitan korak bilo je upoznavanje sa Jovom Cakovićem.
“Došao je u Novi Sad da vodi Varadin. Uveo ih u Superligu. Nas dvojica smo počeli saradnju. Upisao sam četvrtu godinu, a pre toga sam bio tri godine na budžetu državnog fakulteta. Onda sam rekao: Ipak sebe ne vidim kao pravnika. Kako to u zemlji Srbiji ide, shvatio sam barem na vreme – ako ti mama, tata ili baba i deda nisu pravnici, onda ništa od tebe. Nećeš nikad naplatiti da možeš da živiš normalno. Počeo sam da radim sa Cakovićem, upoznao ga, družili se, radili zajedno u Varadinu. Posle sam s njim otišao u Pazovu. Tamo sam vodio mlađe kategorije. Osvojili smo svašta, bili ubedljivo prvi u regionu, a onda smo igrali državna prvenstva na kojima smo gubili od neke Vizure u kojoj su bile Tijana, Maja Aleksić, Laza, Lozo… Posle Pazove je došla na red Subotica. Na nagovor sada pokojnog Buce Galeševa. Veoma dobar čovek i trener“.
Subotica je sada davna prošlost… Mada zauvek će biti upamćena kao veoma bitna destinacija i za Aleksandru i za Vladimira. Baš tu su se i upoznali. Sada je se rado sećaju… Mnogo toga je srpski trener prošao da bi od te Subotice stigao do priče o Vakifbanku. U ovom trenutku kuje planove za novi klub, za napad na Ligu šampiona, tursko prvenstvo… Zvuči neverovatno. Radiće zajedno sa Tijanom Bošković i Katarinom Dangubić.
“Uvek su velika očekivanja od Vakifa. Kakav god je sastav na okupu, a posebno sada kada je Tijana došla. Ambicije su velike… Naravno da mi znači što njih dve znam. Naši su, tu smo da se pripomažemo. Biće i njima dvema i meni lakše. Nadam se da ćemo imati uspešnu sezonu“.
I dok ne dođe na red težak izazov u Vakifbanku, Kapriš će biti u reprezentaciji Rumunije.
“Tu sam od prošle godine. Došao sam u drugom delu kvalifikacija za Evropsko prvenstvo. Radim sa Špancem Giljermom. Sa njim sam bio u Potsdamu. Znamo se već pet, šest godina… Uspeli smo da napravimo uspeh, prva medalja u Zlatnoj ligi. Osvojili smo bronzu i trenutno smo na 27. mestu svetske rang liste. Otkad sam se oženio izgleda mi svako leto isto. Bio sam i u mađarskoj reprezentaciji, pa u Rumuniji. Idem okolo… Srbiju još ne mogu da zakačim. Ali, dobro je što sam u Blažu, četiri ili pet sati od kuće. Tako da kad imam slobodan vikend, mogu da idem do kuće“, podvukao je Vladimir Kapriš.
Bonus video:
vanicdusan01
Tako je to kad se život posveti sportu, i ponekad je veća nagrada kad je put trnovit.