Omiljena Srpkinja u Atini: Ne pamtim kada sam platila kafu, podelila sam ulaznice celom kraju - zelena boja zabranjena u Pireju

(Od izveštača Meridian sporta iz Atine)

“Lako se navikneš na život u Atini. Ako dođeš, selidba više nije opcija”, zaključak je doseljenika na granice kolekve demokratije, koji su se na prvi pogled zaljubili u čari grčke metropole. Mediteranska klima, jutarnju kafu sa pogledom na Akropolj ili talase Egejskog mora, čini još privlačnijim užitkom.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Teško je pronaći atraktivnije mesto za istinske hedoniste, ali i tačku Starog kontinenta gde skala na grafikonu emocija i strasti nadmašuje vruć temperament i sportski fanatizam lokalnog stanovništva. Koktel navedenih odlika, uz raskošan talenat, glavni su razlog nastanka ljubavi Milice Kubure i Grada bogova.

Na prvu loptu kliknulo je između srpskog korektora i Olimpijakosa, a epizoda u Pireju brzo se pretvorila u kolekciju titula, MVP priznanja i pisanja najlepših stranica klupskog leksikona. Kao nagrada za godine dominacije u grčkim okvirima, stigao je premijerni plasman u Ligu šampiona, o čemu je Kubura između ostalog govorila u opširnom intrevjuu za Meridian sport.

“Malo mi smeta što svi pričaju o istorijskom uspehu. Samo smo jednom probali do sada. Prethodnih godina nismo ni pokušavali, ali svakako jeste veliki poduhvat. Imamo priliku da odmerimo snage sa velikim klubovima i najboljim igračicama na svetu. Meni se to veoma dopada”, počela je Milica razgovor, direktno sa terena “Melina Merkuri” dvorane u Pireju.

Iskusna korektorka potom je ukratko opisala iskustvo igranja u elitnom rangu evropske odbojke.

“Teško je! Najveća razlika se ogleda u visini bloka. Ne možeš da ih pređeš tako lako. Svakako, nije to tako velika razlika kako izgleda na prvi pogled. Igramo isti sport. U Grčkoj je sve više vrlo kvalitetnih timova. U redu, ekipe iz Lige šampiona su viši nivo, ali nije nemoguće takmičiti se sa njima”.

FOTO: Meridian sport

Široj javnosti poznato je čuveno rivalstvo između Olimpijakosa i Panatinaikosa u fudbalskim, kao i košarkaškim okvirima, ali količina ljubavi navijača prema atinskim velikanima, čak i u ostalim disciplinama, prevazilazi granice uobičajenog. Neretko, rivalitet Atinjana zna da se pretvori u ekstrem.

“Ne osećam pritisak. To mi se baš dopada. Nastane ozbiljna priča, kao da se dešava nešto neverovatno. Pogotovo kada je u pitanju Panatinaikos. Sa njima se rivalstvo oseća u svakom trenutku – čak i po gradu. Ne smeš ništa zeleno da obučeš. Ni slučajno. Mislim da je Branko Kovačević, ili neko od drugih trenera, iznajmio jednom prilikom auto zelene boje. Morao je odmah da ga vrati. Eto, dokle to ide… Ostavila sam duks Olimpijakosa u kolima jednom prilikom, a potom sam ih zatekla prekrivena prljavim pelenama. Prevazilazi sve granice”.

Za četiri godine, koliko je trenutno deo najtrofejnijeg grčkog kluba, Milica je stvorila neraskidivu vezu sa pristalicama crveno-belih, čemu svedoče brojni gestovi na svakodnevnom nivou.

“Iznenadim se svaki put kada me prepoznaju. U Atini sam, a osećam se kao da sam u nekom selu. Mnogo mi ljudi prilaze, čak na plaži – u potpuno drugom delu grada. Da ne pričam o mom kraju. Ljudi tu žive za Olimpijakos, ne pamtim kada sam poslednji put platila kafu. Svakodnevno žele da me časte. Pričaju samo o klubu, dolaze redovno na utakmice. Uključeni su u sve. Celom kraju sam podelila ulaznice za utakmice i mnogo sam srećna zbog toga”.

Osmeh “od uva do uva” na Miličinom licu, minulog leta izazvao je potpis Jovane Stevanović. Istaknuta zvezda srpske reprezentacije priključila se Kuburi u dresu Olimpijakosa.

“Mnogo mi znači što smo zajedno. Ona je naš porodični prijatelj. Sa sinom nemam mnogo vremena da idem po gradu, još uvek je mali. Ona stalno dođe kod nas, šetamo i provodimo vreme zajedno. Krstila je Luku. Konačno imam nekog svog. Naravno, imam drugarice u timu, ali ona mi je baš porodični prijatelj. Razumemo se fantastično na terenu i van njega – žmureći. Osećam se divno kada igramo zajedno. To je čast i privelegija, znajući kakvu je karijeru napravila. Često je pitam za savet. Baš uživam sa njom. Oduševljena je Atinom. Ko god dođe ovde, ne želi da ode”.

Povratkom trenera Branka Kovačevića, koji je došao u društvu asistenta Lazara Tabakovića, samo se nastavio rast srpske kolonije u Atini.

“U svakom klubu ima po neka Srpkinja. Srećna sam što su Jovana, Branko i Lazar tu. Došli su, taman da ne zaboravim srpski. Uživam što pričam sa mojim ljudima, na našem jeziku. Veoma sam nostalgična. Nedostaje mi Srbija. Sjajno nam je ovde, jedva čekam svaki trening. Odlično govorim grčki, ali nedostajao mi je naš jezik. Luka (sin) takođe uči srpski, priča kao stranac, ali priča”.

Boje muške selekcije Pirejaca brani dugogodišnji lider srpskog nacionalnog tima – Aleksandar Atanasijević, dok pregršt sportista iz naše zemlje gradi karijeru u grčkoj prestonici, u mnoštvu različitih disciplina.

“Gledamo odbojkaše, a ostale timove bih rado pratila da imam više vremena, ali nemam. Putem interneta i društvenih mreža se trudim da budem u toku”.

Milica je svojevremeno uradila “ono što se ne sme” u srpskom fudbalu i košarci, ali evidentno ne zamera u odbojci. Kao bivša članica Crvene zvezde, zadužila je opremu Partizana, što je kasnije pozitivno uticalo na dalji razvoj sjajnog puta.

“Kod nas, kada je odbojka u pitanju ne postoji toliko rivalstvo. U fudbalu i košarci je još veće nego u Grčkoj, ali to nije slučaj kada se radi o odbojci. U fudbalu to nije ni dozvoljeno”.

Kasnije je usledio još jedan transfer o kom se pričalo, Solun i opremu PAOK-a, zamenila je Atinom.

“Kada sam prešla u Olimpijakos pisali su mi prijatelji iz Srbije. Pričali su mi da se pazim, da će me neko prebiti… Nije baš taj nivo, ali kada bih prešla u Panatinaikos, nastao bi haos svakako. Tradicija rivalstva je impresivna”.

Prethodnih godina domaća javnost nije bila u prilici da prati Milicu u nacionalnoj selekciji. Zbog privatnih obaveza – sasvim opravdano, uprkos velikoj želji, Kubura se samo jednom našla na okupljanju reprezentacije. Nada se i veruje, da će u budućnosti moći da se odazove pozivu selektora.

“Luka je stariji, videćemo, sve je moguće. Veoma mi je žao. Osećala sam se kao da sam Grkinja u jednom trenutku. Kao da sam nestala iz Srbije čoveče. Sticajem okolnosti, nisam mogla da dođem. Dete mi je bilo malo, pa nije fer prema njemu da toliko dugo budem odsutna. Nisam mogla to da organizujem”.

Osvrt na tribine, ali i celokupan odaziv javnosti, govori da je klupska odbojka daleko praćenija u Grčkoj, nego što je to slučaj u Srbiji.

“Složila bih se, ali postepeno se poboljšava situacija i kod nas. Želim da istaknem vašu kolegenicu, Miljanu Rogač. Svaka čast devojci na radu. Rekla sam njoj da me je izvadila iz naftalina. Jedno vreme sam nestala u Srbiji, a onda me je ona prva pozvala. Baš mi je drago zbog toga”, istakla je Kubura, pa nastavila u istom dahu:

“Pojavili su se određeni podkasti, više se priča o odbojci, prave se dobre reklame, ali više o reprezentaciji. Odbojka u Grčkoj je praćenija. Ne dolaze ljudi redovno u velikom broju, ali putem malih ekrana detaljno prate. Možda je razlog što nemaju toliko jaku reprezentaciju, pa su i klubovi u fokusu”.

Nakon što se nadovezala na započetu temu, Milica je istakla posebno zadovoljstvo što će u grupnoj fazi Lige šampiona imati priliku da odmeri snagu sa srpskim timom – Železničarom iz Lajkovca, te posle dužeg perioda zaigra u svojoj državi.

“Ovde odem u banku i odmah mi reše problem jer me prepoznaju. U Srbiji to ne može da se desi ako si samo klupski igrač, ako te nema u reprezentaciji. Vidim da se sada nešto dešava. U moje vreme nismo bili ni na mapi. Samo su nam roditelji dolazili na utakmice. Sada je bolje, ali opet se ne prati dovoljno. Nadam se da će u Lajkovcu biti puna hala. Dugo nisam igrala u Srbji. Jako se radujem povratku kući. Stalno sam navijala da izvučemo na žrebu neku srpsku ekipu”.

Iako su pružile solidan otpor, Kubura i saigračice nisu mogle do trijumfa na gostovanju moćnom Vero Voleju u Milanu. Naredni izazov očekuje ih već u sredu, kada će od 19 časova ugostiti takođe favorizovani, skupoceni tim Ezačibašija.

“Nikada ne mogu da pristupim meču, a da ne idem na pobedu. Nema šanse. Pitali su me u Milanu kako je igrati protiv treće najbolje ekipe na svetu. Nisam došla sa utiskom da ih obožavam i da im se divim, došla sam da ih pobedim. Koliko god to glupo zvučalo njima… Ako uspe, uspelo je, ako ne – hoću da znam da sam dala sve od sebe. Tako se i za Ezačibaši priča da ne možemo sa njima. Ko to kaže? Zašto ne može? Iznenađenja su se desila milion puta. Jovana Stevanović je osvojila Ligu šampiona sa Kazamađoreom. Pre toga njih niko nije imao u planu. Ne kažem da ćemo osvojiti najbolje evropsko takmičenje, ali ne treba nas odmah otpisati za prolazak grupe i postavljati niske ciljeve. Svi su od krvi i mesa i svi imaju loš dan. Sigurna sam da u našem najboljem izdanju možemo da iskoristimo loš dan protivnika. U domaćem prvenstvu neće biti lako, ali Olimpijakosu je sve osim titule neuspeh. Mi moramo tako da razmišljamo”.

Iako je danas odlazak u Sjedinjene Američke Država sve popularniji među predstavnicima novih generacija, Milica je iskustvo života u Floridi, stekla pre više od decenije.

“Ne mogu da kažem da je greška. Bilo je to lepo iskustvo koje mi je otvorilo određene vidike. Živela sam u Americi, što je velika stvar. Ali – u odbojkaškom smislu nije mi pomoglo. Odbojka je u tom trenutku bila drugačija u Sjedinjenim Američkim Državama. Nisam igrala drugu liniju, nisam servirala, nastaje mnogo izmena. Nisam znala gde se nalazim kada sam se vratila u Evropu. Nazadovala sam igrački gledano u tom intervalu”.

Enormno velike razlike u sportu, ali i načinu života u Evropi i Americi, navele su Milicu da privremeno odustane od odbojke. Težak period sa kojim se suočila prekinut je slučajno, sasvim spontanim odlaskom na rekreativni trening u halu beogradskih crno-belih.

“Proletela je ta sezona. Sasvim slučajno sam završila u Partizanu. Nisam želela više da igram odbojku, osim rekreativno. Hajde da izađem na teren umesto da trčim. Tako sam razmišljala. Bila sam u nekom čudnom raspoloženju, nisam se osećala dobro, te samim tim nisam mogla ni da igram. Potpuno izgubljena sam se vratila iz Amerike. Stalno sam imala dileme. Hoću da radim, ali ne znam gde, hoću da igram – neću da igram. Amerika je potpuno drugi svet. Kulturološki šok. Navikavala sam se četiri godine na njihovu kulturu, a onda sam se vratila. Tada čak osetiš da ni kod kuće više ne pripadaš – u svojoj zemlji. Neverovatne promene. Nisam znala više ni šta je odbojka u pravom smislu. Na koledžu je dobar nivo odbojke, ali svi mi učimo, idemo u školu… Ne shvata se to kao profesionalan sport. Otišla sam na trening u Partizan, sala mi je bila odmah kod kuće. Tu sam shvatila koliko mi odbojka zapravo nedostaje i odlučila da se vratim”, otvorila je Milica dušu, a pitanja su bila suvišna:

“Najteži trenutak je svakako prva godina u Americi. Pakao! Nisam se vratila samo jer sam uporna i uvek želim da dovršim započeto. Veoma mi je bilo teško. Olimpijakos mi je pružio taj osećaj, da se osećam odlično. To sam ja, mogu i bolje, ali da – to sam ja. Uverila sam se da sam dobar igrač”.

Pirejski klub je pomogao Milici da se uveri u sopstvene kvalitete, ali nije Srpkinja ostala dužna crveno-belima. Naprotiv. Tokom minulih sezona Kubura samo ređa MVP priznanja, vodeći tim ka titulama u prvenstvu i Kupu.

“Nisam ostala dužna. Olimpijakos je redovno igrao u Evropi. Kada stigneš pomisliš da ne možeš da pariraš nekim najboljim evropskim igračicama, ali ubrzo se uveriš u suprotno. Možda nisam njihov nivo, ali nije to tako daleko”.

Zanimljivo, od tinejdžerskih dana, Kubura je na svojoj poziciji imala impresivnog konkurenta – najbolju odbojkašicu planete, Tijanu Bošković.

“Tijana je još i mlađa od mene, od početka je prisutna u mojoj karijeri. Fenomenalno je imati takvog igrača u bilo kojoj zajedničkoj priči. Ona je najbolji igrač na svetu! Čast je, nigde me nije kočilo. Činjenica, verovatno bih više igrala u mlađim kategorijama, ali ne žalim zbog toga. Nekoliko puta smo se slučajno srele u Zemunu. Tada smo se lepo ispričale, baš mi je drago zbog toga”.

Emocije prema odbojkaškoj lopti izrodile su se još u detinjstvu. Uživala je u mečevima slavnih sunarodnika, ali sport je suštinski zavolela u igri sa drugaricama.

“Nemam nekog da izdvojim posebno. To su me čak i grčki novinari pitali. Braća Grbić i Ivan Miljković su nam svima bili idoli. Svi smo ih obožavali. Nisam nikada razmišljala da budem korektor, jer Ivan igra na toj poziciji, nego sam se odmah zaljubila u ovaj sport. Pomislala sam: ‘Vau, kako dobra igra’. Uživala sam oduvek u odbojci. Ljubav je nastala spontano, kroz igru sa drugaricama. Probudio se takmičarksi duh. Nije bilo sa TV-a, već spontano”, konstatovala je Milica Kubura u razgovoru za naš portal.

Bonus video: