Jedno od najvećih iznenađenja u prvom kolu Svetskog prvenstva na Filipinima napravili su odbojkaši Portugalije. A među njima je bio i jedan igrač koji ima srpske korene. To je srednji bloker Filip Cvetićanin, čiji je životni put u toj zemlji počeo spletom okolnosti. Namestilo se da su mu roditelji baš tamo igrali rukomet, sreli se i zavoleli.
On nije birao isti sport, odlučio se za malo manje grub… I nije pogrešio. Razvijao se, napredovao i stigao sve do reprezentativnog dresa. Ove godine prvi put i do Svetskog prvenstva.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Početak velikog takmičenja bio je kao iz snova. Zabeležena je pobeda protiv Kube i tako otvorena vrata osmine finala. O tom meču, ali i celoj karijeri, ljubavi prema Srbiji, preprekama u Portugaliji pričao je u intervjuu za Meridian Sport.
Javljanje iz Manile je krenulo od velike pobede…
“Znali smo od početka da će biti teška utakmica… Mi smo ovde stigli 2. ili 3. septembra. Došli smo mnogo ranije, imali smo prijateljske susrete, pa mogu da kažem da smo se malo više navikli na vreme, džetleg. Kubanci su ovde kraće, pa se možda i to odrazilo na njihovu igru. U istom vreme – mi smo stvarno dobro odigrali, uradili smo sve što smo dogovorili. Nisu imali nikakvu opciju da nam uzvrate“, rekao je Filip Cvetićanin za Meridian Sport.
S obzirom na to da su daleko od svetskog vrha, jasno je bilo da nisu stigli na SP sa ogromnim ciljevima.
“Nismo imali nikakvu ambiciju, samo da odigramo najbolje što možemo. Kolumbija je bila jedina selekcija za koju smo mogli da kažemo da možemo da dobijemo. Protiv Kube i Amerike – cilj je bio da uradimo sve na terenu najbolje što možemo – ako dobijemo super, ako ne dobijemo – svakako smo uradili najbolje što smo mogli. Nemamo mi pritisak da moramo u drugu fazu, da se borimo za medalje i slično. To nije uopšte realno za nas“.
Ipak, ulazak u osminu finala je postao sasvim realan. Danas je na programu duel sa Amerikancima, a u sredu ključni obračun sa Kolumbijom.
“Ne treba previše da mislimo o tome. Na jednoj utakmici je sve super išlo, ko zna kako će da bude na sledećoj. Možda bude isto, a možda i ne. Zavisi sve od nas. Probaćemo da uradimo sve što možemo. Ako ostvarimo još jednu pobedu biće vrhunski za nas. Ne treba previše da razmišljamo o prolasku, nego da nastavimo da igramo kako igramo. Šta bude biće…“.
Portugalija je pre ovoga poslednji put na Svetskom prvenstvu učestvovala davne 2002. godine.
“Naš trener je tada igrao za reprezentaciju. Lepo je sve ovo došlo kao nagrada. Mnogo nas žrtvuje život van terena da bi došli u ovakvu situaciju. Ta žrtva se isplatila. Sad kad smo ovde treba samo da uživamo u trenutku. Ko zna kad će Portugalija ponovo biti na Svetskom prvenstvu. Naši klinci koji dolaze nisu loši, ali nisu konstantni. Ove godine mogu da odigraju vrhunski, a sledeće da bude katastrofa. Kad smo igrali u Zlatnoj ligi – to nije bila naša najbolja godina. Imali smo šanse da idemo na Fajnal-for, mislio sam da možemo da pobedimo više utakmica nego što jesmo. Ali, to je to. Dolazimo iz sezone, neki igrači su malo povređeni, neki umorni, potpuno je drugačije… Ako bog da za ovu generaciju koja dolazi posle nas mogli bi više puta da budu na SP. Sad se igra na dve godine, gleda se svetska rang lista, lakše je možda. Mogu da budu uspešniji nego mi“.
Filip ima 29 godina, a već dugo je član nacionalnog tima. Dobro se seća svih uspešnih leta.
“Meni je ovo 11. godina… Osim onoga kad smo igrali VNL 2019, ovo je druga najbolja godina. Zapravo mislim da je ovo najbolja. Tri puta zaredom smo bili na EP – nikad se nije dogodilo pre… To može da se kaže da je uspeh za nas. Dva puta smo bili u osmini finala, ali nažalost nismo prošli. Nema veze, sve je to sport“.
OVO JE PRVA GODINA DA IMA PRENOS SVETSKOG PRVENSTVA NA RTP, LJUDE ZANIMA SAMO FUDBAL – ŠTO JE MALO ŽALOSNO
Odbojka nije popularna u njihovoj zemlji, jasno je da je fudbal broj jedan.
“Ovo je prva godina da naše prenose puštaju na portugalskoj televiziji. Imamo tamo RTP to je za vesti televizija, i oni prvi put ikada prenose odbojku – reprezentaciju. Nikad ranije se nije dogodilo. Bilo je samo na sportskim kanalima, a oni se plaćaju. Ljudi naravno nisu hteli da plaćaju i onda niko nije gledao. A i ovako isto ne gledaju mnogo, jer sve zanima samo fudbal. To je malo žalosno. I u rukometu su dobri. I u basketu su sad bili na EP – nikad ovako nisu igrali. Ali, ti drugi sportovi se ne prate. Očekujem da se to promeni narednih godina, jer neće svaki igrač da bude vrhunski u fudbalu. Sada imaju šansu da odličnu karijeru naprave i u odbojci, rukometu, košarci… To je mentalitet koji mora da se promeni“.
Nije to trenutni hajp zbog planetarne zvezde Kristijana Ronalda, već traje odavno…
“Tako je oduvek… Ne sada zbog Ronalda, nego i kad je bio Figo, Deko… O drugim sportovima se tada nije ni pričalo, sad se makar više pominju. Mi smo navikli da smo u senci, nažalost. Na ulici ljudi samo nekoliko nas prepoznaju. Deca koja treniraju odbojku ne znaju ko smo mi… Kad se ode u Tursku, Brazil – oni svi znaju njihove sportiste. U Portugaliji je 11 miliona stanovnika, a te druge zemlje 100 i više. Logično da će da imaju više ljudi koji su okrenuti i ka sportovima koji nisu fudbal. Mislim da bi smo mi mogli da budemo kao Srbija, koja je vrhunska i u tenisu, vaterpolu, košarci, nekad u rukometu, odbojci. Ako Srbi sa šest, sedam miliona stanovnika mogu da prate i sve van fudbala, pa onda što ne bi mogla i Portugalija sa 11“.
Pojasnio je Filip i kako je put naveo njegove roditelje ka zapadu.
“Mama i tata su se bavili rukometom. Tata je iz Beograda, igrao je u Zvezdi. Tu je počeo karijeru i bio dok nije otišao u Portugaliju. Mama je iz Požege, blizu Čačka. Kad je otišla iz Srbije igrala je za Gran Kanariju, pa posle otišla u Portugaliju i upoznala mog ćaleta“.
Možda nosi drugi grb na dresu, ali oseća se kao Srbin.
“Na kraju dana – ja jesam Srbin, samo rođen u Portugaliji. Porodica mi je cela srpska. Od mog tate svi žive u Zemunu, a sa mamine strane svi su u Požegi. Ja sad igram u Rumuniji, tako da svaku priliku koju imam koristim da dođem u Srbiju. Bio sam za Uskrs, pa preko leta tri nedelje. Kad sam bio mlađi, nisam imao tad svoje pare da sam putujem – pa nisam išao previše često. Na svake tri, četiri godine. Kad sam krenuo da igram za reprezentaciju postalo je još teže. Tokom poslednjih godina sve više koristim priliku da dođem, jer sam imao više odmora. A i postoji direktan let iz Porta, jeftin, što je super“.
Uspešan dan za Srbe na Svetskom prvenstvu, a Srbija nije igrala
Boravak u Srbiji je uvek intezivan. Koliko god dana imao – nije dovoljno za sve.
“Malo iskoristim vreme sa rođacima. Imam devojku u Rumuniji pa ona dođe sa mnom da upozna Srbiju. Idemo malo da skitamo po Beogradu. Volimo da budemo pored reke, mir, voda, priroda, tišina… Portugalija je lepa, posebno stari deo Porta i Lisabona, imamo i more, okean. Ali, i Beograd je lep grad, noćni život je bolji. Bilo bi lepo da ostane više starih zgrada, a ne da se ruše i grade nove. U Portugaliji obično samo malo srede i ostane ta neka čar“.
I dok odgovara na pitanja na čistom srpskom, Filip kaže da je bilo sasvim logično da zaigra za Portugaliju.
“Od početka sam se osećao okej. Sad ne znam da li su se drugi osećali OK jer sam ja sin od emigranata. Došao sam tamo i već druge godine sam ušao u selekciju. Bio sam visok za godine koje sam imao… Videli su da imam potencijal i da želim. Mnogi ljudi su mi okrenuli leđa tada, a mislio sam da su mi prijatelji. Ja na kraju dana kažem: Pa nisam ja kriv što sam hteo, a vi niste hteli. Što krivite mene? Ja sam se ‘ubio’ da bih stigao tamo gde sam, a vi ste očekivali samo jer ste Portugalci da budete u reprezentaciji. Pa pogledajte druge zemlje koje imaju igrače koji nisu rođeni tamo, ali ih zovu i naturalizuju ih. A ja sam rođen ovde… Žrtvovao sam se da bih stigao dovde. Portugalci vole mnogo da zameraju zbog toga. Mislim da me 70 odsto osudilo, a ostalo mi je ovih 30 odsto koji su mi prijatelji i dalje. Naučio sam samo da ove koji su bili loši prema meni, pomerim sa strane“.
JA MOGU DA IZAĐEM IZ RUKOMETA, A RUKOMET NE MOŽE DA POBEGNE OD MENE
Cvetićanin je velika snaga na mreži reprezentacije. Istu poziciju pokriva otkad je izabrao odbojku za profesiju.
“Srednji bloker sam od početka. Počeo sam sa 14, 15 godina… Tad sam imao 193 cm. Da nemam grbu, skolijozu, bio bih oko 207cm. Toliko je moj tata. Mama je 175 cm. U Portugaliji je visoka, a generalno je prosek. Trebalo bih da imam 210-212 zato što mi je toliko dužina od prsta do prsta. Imam velike ruke, ali sam 10 cm ispod onoga koliko sam mogao da budem. I to mi je malo uništilo karijeru. Nisam imao toliko šanse baš zbog toga. Svi žele srednje blokere sa 205, 210cm. I onda kad čuju da imam dva metra kažu da sam mali za srednjeg blokera. A ja bolji od mnogih koje dovedu za iste pare“.
Osim u rodnoj zemlji, karijeru je gradio i u Grčkoj, Francuskoj, Rumuniji…
“Bolje bih prošao da sam viši. Mnogo puta se desilo da samo još treba da potpišem ugovor i da me zovu i kažu da će ipak nekog drugog. Menadžer mi kaže da su u poslednjoj sekundi izabrali drugog. Ja sam sad u Rumuniji zato što me oni žele. Kažu: Mi hoćemo Cveleta! Ostaću tamo dok ne dođe drugi klub i kaže da me želi. Lepo je mesto, tiho, prijatno, ima prirode“.
Za Rumuniju ga sad veže i još jedna bitna stavka.
“Devojka mi je tamo… Smešno, ali i ona je rukometašica. Ja mogu da izađem iz rukometa, a rukomet ne može da pobegne od mene“, nasmejao se Filip glasno.
Portugalija zna da igra odbojku – potvrdio je to i igrač sa srpskim korenima
Sportski put ga je spojio i sa pojedinim odbojkašima iz Srbije.
“Sa Aleksom Batakom sam igrao u Kanu, i dalje smo u kontaktu. Uvek se vidimo u Srbiji. Bili smo i tokom leta zajedno. Upoznao sam Jovovića kad smo igrali jedni protiv drugih, pa smo ostali u kontaktu. Dušan Stojsavljević, Milija Mrdak… Ima ih…“.
Za kraj intervjua prokomentarisao je i trenutno stanje u srpskoj muškoj odbojci.
“Gore je nego što je bilo ranije. Ali, potrebno je nekoliko godina dok se u novoj ekipi ne naviknu svi jedni na druge. Ne sećam se početka generacije Podraščanin, Stanković, Atanasijević – kad su došli umesto Miljkovića, Grbića… Nisam tad toliko pratio odbojku, krenuo sam tek kasnije kad sam shvatio da mogu da igram na profesionalnom nivou. Verujem da ni njihov početak nije bio lak. Ako sad Srbija ne prođe u drugu fazu to ne znači ništa… Sve je OK. Pašće na rang listi, ali verujem da će se dići opet. Nije strašno ništa. Luburić, Ivović i Jovović će igrati još godinu, dve… Moraju nove generacije da počnu da grade nešto nodo, pa jednog dana da urade isto ili bolje od tih starih. Verujem da će oni to uspeti“.
SVETSKO PRVENSTVO ZA ODBOJKAŠE
Ponedeljak
Kuba – Kolumbija 3:0
Turska – Libija 3:1
Nemačka – Čile 3:0
Japan – Kanada 0:3
11.30: Slovenija – Bugarska
12.00: Holandija – Rumunija
15.00: Amerika – Portugalija
15.30: Poljska – Katar
Bonus video:
