Godinama je nacija uživala u uspesima odbojkaške reprezentacije… Kad god bi neki drugi sportovi razočarali, zasijala bi medalja odbojkašica kao poručena. Polako, ali sigurno – ta odličja su počela da se podrazumevaju. Iz leta u leto izabranice Zorana Terzića su sve protivnike rušile sa takvom lakoćom, da je to nekad delovalo kao da je najlakša stvar na svetu.
Znate već kad neko toliko dobro nešto radi, da vam deluje izuzetno jednostavno dok posmatrate sa strane. Ali, kada sami probate – vidite koliko je zapravo teško. Dan posle eliminacije u četvrtfinalu Olimpijskih igara baš to možemo da zaključimo – da je upravo Zoran Terzić glavni “krivac”, jer je učinio da sve izgleda lako.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET
Posmatrao je i njega Đovani Gvideti sa klupe Bugarske, Nemačke, Holandije i Turske – i dok je gledao poželeo je da radi isto. Međutim, brzo je uvideo da neće moći. Niz od devet vezanih medalja na velikim takmičenjima (EP, SP, OI) prekinut je ovog leta. Terzić je toliko godina osporavan, a sad bi ga najradije pravili od blata… Umesto desete – zlatne ili kojeg god drugog sjaja – doživeli smo eliminaciju u četvrtfinalu OI. Možda su ove Igre olako shvaćene, jer su odličja stalno bila tu, možda je vrhunac Srbije u ženskoj odbojci prošao, možda ekipa nije kliknula sa novim selektorom…
Odgovore bi trebalo da daju oni koji se više pitaju. Mada, nije teško zaključiti da su se Đovaniju Gvidetiju izmigoljili konci iz ruku. Srpski tim je toliko jačao s godinama, da je delovalo kao da bilo ko može da ga preuzme od Terzića i da će se dobri rezultati nastaviti. Italijan je pokušao za dve godine da da lični pečat, unese neke novine, promeni nešto što je već dugo bilo na vrhunskom nivou. I – šta se desilo?
Prošle godine je Srbija izgubila finale Evropskog prvenstva u Briselu od Turske. Melisa Vargas jeste tada bila veoma dominantna, ali je nekoliko nerezonskih poteza selektora posebno skrenulo pažnju. Uspevao je izmenama da izbaci ekipu iz ritma, ali pripisivalo se to nepoznavanju igračica. Delovalo je da će godinu dana kasnije snalaženje na klupi ipak biti mnogo lakše.
Međutim, te česte izmene su obeležile i takmičenje u Parizu. Postale su Đovanijevo srednje ime. Poveo je na takmičenje pet primača – dao je priliku u postavi Aleksandri Uzelac i Bianki Buši, ali je stalno pokušavao i sa ostalim devojkama – i kad je bilo potrebe i kad nije. Sinoć je Srbija protiv Italije imala plus pet (16:11), ali ni to nije bilo dovoljno za osvajanje prvog seta. Menjao je Aleksandru Uzelac kada je bila u naletu… Činilo se kao da mora da ostvari neku kvotu izmena, pa da ih zato pravi. Ili da želi da sve devojke budu zadovoljne i da osete teren.
Maja Ognjenović se oprostila od voljenog dresa: Definitivno je kraj! Uživala sam, bilo mi je prelepo
U suštini problem je što mnoge nisu znale svoju tačnu ulogu. Kod nekih je postojao strah da će ih brzo zameniti ako nešto pogreše, što je normalno jer su osetile više puta to na svojoj koži. Kad se podvuče crta – kao da posle celih priprema i takmičenja selektor i dalje nije bio siguran koja koliko može da pruži. Jednostavan primer je Mina Popović. Nije bila na preliminarnom spisku, ali se se kasnije nametnula kroz prijateljske utakmice, pa je krenula kao 13, rezervni član, a sinoć je bila u startnoj postavi na najvažnijem duelu. Nije se Minina igra menjala iz dana u dan – svi već godinama znamo šta može da pruži – ali njen primer oslikava koliko je Gvideti donosio odluke od dana do dana. Kao da je sam sumnjao u sebe – a to u ovakvoj reprezentaciji i na ovako važnom takmičenju ne sme da se desi.
Naravno, odgovornost nije samo na njemu. Nije Gvideti bio u terenu i igrao, ali svakako da ozbiljne kritike idu na njegov račun. Što se same igre tiče – desilo se ono čega smo se svi pribojavali – svela se na Tijanu Bošković. Znalo se od ranije da naša igračica može da napravi čudo na terenu, ali i da najjače protivnike ne može da pobedi sama. Čim prijem nije bio odličan, mnogo lopti je išlo na nju i tu taktiku su lako čitale Italijanke, Kineskinje, Amerikanke… Tijana je stizala do velikog broja poena, ali Srbija nije do pobeda. Sem protiv Francuske.
Razlozi svakako treba da se traže i u formi ostalih igračica. Bianka Buša je kod Gvidetija u Vakifu presedela pola sezone, Aleksandra Uzelac je prvu inostranu epizodu – prilično napornu – imala u Brazilu, Sara Lozo je igrala u Japanu, Katarina Lazović u Kini, pa Turskoj, Mina Popović u Rusiji, Jovana Stevanović nije bila standardna u Ezačibašiju, Silvija Popović je bila u Rumuniji, Bojana Milenković u Ukrajini… Tijana je bila odlična u Ezačibašiju, ali se i prilično trošila. Maja Aleksić je u dresu Valefolje bila najbolji bloker u Italiji, Maja Ognjenović je uspešno predvodila Skandići, Bojana Drča Fenerbahče, a Hena se lepo dokazala u Nantu. Kad se sve proanalizira – malo je igračica bilo u vrhunskim klubovima i sa odličnom minutažom. Mada, treba reći da nije ni prethodnih godina cela ekipa baš bila nivo Lige šampiona – pa je opet uspela da pokori svet, Evropu – i to više puta. Uvek su te devojke dobijale posebnu snagu kad obuku plavi dres – ali ne i ovog puta.
Treba pomenuti i da sedam igračica nije igralo Ligu nacija – da bi bile sveže i odmorne za Olimpijske igre. Zajedno su taktiku isprobavale samo na prijateljskim utakmicama, a prvi zvaničan meč ove godine odigrale su tek u prvom kolu u Parizu.
Odgovornost snosi i Odbojkaški savez Srbije. Čelnici su odlučili da dovedu Gvidetija i pruže mu šansu u najvažnijem trenutku za srpsku žensku odbojku. Zna se kakva je prilika bila i da ćemo godinama, pa možda i decenijama čekati na neki novi tandem Bošković – Ognjenović. Normalno je zapitati se kako je mogla da se nastavi priča sa Zoranom Terzićem 2021. Da li je trebalo pokazati mu veće poštovanje, dati mu do znanja koliko je potreban, obezbediti mu ugovor kakav imaju selektori najjačih konkurenata… Da li je kasnije sa Santarelijem moglo da se postupi drugačije, ako je već uskočio na užareno mesto i doneo svetsko zlato – da li je zaslužio da dobije jači ugovor i napadne olimpijski tron. Posle Srbije Turskoj je iscrtao istorijske uspehe… Sad će čak i u Parizu igrati polufinale.
Neko bi morao da izađe u javnost. Ovo što se desilo u prestonici Francuske jeste neuspeh. Pamtiće se 2024. godina kao prva bez medalje u poslednjoj deceniji. Ako ne računamo 2020. kada se nije igralo zbog pandemije virusa korona, poslednja godina kada nije bilo odličja je 2014. Tada se Srbija nije radovala ni u muškoj ni u ženskoj odbojci – deset godina kasnije – isto. Razlika je što smo tada imali mlade timove – Tijana je debitovala 2014. i dobili smo velikog igrača za budućnost. Sada je pitanje šta ćemo izvući iz ove godine i da li treba da se zabrinemo.
Jeste lepo što smo na Olimpijskim igrama bili među sedam država koje su imale predstavnike u obe kategorije – uz Francusku, Brazil, Ameriku, Poljsku, Japan i Italiju. Ali, medalje se pamte. A ovog leta nećemo imati šta da pamtimo.
Nije smak sveta nikakav. Jeste upozorenje. Više igrača iz obe naše reprezentacije neće više igrati za Srbiju, pa budućnost donosi samo još veće izazove. Sve to treba ozbiljno da se shvati, da se ne bi sve češće dešavala ovakva leta – sušna i tužna.
Bonus video:
