Rej Alen - tihi bombarder

Oduvek su mi govorili da se posebno pazim ćutljivih ljudi, jer je ponašanje onih grlatih bilo u skladu sa izrekom: „pas koji laje ne ujeda“. Dugačkim jezikom se uglavnom prikrivaju nedostaci, dok je onim ćutljivim likovima strpljenje glavni adut. Vrebaju sa strane, odmeravaju sve što im je u vidokrugu, a onda kada „uhvate u mašinu“ onoga ko im stane na žulj, nema stajanja.

Takav je bio i Rej Alen, novi stanovnik košarkaške Kuće slavnih. Njegova vodilja na sceni nije bio dugaćak jezik, niti jačina glasnih žica, već njegov rad do iznemoglosti koji ga je projektovao u najboljeg trojkaša u istoriji NBA lige.

Oduvek je bio skroman kada priča o sebi, osim kada je u pitanju bila glad za uspehom. Tada se merio isključivo sa najboljima. Za njega je Redži Miler najbolji šuter protiv kojeg je ikada igrao i čovek koji ga je inspirisao da postane najbolji trojkaš. Kada je 11. februara 2011. na meču protiv Lejkersa pogodio šut kojim je ušao u istoriju, prvi čovek koji mu je čestitao, bio je upravo Miler, od tog trenutka drugi na večnoj listi.

Za klince koji se tek upoznaju sa svetom košarke, šut je jedini segment koji se vrednuje. Odbrana, skok, asistencije, sve je to još uvek nevidljivo dok učite pravila ove igre i šutirate na koš sa obe ruke, kao da bacate železnu kuglu. Nije ni čudo što je Rej Alen nekima bio omiljen, a nekima najomraženiji. Bilo da igra za ili protiv vaše omiljene ekipe, bilo da na NBA Live igrate s njegovom ekipom ili protiv njega.

Kada je reč o ovom čoveku, jednostavno nema sredine – ili će vas dovesti do ekstaze, ili do nervnog sloma. To mu je bio posao. Nije bio svestran igrač, nije pokrivao po nekoliko pozicija, već je samo radio ono u čemu je bio najbolji – šut, šut i samo šut.

Ovaj tekst neće imati prepoznatljivi obrazac kada je u pitanju priča o nekoj legendi. Nećemo pretresati detalje poput onih kako je zavoleo košarku, sa koliko godina je počeo da trenira ko mu je bio trener u srednjoj školi, itd.

Za to je ipak zadužena Vikipedija, koja nije toliko nedostupna, uz molitvu da su bar reference na njenom sajtu relevantne, ako nije tekst, s obzirom da na Vikipediji nije vršljao samo onaj ko nije stigao.

Manje-više, fenomen Rej Alen je dobro poznat ovdašnjim ljubiteljima košarke. Sinonim za izlive radosti ili najsočnijih psovki, usled šuterskih serija i pogodaka u poslednjim sekundama, po kojima je postao prepoznatljiv. Istorija NBA lige pamti bezbroj igrača čijoj je igri šut bio jedino oružje. Mnogi takvi igrači istini za vollju liče jedni na druge kao jaje jajetu.

Ali momak iz Merseda nije bio poput ostalih, iako je njegov igrački modus operandi bio nalik mnogim klasičnim šuterima. Estetska komponenta njegove igre izdvajala ga je u odnosu na ostale. Kretnja bez lopte, šunjanje oko blokova a onda, brz, elegantan i po mnogima savršen izbačaj, ispraćen melodičnim zvukom mrežice. Sve je izgledalo tako gospodski, a tako jednostavno. Kadar koji je repriziran nebrojeno puta u njegovoj 18 godina dugoj karijeri, poput domaćih serija.

Putanja njegovog šuta nije bila ispraćena visokim lukom, tako da nije ubrzavala rad srca protivničkim navijačima prilikom iščekivanja ishoda. Šut i putanja su bili brzi i precizni poput metka, a imali su i isto dejstvo, tako što su u sekundi ubijale nade protivnika i njegovu odbranu.

NBA draft 1996. godine, na kojem je Rej Alen izabran kao peti pik od strane Milvoki Baksa, predstavljao je košarkašku revoluciju. Njegovim dolaskom, broj šuteva za tri poena na timskom nivou se znatno povećao, o čemu smo nedavno pisali.

Nakon blistave karijere i činjenice da je igrač sa najviše pogođenih trojki (2.973), teško je poverovati da su njegovi treneri na početku karijere nastojali da ga uskrate za njegovo najjače oružje, što je i sam priznao. Na svu sreću, Alen nije sledio njihove preporuke, već vlastiti (ubilački) instinkt, koji ga je doveo do odabranog društva.

Najveći beleg njegove karijere bila je radna etika, koja je i proizvela takvog majstora na liniji 7,24. Alen je dolazio tri sata pre svake utakmice kako bi vežbao šut. Isto tako je dolazio pre treninga i ostajao po završetku, kako bi preciznost doveo u stanje automatizma. Zbog toga je i bio veoma poštovan među mnogim košarkaškim radnicima.

Isto tako se ponašao i na terenu. Nije preferirao „treš-tok“, niti unošenje u lice protivniku, njegov trzaj zgloba govorio je dovoljno umesto njega, ponašajući se kao da je sam na treningu u praznom „TD Gardenu“. Nikada nije istrčavao pred rudu, ali kada bi sirena rekla svoje, tek onda bi njegova gestikulacija ukazala na emotivnu erupciju.

KO OSVAJA NBA LIGU?

Ćuteći i radeći, ubrao je slatke plodove svoje karijere, najpre na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine, kada su SAD uzele zlato, zatim 2008. i 2013. kada je osvojio šampionski prsten sa Boston Seltiksima i Majami Hitom. Mnogi su njegove radne navike povezivali sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem, od kojeg pati. Reč je o neurološkom oboljenju koje podrazumeva da oboleli obavlja prisilne radnje, koje na dnevnoj bazi služe kao rituali, a ukoliko se neki od njih ne ispoštuje, stvara se osećaj krivice i strah.

Iz tog razloga, Alen je bio predmet kuloarskih priča. Govorilo se da je kao član Seltiksa svojevremeno isterao iz hale saigrača Brajana Skalabrinija, jer je ovaj došao u halu pre Alena. Pričalo se i da je u svlačionici svaki put držao opremu striktno u milimetar na istom mestu, kao i da je u vreme kada je nosio dres Bostona, lakirao nokte na nogama zelenom bojom.

Od svih čaršijskih priča, verovatno je najbizarnija bila ona da je prilikom odlaska na gostovanja tražio od saigrača da u avionu sede na istim sedištima na kojima su sedeli prethodni put, što je navodno, veoma iritiralo legendu Bostona Pola Pirsa. Kako god, teren je jedino merilo koje se računa, dok su stvari iz privatne sfere su priča za sebe i ne bi ih trebalo čačkati.

Alenova dostignuća na terenu nisu vredna toga da završe u senci njegovih psihičkih problema. Da li su oni uticali na šutersku perfekciju kojoj je težio, ili neki drugi faktor, uopšte nije bitno. Momak koji je pre 22 godine zakoračio na prag najveće košarkaške pozornice, ostavio je pečat na jednoj epohi.

Već u ruki sezoni se videlo da Baksi imaju igrača za velika dela. Njegov tadašnji trener Džordž Karl mu je dao potpunu slobodu u igri i na taj način ga potpuno dekontaminirao od saveta prethodnih trenera da ne forsira šut za tri poena. Nastavio je da radi ono u čemu je bio najbolji, ali treba napomenuti da se Alenov stil igre u prvim godinama znatno razlikovao od onog u poodmakloj fazi karijere.

KO ĆE BITI MVP NBA LIGE?

Igrajući za Milvoki, Alen je podsećao na kompletnog skorera. Pored šuta, imao je odličan „prvi korak“, tako da atraktivni prodori i zakucvanja u lice nisu bili retkost, o čemu pored brojnih snimaka svedoči i citat Zorana Cvijanovića iz filma „1 na 1“.

„Au, kakav je lik onaj Rej Alen. Nosi iste patike kao ti. Znaš kakav mu je prvi korak, samo op, i svi doviđenja. Sam u reketu…“

Kada je promenio sredinu, prešavši 2003. godine u Sijetl Supersonikse, transformisao je stil igre. Sve više se udaljavao od koša, ispoljivši svoju „šutersku dalekovidost“. Kako je stario, sve mu je više smetala blizina obruča, proporcionalno starenju ljudi i čitanju slova iz neposredne blizine.

Brzo se nametnuo kao lider Soniksa, gde je igrao zajedno sa našim Vladimirom Radmanovićem, ali za četiri sezone, samo jedanput je igrao u plej-ofu. Bilo je to u sezoni 2004/2005 kada je sa svojom ekipom stigao do polufinala Zapadne konferencije, kada su, ispostaviće se, eliminisani od budućih šampiona, San Antonio Sparsa.

Ispostavilo se da je njegov plej-of učinak bio znatno bolji sa Milvoki Baksima, gde je za sedam sezona, četiri puta igrao u doigravanju, a 2001. stigli su do finala Istočne konferencije, gde su u sedmoj utakmici poraženi od Filadelfije. Seventisikserse je predvodio tada neprikosnoveni Alen Ajverson. „The Answer“ je sa 44 poena nokautirao Bakse i zakazao veliko finale sa Los Anđeles Lejkersima.

Nakon 11 godina staža u NBA ligi, bilo je jasno da je vreme da se potraži adekvatna sredina, koja bi Alenu omogućila da dođe do vrha ledenog brega. Pronađena je 2007. godine, kada je momak iz Kalifornije bio deo velikog projekta Boston Seltiksa i njihovog operativca Denija Ejndža. Nekadašnji igrač najtrofejnije franšize je dobio zadatak da projektuje ekipu koja bi trebalo da Seltiksima vrati stari sjaj iz 80-ih godina.

Od veterana Seltiksa Pola Pirsa i pridošlica Kevina Garneta i Reja Alena, formirana je velika trojka, od koje se očekivalo da okončaju dugogodišnje tumaranje Bostona. Uz veliku trojku, stasavao je i mladi plejmejker Ražon Rondo, koji je kasnije opravdao status „četvrtog čoveka“. Velikan NBA lige je ekspresno vraćen na šampionski kolosek, kada je predvođen Dokom Riversom sa klupe završio regularni deo sezone na prvom mestu, uz skor 66-16.

Te godine, Seltiksi su se u finalu susreli sa starim rivalom, Los Anđeles Lejkersima, koji su u šestoj utakmici finala ekspresno počišćeni rezultatom 131:92, što je njihov najubedljiviji poraz u finalima ikada (4:2 za Seltikse). Alen je blistao u poslednjoj utakmici ubacivši 26 poena (7-9 za tri).

Alen je konačno dostigao vrhunac karijere, uzevši ono za šta su ostali uskraćeni mnogi velikani poput Stoktona, Malouna, Barklija, Pejtona…

Brzo se identifikovao sa zelenom bojom i postao jedno od zaštitnih lica franšize. Nebrojeno puta je isticao kako su Seltiksi predvođeni velikom trojkom funkcionisali kao porodica. Dok Rivers se takođe rado priseća vremena kada je Boston posle 22 godine vratio šampionsko naličje i o tome poput Alena često govori.

Ta zelena porodica je 2010. godine imala veliku priliku da dođe do još jednog prstena, ali ju je zaustavila trojka Rona Artesta u sedmoj utakmici, kojom su se „jezeraši“ u klasik-finalu revanširali za poraz od pre dve godine. U toj seriji Alen je postao igrač sa najviše pogođenih trojki na jednoj finalnoj utakmici ikada. Na meču broj dva, bek Seltiksa je pogodio osam trojki, omogućivši “brejk” svojoj ekipi, koji, ispostaviće se kasnije, nije bio dovoljan.

Tog leta došlo je do velikih reformi na Istočnoj konferenciji, gde su Seltiksi dobili ozbiljnog konkurenta. Epika Majamija je uz starosedeoca Dvejna Vejda bila jača za Krisa Boša i Lebrona Džejmsa, koji je upravo zbog Bostonove dominacije na Istoku rešio da promeni sredinu.

„Kralj je konačno uspeo da prevaziđe prepreku koja mu je godinama bila trn u oku. Majami je od tog trenutka postao vladar Istoka, kojem se Alen pridružio 2012. Taj potez izazvao je ogorčenost među saigračima, koji su prema rečima Ronda tada „bili u ratu sa Majamijem“. Kada je kao novi član Hita prvi put zaigrao u „TD gardenu“, pozdravio se sa svim bivšim saigračima. Jedini koji ga je ignorisao,bio je Kevin Garnet. Ispostavilo se da mu mnogi igrači nisu oprostili „izdaju“.

Kada je Ražon Rondo ove godine organizovao proslavu povodom desetogodišnjice od poslednje titule Seltiksa, kada su pozvani svi igrači iz te generacije, osim Reja Alena. Slična praksa bila je i kod Garneta po završetku karijere, kada je u svoju emisiju „KG Area 21“ pozvao Ronda, Pirsa, Perkinsa i Dejvisa, povodom razgovora o šampionskoj tituli. Pogađate, ni ovde nije bilo mesta za Alena, kao ni na svečanoj ceremoniji prilikom povlačenja iz upotrebe Pirsovog dresa sa brojem 34.

Alen je samo iskoristio svoje pravo na izbor i na tome mu se nema šta zameriti, ali legende Seltiksa očito nisu bile saglasne sa ovim stavom. Kako god, Alen je u dresu Majamija došao do drugog prstena u karijeri. Bilo je to 2013. godine protiv San Antonio Sparsa. Pri 95:92 za Sparse u šestoj utakmici, Alen je pogodio ključnu trojku za produžetak, nakon kojeg je Majami slavio, baš kao i u narednoj utakmici.

Legendarni trener Pet Rajli, rekao je da je to bio najvažniji pogodak u istoriji franšize, a Alen je konačno razbio maler sedme utakmice i otišao u penziju sa još jednim trofejom.

Ćutao je i radio. Njegov pogled krio je mnoge tajne, a o njemu su dela uvek govorila mnogo više od reči. Zbog toga je i postao sinonim za šut i legenda. On je tihi bombarder, on je Rej Alen…