Svetski broj jedan i dvostruki grend slem šampion, i to sve do 21. godine. Nova zvezda australijskog tenisa bila je rođena! Njegova igra nije bila ni po čemu posebna, a ipak svi su verovali da može da osvoji makar još 5-6 slemova.
Dominacija jednog igrača u toj eri (Rodžera Federera) kao i mnoge pre i posle njega sprečila ga je da ponovo dostigne visine sa početka karijere. Ali to nije važno. Lejton Hjuit igrao je svaki meč kao da je finale Vimbldona. I po tome će ostati upamćen!
Od tenisa se zvanično oprostio na Australijen openu 2016. godine pred domaćom publikom. Uništenih kolena, istrošenih kukova i sa dečačkim osmehom Hjuit je otišao u legendu.
Ipak, do tada postigao je mnogo – bio je najmlađi teniser ikada na prvom mestu ATP liste, osvojio je US open i Vimbldon, sa Dejvis kup reprezentacijom podigao je jedine dve Salatare u istoriji reprezentacije ( 1999. i 2003.) i pobeđivao legende kao što su Pit Sampras i Andre Agasi, Endi Rodik i David Nalbandijan!
Mnogi će zlonamerno reći da Lejton iskoristio vakum nakon neminovnog pada Agasija i Saprasa i pre procvata Federera, i da je jedino tada uspeo da postigne “nešto značajnije” u karijeri, ali niko ne može da ospori da je “Rasti” bio i ostao legenda belog sporta!
Zanimljivo, ostaće upamćen i kao poslednji čovek, sve do nedavnog uspona Danila Medvedeva, koji je bio među dvojicom najboljih tenisera sveta a da ne dolazi iz redova “velike četvorke”. Bilo je to u julu 2005. godine.
PROTOTIP NADALA
Čovek koji nikada ne odustaje. Publika je iz nekog čudnog razloga bila luda sa Hjuitom od momenta kada je prvi put kročio na teren. On je dugo, uz Rodika i Marata Safina bio ljubimac publike kojoj su već dosadili rutinski pehari Rodžera.
Hjuit nije bio ni blizu švajcarskog maestra koji je zaista delovao kao Terminator u odnosu na ostale igrače na turu. On je bio samo običan čovek, neko ko se uvek trudio da pokaže i tu ljudsku stranu sporta. Znao je često da se posvađa, voleo je da burno reaguje, posebno kada pobeđuje (pamti se njegovo čuveno “come on” ali o tome kasnije), a ništa manje burno nije bilo kada gubi.
Ipak zbog čega su svi navijali za njega mnogo je prostije – on se nikada, apsolutno nikada nije predavao. U tom smislu podseća nas na Rafaela Nadala, a mnogi će biti i složni u oceni – Lejton je bio Nadal pre Nadala!
“Sve ili ništa” stav koji danas najbolje vidimo na primeru “Bika sa Majorke” u karijeri mu je doneo mnogo ali mu je i uzeo previše. Prosto, on je na svakom treningu bukvalno išao do granice izdržljivosti i ujednom trenutku njegovo telo to više nije moglo da izdrži (Primećujete sličnost?).
Rezultat: brojne povrede, pre svega kuka i kolena koštali su ga zapaženijih rezultata i karijere, ali “Rasti je uvek bio i ostao dosledan sebi. Još uvek se pamti njegova izjava na oproštajnoj konferenciji nakon Australijen opena 2016.
– Moj stav je uvek da dajem 100 posto sebe sve vreme, nezavisno od toga da li sam teniser ili radim u kancelariji od devet do pet. Uvek sam želeo da iz sebe izvučem maksimum.
SVAKI MEČ- BORBA ZA GOLI ŽIVOT
Zaista, nezahvalno je porediti epohe i konkurenciju u tenisu. Ipak, imaju pravo oni koji tvrde da se Hjuit prosto našao na pravom mestu u pravo vreme nakon silaska sa trona do tada najveće generacije predvođene Samprasom i Agasijem a pre stasavanja Federera.
Pa dobro, neka je i to istina, ali Lejton koji je bio sasvim prosečan igrač uspeo je da izgradi karijeru iz snova.
Gledajući ga kako igra zaista nije imao ništa što bi ga “preporučilo” za teniski vrh. Bio je visok svega 178 cm, servis mu je bio veoma skroman a ipak postao je broj jedan.
Razlog? Raznovrsnsot njegove igre. Imao je neverovatan tajming pri izvođenju udaraca, forhend je konstantno slao duboko, a zatim bi ravni bekendom dovršio rivala.
Agasi ga je u svojoj autobiografiji opisao kao tenisera koji je u istorijskom vrhu po izboru udaraca. Zaista, koristio je svaki centimetar terena, brzo razmišljao i prilagođavao šablone suparniku.
Osim toga u sportu je ponekad pobedu donose i neki drugi faktori. Pitajte samo Novaka Đokovića… A u Hjuitovom slučaju u pitanju su bili njegov mentalitet gladijatora i glad za pobedom. Prosto, kao da se u svakom meču borio za goli život.
Najbolju ilustraciju toga možemo vidimo u činjenici da je sve do 30. rođendana bio jedini igrač na Turu koji nikada nije izgubio meč koji se igrao u pet setova.
NAJMLAĐI BROJ JEDAN U ISTORIJI I SIMULTANKE U NJUJORKU I LONDONU
Svet se prvi put upoznao sa Hjuitom kada je kao 16-godišnjak i 550. teniser na ATP listi savladao Agasija, i tada kreće njegov vrtoglavi uspon koji se naglo završio u 25. godini.
Na teniski “Olimp”, prvo mesto na listi popeo se sa samo 20 godina, na njemu je proveo čak 80 nedelja, što sa ove distance deluje neverovatno.
U tom periodu uspeo je da osvoji i dve grend slem titule, ona prva – u Njujorku 2001. godine posebno je interesantna.
Na putu do finala izbacio je sve same velika: Jevgenija Kafeljnikova, Tomija Hasa i Rodika. Zatim je u velikom finalu deklarisao Pita Sampara sa 7:6, 6:1,6:1!
Naredne godine podigao je i trofej na Vimbldonu, i to ponovo ubedljivom partijom. Ovaj put “pao” je David Nalbandijan 6:1,6:3,6:2.
Sam Hjuit se 2004. godine osvrnuo na osvajanje tog trofeja i odgovorio kritičarima koji su smatrali da nema dovoljno raznovrsnu igru da bi uzeo trofej na travi.
– Ljudi su govorili da nisam dovoljno krupan da bih uspeo na travi i da bi trebalo češće da igram servis-volej. Posle nekog vremena samo sam rekao sebi: Koga birga, igraću svoju igru i naći ću način da uspem.
Nakon toga Lejton je još dva puta igrao finala na grend slemovima, ali nikada više nije osvojio trofej. Na US openu 2004. ubedljivo ga je savladao Rodžer Federer a godinu dana kasnije u Melburnu izgubio je od Marata Safina.
Come on!
Njegov čuveni uzvik “Come on” uz prste uperene ka čelu do ludila je dovodilo protivnike i navijače koji mu nisu naklonjeni a u potpunu ekstazu bacalo je njegove obožavaoce! Njegov borbeni poklič nije bio rezervisan samo za najveće turnire, hvala Bogu u karijeri je osvojio preko 30 titula što znači da je često čašćavao publiku i protivnike sa ove dve reči.
Jednom prilikom čak je i priznao da ponekad možda preteruje sa tim, osim kada je u pitanju nastup za njegovu zemlju.
Jer, za Hjuita je nastupati za Australiju bila slast veća od pobede na grend slemu. Sa reprezentacijom je osvojio Dejvis kup u dva navrata (1999. i 2003.)
POSLEDNJI VIMBLDON KAO SIMBOL KARIJERE
Njegov poslednji meč na Vimbldonu sažeo je u sebi celu njegovu karijeru. Lejton je igrao hrabro, odlučno i bez rezerve.
Uprkos tome što je izgubio u prvom kolu od Jarka Nijeminena, toga se verovatno niko neće sećati.
Zato će se sećati sledećeg: U svom poslednjem meču u Londonu Hjuit je izgubio nakon pet setova i prave rovoske borbe, a duel je trajao čak četiri sata! To je bio drugi najduži meč u njegovoj karijeri!
Bacao se Lejton po travi, nije želeo da protivinku preda niti jedan poen bez borbe i na kraju je ispao ali se oprostio kao pravi moderni gladijator!
Upravo taj nesalomivi duh i konstanta borba su razlog zašto je tako lako poistovetiti se sa njim. Njegov pristup, filozofija i trud inspiracija su za običnog čoveka. On nije neki natčovek, vrhunski atleta koji je sposoban da godinama igra na najvišem nivou.
On je samo jedan od nas, ali je pokazao da upornošću i marljivošću čak i prosečan čovek može daleko da dogura u životu.
MAREJ NAJAVLJUJE NAJVIŠE AMBICIJE: Nisam tu da igram meč drugog kola na Vimbldonu već finale protiv Novaka i Rafe!
OBAVEZNO POGLEDAJTE: PENALTY CHALLENGE: Vladimir Štimac – Idemo po zlato na Evropskom, ključni faktor je… EP32
danica
Komletan igrac i covek,retko se takav radja!!!