Manila, mesto za biljke u kom je Jugoslavija procvetala - može li isto da učini Srbija?

Filipini, tačnije Manila će po drugi put u svojoj istoriji biti domaćin Mundobasketa. Davne 1978. godine ova azijska zemlja ostala je u lepom sećanju ovdašnjim ljubiteljima košarke, nadamo se da će tako biti i ovog puta.

Interesantno, Filipini su i pre 1978. konkurisali za domaćinstvo, tačnije 1962. ali je FIBA odustala od ove ideje usled problema sa vizom za socijalističke zemlje.

Nešto više od decenije i po kasnije, Svetsko prvenstvo u Manili bilo je od istorijskog značaja. Po prvi put u istoriji Mundobasket je održan u Aziji (osmi put ukupno), prvi put je primenjen kup sistem, na svetskoj košarkaškoj sceni svoj debi imao je legendarni Oskar Šmit i naravno Jugoslavija je po drugi put postala prvak sveta.

Interesantno, mečevi Svetskog prvenstva igrali su se u hali Araneta Koloseum, koja je početna stanica Orlova na ovogodišnjem izdanju Mundobasketa.

Koliko je bilo teško igrati na Filipinima svedoče reči Dražena Dalipagića: “Manila je idealno mesto za život samo ako ste biljka. Prevelika količina vlažnosti vazduha, previše toplote, previše poplava i po koji tajfun. Gubio sam kilogram dnevno tokom boravka u Manili!“

Glavni favoriti za zlatno odličje su tih godina unapred bili poznati. SSSR, Jugoslavija, Brazil i Italija, uz respekt prema selekciji SAD, koja je u to vreme slala momke sa koledža na prvenstva.

Grupna faza bila je podeljena u tri grupe sa po četiri ekipe. Jugoslavija se nalazila u grupi sa Kanadom, Senegalom i Južnom Korejom.

Plavi su grupnu fazu, kao što se i očekivalo, završili bez poraza. Ubedljive pobede protiv rivala iz grupe značile su prolazak sa prvog mesta u narednu rundu takmičenja.

Tim je sa klupe predvodio čuveni Aleksandar Nikolić, dok su na terenu blistali Dalipagić, Kićanović, Delibašić, Ćosić, Slavnić, Radovanović, Vilfan…

Nakon odigrane grupne faze formirala se nova grupa koju su činili Jugoslavija, SAD, Brazil, Italija, Kanada, Filipini, SSSR i Australija.

Prenošen je bio učinak ostvaren u grupnoj fazi protiv rivala koji su obezbedili prolazak dalje, a sa ostatkom novoformirane grupe igralo se po sistemu svako sa svakim.

Nakon ubedljive pobede protiv Filipina i redovnih mušterija Juglavije u to vreme, selekcije Italije, usledila su dva veoma neizvesna duela.

Prvi je bio protiv SAD kada je tim Aleksandra Nikolića slavio sa 100:93. Amerikanci su od starta igrali sa puno konkatka i često bili na ivici faula. Međutim, majstori poput Kićanovića i Dalipagića nisu se dali poljuljati i na kraju upisana je još jedna velika pobeda.

Nakon dana odmora usledio je prvi od dva susreta aktuelnog svetskog šampiona, ekipe SSSR, i aktuelnog pravaka Evrope, ekipe Jugoslavije.

Vladao je optimizam u svlačionici Plavih. Jugoslavija je imala niz od četiri uzastopne pobede protiv Sovjetskog Saveza, od kojih se najviše ističe pobeda ostvarena godinu rana ranije u Liježu u finalu Evropskog prvenstva.

SSSR je imao strašan sastav u to vreme. Pod košem su se nalazila dva gorostasa Tkačenko i Belosteni, dok su udarne igle bekovske linije bili Belov i Miškin. Kada se na to doda da je na klupi “zbornaje komande” sedeo pukovnik Aleksandar Gomeljski, jasno je o kakvoj ekipi je reč.

Araneta je za ovu utakmicu bila ispunjena do poslednjeg mesta, tadašnji komentator svedoči kako je atmosfera bila kao da se igralo u Jugoslaviji.

Aleksandar Nikolić totalno je nadmudrio svog kolegu sa klupe i anulirao opasnosti sa spoljnih pozicija, pa se igra SSSR-a svodila na spuštanje lopte pod koš Tkačenku i Belosteniju, ali to nije bilo dovoljno za trijumf.

Na drugoj strani briljirao je tandem Kića – Praja. Dalipagić je meč završio sa 37 poena, dok je Kićanović upisao tri poena manje.

Posle duela sa SSSR-om usledio je duel sa još jednim jako neugodnim rivalom – ekipom Brazila. Oskar Šmit je bio nerešiva enigma za odbranu Jugoslavije i meč je završio sa 34 poena. Upravo je Šmit bio najzaslužniji za vođstvo Brazilaca gotovo tokom čitavog meča. Međutim, u završnici proradio je Vilfan i sa serijom jako bitnih poena uz pomoć Ćosića uspeo da preokrene rezultat u korist Jugoslavije za novi trijumf (91:87).

Poslednji meč u ovoj fazi takmičenja nije imao rezultatski značaj. Protivnik je bila Australija, pa je Aleksandar Nikolić dao prednost momcima koji su imali manju minutažu na prvenstvu. Nakon velike borbe izvojevana je teška pobeda, a svoje nezadovoljstvo nakon meča javno je podelio selektor Jugoslavije: “sad je jasno zašto neki sede na klupi”.

Jugoslavija je izborila plasman u finale, dok je rivala u borbi za zlato dobila nakon pobede SSSR-a nad Brazilom i zakazan je još jedan klasik.

Mnogi su tvrdili da je Sovjetski Savez nemoguće pobediti dva puta u nedelju dana. Međutim, genijalnost Aleksandra Nikolića ponovo je isplivala na videlo.

Mirza Delibašić imao je velikih problema sa kičmom, po završetku grupne faze i do finala je igrao jako malo, ili nije igrao uopšte.

Za potrebe finala Delibašić je posetio doktora kineskog nacionalnog tima koji je sada već kultnom akupunkturom uspeo da ga osposobi za finale sa SSSR-om.

Delibašić je bio deo startne petorke, što je bilo potpuno neočekivano. Iznenađenje, Aleksandra Nikolića samo je u prvih par minuta poljuljalo ljutog rivala, koji je kasnije uhvatio ritam i viđena je velika borba na terenu.

Nakon prvog poluvremena na semaforu je pisalo 41:41, da bi do kraja meča rezultat ostao u egalu. Kićanović je neposredno pred kraj duela postigao poene za prednost Jugoslavije od dva poena, ali je Miškin pogotkom na 13 sekundi do kraja izborio produžetak za SSSR.

Sam početak produžetka bio je, ispostaviće se, od presudnog značaja. Ratko Radovanović se na podbacivanju lukavo podvukao Tkačenku i naterao centra Sovjetskog Saveza da napravi petu ličnu grešku.

Ovo se nije dopalo Gomeljskom, koji je uz aut liniju u neverici dražo ruke na glavi, zviždao i vikao, dok je gorostas Tkačenko čak krenuo i ka sudijama u nameri da se “raspravi” sa njima.

Kako sam Dražen Dalipagić (najefikasniji akter susreta sa 21 poenom) kaže, od tog momenta Jugoslavija u narednih par minuta pravi seriju poena, koju je uspešno sačuvala do kraja meča.

Krajnji rezultat šampionata – Jugoslavija je prvak sveta.

Ova titula je u velikoj meri bila impresivna, ako uzmemo u obzir da Plavi nisu izgubili meč na prvenstvu. Deset utakmica i deset pobeda. Titulu najboljeg igrača i strelca je poneo Dražen Dalipagić. U najbolju petorku šampionata, po izboru akreditovanih novinara, ušli su Dražen Dalipagić, Dragan Kićanović, Oskar Šmit (Brazil), Marsel De Souza (Brazil) i Vladimir Tkačenko (SSSR).

Snaga Jugolsavije je u tom trenutku u velikoj meri ležala u tandemu Dalipagić – Kićanović. Koliko su bili nadmoćni u odnosu na rivale svedoče reči selektora SSSR-a – Aleksandra Gomeljskog.

“Ovo što su prikazivala vaša dva asa, Dalipagić i Kićanović, nisam video ni među amričkim profesionalcima. Taj Dalipagić je sigurno najbolji igrač na svetu, ne samo među amaterima. Na svakoj utakmici izgara kao da je junior kome mesto u ekipi nije obezbeđeno. I pre finala sam tvrdio da su Jugosloveni u prednosti zbog njih dvojice”.

Srbija na ovogodišnjem izdanju Svetskog kupa, možda nema sastav koji je po zvučnosti jednak sastavu Jugoslavije iz 1978. godine, ali učeni prethodnim iskustvom to ne mora nužno značiti neuspeh.

Možda baš ovo prvenstvo iznedri nove heroje, poput Dalipagića i Kićanovića i svet ponovo postane očaran igrom srpskih košarkaša.

Ponovo će Filipini biti poprište bitke za svetski tron. Ako je suditi prema rezultatima iz 1978. godine. Filipini, Manila, Araneta, Srbija…

EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći bonus dobrodošlice od 4.000 RSD potpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije

BONUS VIDEO: