Pi Džej Doužer – Dete sa juga za koje poraz nije opcija: Skupo bih platio samo da vidim Obradovića u NBA

Gleda sagovornika u oči dok sluša. Ne prekida vas (nekada i poželite da prekine) sve do upitnika ili, ako je neka konstatacija, tačke. Ne skreće pogled dok govori. Ozbiljan je i prijatno nasmejan. Ne zamera, niti se lako vređa na osetljiva (nazovimo ih tako) pitanja.

Ne smetaju mu već ispražnjene šoljice kafe i napunjena piksla, niti tvrd naslon na stolici… Zrno graška za njega ne postoji.

„Hvala na pitanju, sve je u redu“, kaže po dolasku na intervju, dan posle povrede u Zadru.

„Voleo bih to“, zaključuje pola sata kasnije, na našu opasku na rastanku da se nadamo još jednom razgovoru uskoro.

Peri Doužer Junior je drugačiji. To će nam reći i oni od kojih se razlikuje. I koji vole što je baš takav. Pristupačniji, otvoreniji…

Zapravo – ubica dečijeg lica.

Može da odigra celu utakmicu bez promenjenog izraza, sa pogledom samo na rivala kojeg treba da zadrži i na onog kojeg napada. Može i da ne bude faktor u igri Partizana, recimo, mesec dana, ali da smireno upija, uči i onda – klikne.

„Uvek sam bio igrač kojem je potrebno malo više vremena da se prilagodi i da se oseća komotnije“, svestan je sebe Doužer tokom celog novogodišnjeg intervjua za Meridian sport. „Sve dok dođem do toga da igra priča sama za sebe. Bilo mi je potrebno navikavanje na evropski stil. Naravno, drugi je nivo i to što imamo legendarnog trenera, potrebno je ispuniti njegova očekivanja. Ali, ide mi prilično dobro. Malo je to bio usporeni snimak, idem napred bebećim koracima. U drugom delu sezone biće brže.“

U četvrtom, petom i šestom kolu Evrolige, Doužer je igrao desetak minuta po meču. Posle toga – postao je šraf koji uvek zategne mašinu.

„Trener Obradović je bio veoma strpljiv sa mnom. On jeste čovek koji mnogo zahteva, najviše očekuje od samog sebe. Ali, razume da je potrebno vreme i usavršio je kako da izvuče najviše iz igrača. Nije mi dopustio da mi to što sam nov, ili to što ne znam akcije, bude izgovor. Zahtevao je da znam. A time što me je držao odgovornim za greške, samo mi je omogućio da napravim veći iskorak.“

U jednom trenutku Doužer je počeo da se oseća bolje na terenu. Sve prisutniji u timskoj odbrani i neuporedivo opasniji pre svega što se tiče prodora.

„I dalje napredujem, mnogo je koraka ka nivou na kojem želim da budem. Niko nije veći kritičar od mene. Na dnevnom nivou se dešavaju detalji koje nisam primetio a trebalo je. Ali, polako. Posle priprema na Kopaoniku, kada smo prvi put igrali prijateljski meč, počeo sam da shvatam šta mogu saigrači, kao i oni šta mogu ja.“

Šta ko može – a posebno šta ko igra – u sistemu Partizana je verovatno „najzabavnija“ slagalica. Crno-belima će plejmejker biti Doužer ili Panter – a oni to po vokaciji nisu – dok će kao starteri jedan pored drugog plesati Smailagić, Ledej i Kaboklo. To što su svi tradicionalni visoki igrači, nema veze za blistavi um Željka Obradovića.

„Nama odgovara košarka bez pozicija. Imamo igrače koji su sposobni da rade više različitih stvari na terenu. To nam omogućava da igramo lako i slobodno, čekamo da nam igra dođe. Ko god da dobije loptu u tranziciji, znamo kako da se rasporedimo. Zabavno je.“

Obradovićeva formula i povratak na koledž

Eto, igraju lako i slobodno, a ljudi kažu da je Obradovićev sistem striktan…

„Oh, definitvno imamo slobodu. On ima jasnu formulu šta želi, sa jakim osnovama. Hoće da svi dodirnu loptu, da ima mnogo kretanja. Obožavam to. Sjajan je i u tome što dobro zna svoje igrače i razume u čemu smo najbolji. Ali, ne drži nas na povocu. Igramo slobodno, samo treba uklopiti to u njegov sistem“, priča momak širokog osmeha.

Iz razvučenih usana kreće glasan smeh kada konstatujemo da je i na koledžu morao da se nosi sa trenerom koji vrlo autoritativno ume da stavi do znanja kada nešto nije urađeno kako treba.

„Da, liče“, ozario se Doužer. „Za ljude koji nisu upoznati, moj koledž trener Frenk Martin je po tome izuzetno sličan Obradoviću. Obojica su veoma napeti, što nekada deluje zastrašujuće. Žele da igraš savršeno, ali razumeju da nećeš biti savršen. Samo je važno da budeš što bliže tome. To sam naučio na koledžu.“

Školski dani se pričinjavaju Doužeru u Beogradu.

„Čoveče, opet prolazim kroz to“, smeje se Peri Junior. „Definitivno se osećam kao kada sam bio na koledžu. Ali, slično je i to što kada shvatiš šta treba da radiš, sve postaje lakše.“

Bivši igrač Denvera, kratko vreme i Oklahome Siti, Bostona i Sakramenta, kako izgledaju i treneri u NBA ligi. Možda je i Željku Obradoviću tamo mesto u nekom trenutku?

„Platio bih mnogo novca da to vidim“, ne skida osmeh sa lica Doužer, ali se brzo uozbiljio.

„To bi moglo da se desi samo ako je u situaciji gde može da bude – on. Čovek je legenda, sa najvećim znanjem od svih trenera sa kojim sam radio i koje sam video u karijeri. Ali, svi mi moramo da se nađemo u pravoj situaciji da bismo procvetali. Ako bi on imao tu priliku, bio bi uspešan i na najvećem nivou. Sa određenim igračima, u pravoj organizaciji… Apsolutno!“

Partizan prioritet – želja NBA

U NBA ligu je letos otišao Doužerov prethodnik u svakom smislu – Dante Eksum.

„Definitivno primećujem sličnosti, ali – ja sam ja, on je on“.

Australijanac je stao na crno-belu lansirnu rampu i vratio se u NBA, gde mu je oduvek bilo i mesto. Da li je to i osnovna ideja Doužerovog angažmana u Partizanu?

„Uvek sam bio tip koji je ’tamo gde su mu noge.’ Apsolutni fokus je na onome što se sada dešava. Naravno da bi bilo sjajno da se pojavi šansa da se vratim u NBA, tome se nadam. Ali, prioritet je uraditi najviše sa Partizanom.“

U suštini, Peri bi igrao i dalje u najjačoj ligi sveta da mu nije stradao prednji ukršteni ligament onda kada je bio najbolji, u dresu Denvera, uz Nikolu Jokića čak i u startnoj petorci. Ta povreda, koliko god je bilo teško, sada je prošlost.

„Za mene je sada najvažnije  što igram košarku koja znači. To je i bilo ono što je prelomilo da dođem u Evropu.“

Uz još jedan faktor…

„Navijače su svi prvo pominjali. Samo se pričalo o atmosferi u kojoj ću igrati. Tome sam se radovao, iako nisam tačno znao šta da očekujem. I u NBA je svake večeri puno, ali neuporedivo manje bučno. Takođe, ovde navijači neverovatno poštuju košarku, shvataju je veoma ozbiljno i strastveno je prate. I ja moj posao shvatam ozbiljno, a kada je uz sve to i zabavno, sve je divno.“

Južna Karolina – porodična tradicija ispod radara

Ejža Vilson, dvostruka MVP VNBA i aktuelna šampionka, nedavno je pričala o tome kako je Južna Karolina bolja košarkaška država od ljutog rivala, Severne Karoline.

„Odrasli smo zajedno. Sjajno smo prijatelji“, zadovoljan je Doužer što pominjemo slavnu drugaricu iz rodne Kolumbije i sa koledža.

Ali, to je samo uvod u teže pitanje – koja je jedinstvena košarkaška karakteristika onih koji dolaze iz Južne Karoline, manje poznate od severnih komšija gde je plesao jedan Majkl Džordan.

„Igrači iz Južne Karoline moraju uvek da idu ispod radara. Mnogo je više pažnje usmereno na Severnu Karolinu koju su i prozvali državom košarke. Mi smo uvek važili za državu američkog fudbala. Mnogo igrača iz Južne Karoline prolazi neprimećeno sve dok ne dobijemo šansu da svima pokažemo talenat. A bez dileme smo jedna od najtalentovanijih država SAD“, ponosno objašnjava Doužer.

Ponos je utoliko veći jer je u pitanju porodična tradicija. Otac i stric su bili lideri Južne Karoline, sestra takođe…

„Tradicija se nastavila kada je moja starija sestra upisala univerzitet i počela da uči od Don Stejli. Čak smo jednu godinu i bili zajedno na koledžu. Ona je neko na koga sam se uvek ugledao. Divno je što smo vratili univerzitet na košarkašku mapu.“

Bilo je sumnje da li će Doužer nastaviti tradiciju, priznaje da je posetio brojne koledže pre nego što se odlučio za onaj sa kojim će potom igrati i fajnal-for NCAA, a radovati se tituli koleginica. Ipak, biti deo košarkaške porodice nije uvek bilo jednostavno. Doužera je otac slao da uvek igra sa dve godine starijima, nikada sa vršnjacima.

„To je bila ozbiljna strategija. Sve do srednje škole nisam igrao sa mojim godištem. Uvek sam bio okružen starijom decom.“

I, logično, mislio je da je lošiji od njih.

„Sve mi je to neverovatno pomoglo. Ali, nisam sebe smatrao dovoljno dobrim. Ako sam se mučio, u mojim očima je to bilo mučenje protiv rivala, nije imalo veze to što su stariji. Bio sam deo prestižnih kampova kada sam video gde se nalazim u odnosu na moje godište. Bilo je teških dana, obarali su me, padao sam po parketu, bio među najmanjima. Tata mi nije dopuštao da igram centra, iako sam u odnosu na vršnjake bio veći. Želeo je da imam loptu u rukama i budem plejmejker. To mi je zauvek ostalo.“

Naleteli smo na neku izjavu Perijeve sestre koja kaže da, dok je odrastao, za sadašnjeg asa Partizana „poraz nije bio opcija“. Da li je tako i sada?

„Da. Isto se osećam, samo možda gledam malo šire. Sada je neuspeh ako ne učinim sve da ga sprečim. Sve gledam kao lekciju. Da sam postao bolji, bez obzira na poraz. A to je glavni cilj.“

Okruženi smo narativom da u NBA igrači mnogo lakše prebrode poraz nego u evropskoj košarci gde je „katastrofa“ kada se izgubi.

„To je uobičajeno gledanje na NBA, da igrače ne zanima kada gube. Postoje i takvi, ali ima mnogo onih koji poraze prihvataju veoma teško. Ja mrzim kada izgubim. I to se nije promenilo. Sada kada znam koliko su utakmice značajne navijačima, to dodaje ozbiljnu težinu. Na kraju krajeva, mi igramo i za navijače.“

Cilj je fajnal-for

Partizanove pristalice uvek imaju jasne ambicije bez obzira na snagu tima, trenutnu finansijsku moć… Ako oni nisu uvek racionalni, Doužer jeste. Odigravši protiv svakog rivala u Evroligi, može da kaže:

„Nadam se na fajnal-foru. To je glavni cilj. Prošle sezone su bili mnogo blizu. Želimo sada da odemo dalje. Ako ne bismo uspeli, bilo bi to razočarenje za nas.“

Pi Džej je mnoge igrače iz Evrolige znao od ranije, bez obzira da li je igrao sa njima ili protiv njih u NBA.

„Uzbudljivo je videti šta neki momci ovde pružaju. Želiš da postaneš i ti deo toga i da uživaš igrajući protiv njih.“

Srećom, pozvao sam Pantera

Onaj koji mu je sedeo iza leđa dok je ovo izgovarao, posebno je uzbudljiv. Kevin Panter.

„Drago mi je što ga pominjemo. Nisam bio previše upućen u to kako igra. Znam ga iz koledž dana, ali je on tada otišao u Evropu. Čuo sam mnogo o njemu kada sam dobio ponudu Partizana i bio je čovek koga sam pozvao i postavio mu mnoga pitanja. Pomogao je da donesem konačnu odluku. On je kapiten, njega gledam kako bih napredovao i na njega se posebno oslanjam. Bio sam impresioniran onim što donosi evropskoj košarci, ne samo Partizanu. Mnogo je uzbudljivo gledati ga. U Americi ljudi mnogo pričaju o njemu. Kada se vrati u SAD, poštuju ga zbog onoga što radi u Evropi. To mnogo govori o njemu kao igraču i osobi.“

Šta je rekao kada ga je Peri Doužer pozvao?

„Nisam znao ni šta da pitam. Ali, bio je potpuno iskren, nije to bilo regrutovanje. Pitao sam o gradu, o treneru, atmosferi, kako se on oseća… Važno mi je bilo da se osećam komforno u životu, a košarka će sama doći. Pitao sam kakvi su ljudi u Beogradu. Bio je potpuno iskren: ’Sjajni su! Kada dođeš dočekaće te divno!“

Nije slagao?

„Ni reč. Drago mi je što sam baš njega pozvao. Daleko sam od porodice i na to se i dalje prilagođavam. Ali, ni kada sam bio u Americi nisam ih često viđao. Međutim, ljudi su me ovde dočekali raširenih ruku. Sve što mi je bilo potrebno, pomogli su mi. Nisam mogao da tražim bolju situaciju u karijeri.“

Posebno sada kada je postao jedan od najboljih igrača Partizana. Da li shvata svoj status?

„Pomalo, možda… Ponosim se time da budem lider. To sam uvek radio. Ali, prvo bih morao da naučim kakav igrač da budem da bih pomagao onako kako znam da mogu. Kada mi je sve potaman, kada se osećam komforno, najviše mogu da pomognem.“

Za kraj – o početku. Četvrtog dana 2024. godine, Partizan gostuje Crvenoj zvezdi.

„Taj rivalitet je definitivno jedinstven. Zvezda ima odličan tim, bez obzira na promene u toku sezone koje su uvek teške. Sigurno će postajati sve bolji. Toga moramo da budemo svesni i da težimo da i mi budemo bolji. Kako bismo bili spremni – za sve što je pred nama.“

Bonus video: