Marko Marinović – snaga i suze junaka iz senke: Znam da bi me pozvao i pitao „Kako ste izgubili ono od Amerike“ (VIDEO)

Marka Marinovića nismo videli posle utakmica u Parizu. Čak i da jesmo, ne bi bilo ni vreme, ni mesto.

„Zdravo“, „zdravo“, „čestitam“, „hvala“ na stepeništu u Srpsku kuću tokom Olimpijskih igara, kada je stručni štab reprezentacije došao na proslavu povodom osvojene medalje… Ni vreme, ni mesto.

Prvog dana po povratku u Srbiju… Nije vreme.

Drugog dana – doček pred stotinak hiljada ljudi, na Balkonu. Ni vreme, ni mesto.

Trećeg dana, u utorak 13. avgusta… Konačno smo na miru seli sa Markom Marinovićem na jednu, pa drugu kafu. Pre nego što smo seli, izgovorili smo ono što je bio red od momenta kada smo čuli, ali… Nije bilo ni vreme, ni mesto.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Izjavili smo mu saučešće zbog smrti oca.

Vest ga je pogodila neposredno pre početka Olimpijskih igara. Niko nije dozvolio da ta tuga ispliva u javnost, jer pre svega on nije čovek koji bi tražio izgovore. Asistent u stručnom štabu Svetislava Pešića nije otišao ni na sahranu, jer je očeva želja bila da mu sin bude uz Srbiju i učini sve da joj pomogne.

Ostao je Marko uz tim, prvo u Lilu, potom i Parizu, radeći kako bi ispunio još jednu tatinu želju – da sa državnim timom osvoji medalju.

Prepoznajemo taj bol u stomaku, u grudima, koji tera suze u oči dok se priča o voljenoj osobi koje više nema. Čujemo i poznati drhtaj u glasu dok nam Marinović objašnjava emotivne udare koje je izdržao. Ali, znajući njega, znali smo i da će priča biti hrabra.

Dominacija najveće reprezentacije! Srbija je olimpijski šampion – treći put uzastopno!!!

„Otac mi je preminuo na dan kad smo odlazili u Lil. Ja porodicu izdržavam od 15. godine, tako da su svi oni nekako živeli i žive moj život“, počinje Marinović, dok polako počinje da dodiruje prstima jagodice.

„Moj otac je jarko želeo da budem tamo, sa reprezentacijom. Morao sam to da mu ispunim. Nekako sam se samo molio da osvojimo medalju, da bi onda sve to vredelo. Na kraju nas je i Bog pogledao, uzeli smo medalju. Njegovu medalju. Za njega sam sve to radio. I… Mislim da je baš vredelo.“

Imao je ogromnu podršku saradnika. Razgovarali su sa njim, dobijao reči utehe čak i od ljudi koji, inače, manje pričaju. Sećanje na to dodatno mu je crvenelo oči.

„Teško je, ali kada smo već došli do toga… Da nije bilo tih momaka… Oni su mi, kao i ceo staf, pomogli da ne mislim o tome. A izgubio sam oca. Stiže me sada polako, ali na kraju – vredelo je. Za njega je sve. A on se verovatno negde gore smeje i priča mi. Verovatno bi me sada zvao i pitao, posle utakmice sa Amerima: ’Pa kako ste ono izgubili?’ Ono najjače roditeljsko pitanje“, pojavljuje se blagi osmeh na Markovom licu.

On nije želeo da se zna, ali ljudi bi trebalo da imaju u vidu da je popularni Malina smogao toliko snage da odloži golemu tugu. I da je sve to pokazatelj neke dublje, unutrašnje povezanosti svakog člana bronzanog sastava sa Olimpijskih igara.

Marinović je, zajedno sa drugim Pešićevim asistentima koje je selektor Srbije hvalio zbog fantastično obavljenog posla u pripremi mečeva sa Amerikom i Nemačkom, bio važan šraf u ogromnom uspehu:

„Hteli smo medalju. To nam se i ostvarilo. Da li je moglo bolje? Moglo je. A možda i nije. San svakoga, ne samo sportiste, jeste da ode na Olimpijske igre. Generacija iz Rija je uzela srebro, a ovo je sada relativno nova ekipa koja je napravila isto sjajan rezultat. Ekipa je odigrala epsku utakmicu protiv Amerikanaca. Koliko ja znam, a znam od 1992, niko nije bio toliko lako i blizu protiv takve velesile i ovakvog tima. Nikolu Jokića, svemirca i superstara, pratila je četa od 11 drugara i nedostajalo je malo koncentracije, sreće, snage da pobedimo najjaču košarkašku ekipu svih vremena“, kaže Malina i ističe da vidi koliko je to narodu Srbije značilo.

„Meni su 1995. bili uzori Đorđević, Danilović, Divac, Paspalj…, a sada će našoj deci to biti Jokić, Bogdan, Aleksa…“

Još malo se zadržao na utakmici s Amerikom, za koju svi kažu da je jedna od najboljih svih vremena.

„I jedni i drugi su šutirali trojke 50 odsto, prštalo je sa svih strana. Na početku su glumili cirkuzante – mi smo Evropljani pa je nama to malo degutantno – a onda u jednom trenutku sede na klupi kao mala deca. Sve do momenta kada smo im mi za tih 30 sekundi ili minut praznog hoda dali šansu. Vidi se nemoć. Ima ona jedna slika kada Dobrić diže trojku, a svi oni se drže za glavu. Zamislite da je ta trojka ušla. Nismo ni svesni, ali oni jesu. Ovo je udarac. Evropska košarka ih sustiže. I čeka ih smena generacija. Neće biti Džejmsa, Kari je 1988. godište, kao i Durent. Ima datum proizvodnje. A mi, opet, imamo najboljeg igrača na svetu.“

Trofejni odbojkaš Andrija Gerić sa vaterpolistima ostvario još jedan olimpijski san: Sledeći cilj – da budem predsednik OSS

Marinović priča kakav su vetar u leđa dobili posle utakmice sa Australijom, kada su preokrenuli minus od 24 poena i došli do pobede posle produžetka.

„Nama su Australijanci posle utakmice prilazili i molili nas: ’Pobedite Amerikance. Please, beat them!’ Videlo se da su (Amerikanci) bili uplašeni, malo je nedostajalo, ali nama daje podstrek da ova generacija može da osvoji zlato.“

Marinović je pričao o tome da su mislili da neće moći s Amerikom da igraju do finala, kakvu košarku igra Južni Sudan, kako su se podizali do… Ne do duela sa SAD, već do Nemačke.

„U šali sam rekao, da je postojala još jedna utakmica posle one za bronzu, nekoga bismo pobedili 50 razlike. U takvom smo ritmu bili. Poslednju smo odigrali najbolje. Šruder i Vagner se nisu videli. Pojeli smo ih.“

Pitali smo Marinovića o Nikoli Jokiću, iako znamo da isto misli i za sve ostale igrače. Ali, jedan je trostruki MVP NBA lige i najbolji košarkaš na svetu.

„Imam sreću što blisko mogu da sarađujem sa njim. To je najskromniji, najbolji… Mislim, svi momci su fenomenalni, ali Jokić je najbolji na svetu, a njegov odnos prema saigračima, stafu, ljudima u reprezentaciji… Svi smo jednaki za njega. Odnosi se prema svima kao da smo braća. To je njegova veličina. Vidite kako proslavlja, kako sebe ne stavlja. Protiv Portorika je neko rekao da mu fali jedna asistencija za tripl-dabl. Pa njega to ne zanima. Šta mislite, šta mi je bila referenca za Australiju? ’A, pa ti treniraš Jokića’. Mi nikada nismo imali najboljeg igrača na svetu.“

Tandem Bogdanović – Jokić je nešto posebno. Za Marinovića su oni:

„Danilović i Đorđević. To je to.“

Uz osmeh Marinović podseća da je Svetislav Pešić najstariji trener na svetu, ali i da je majstor svog zanata.

„Taj čovek je mene lično zadužio, počevši od onda kada me je uzeo u Đironu, pa smo sarađivali u Zvezdi, a sada u mene veruje opet… On sam priča da možda nije najbolji košarkaški stručnjak, ali njegovo iskustvo u radu sa grupom ljudi dovelo je nas dovde. I on se promenio u vreme kada je meni bio trener, ali je na kraju opet on pobedio.“

Marinović, kao rođeni Čačanin, zna kako na uspehe Alekse Avramovića gledaju u gradu kraj Morave.

„Zaslužio je mural, pored Radmila, Kićana, Željka, mene i onda Aleksa dolazi kao peti“, smeje se Malina, kaže da se šali i nastavlja: „On je fenomen. Ta iskrenost, kako sebe daje, pošten odnos prema svemu, mora da bude podstrek za svu decu. Nisu ga za džabe u Manili prozvali Baterija. Kad svi stanu, on nekako daje dodatnu energiju da moraš da se zapitaš. Kako je napadao Šej Gidlžus-Aleksandera. Tako i sada Denisa Šrudera. Mislim da se Šruder i sada okreće dok ide ka WC-u i gleda da nije Aleksa negde tu da mu ne ukrade još neku loptu.“

O specifičnoj dodeli priznanja, o radosti, o Balkonu, o njegovom novog angažmanu u Australiji, ali i o budućnosti u reprezentaciji Srbije… Možete da gledate na našem YouTube kanalu. Uz poruku Marka Marinovića za kraj:

„Ova reprezentacija zaslužuje zlato. Samo je pitanje vremena, da li će se sve poklopiti. Mnogo smo dobri.“

Bonus video: