Dan kada je Vojvodina srušila Atletiko Madrid: Igrali smo tika-taka 50 godina pre Barselone

Na današnji dan 1966. godine, Vojvodina je pobedila Atletiko Madrid sa 3:1 u prvom meču osmine finala Kupa evropskih šampiona. To je bio istorijski duel koji je otvorio put Voši do osam najboljih klubova u Evropi. Novi Sad, 16. novembar 1966. godine. Ceo grad je živeo za spektakl i meč velikana, prvak Srbije protiv šampiona Španije.

O toj utakmici, ali i brojnim drugim zanimljivostima iz tog perioda govorio je Vasa Pušibrk, član prve šampionske generacije Lala i legenda kluba. Čika Vasa, danas, sa napunjenih 79 godina, kristalno dobro se seća gotovo svakog detalja, a priču je počeo upravo od Atletika.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

“Odigrali smo izuzetno dobro taj prvi meč u Novom Sadu. Mislim da su oni bili šokirani, jer nisu očekivali tako jakog protivnika. Čak i kada je Atletiko izjednačio iz penala, ništa se nije promenilo, nastavili smo da napadamo, postigli još dva gola i stekli lep kapital pred revanš. Prvo Pantelić posle odbitka iz penala, a onda i Brzić za pobedu od dva razlike”, priseća se Vasa.

Atletiko je posle meča u Novom Sadu shvatio s kim ima posla.

“Tamo nas je sačekala paklena atmosfera! Nije bilo nikakve ograde između terena i tribina, pa su navijači bili odmah do nas. Prvi meč smo izgubili isto dva razlike, pa je došao red da se odigra majstorica. Naš direktor Vujadin Boškov seo je sa rukovodstvom Atletika i dogovorio da dobijemo određeni novac da bi se meč odigrao na njihovom terenu.”

U trećoj utakmici šampion Španije brzo je poveo sa 2:0, ali je usledio spektakularan preokret.

“E, onda smo zaigrali hrabro, muški, junački i pokazali kakav smo tim. Nisu znali šta ih je snašlo, a tek kada je Takač pogodio u produžetku… Sećam se kako je publika svašta bacala u teren, najviše je tu bilo nekih jastuka, jedva smo uspeli da dođemo do svlačionice. Dočekani smo iz Madrida kao heroji. Bili su to nezaboravni momenti, veličanstveno nešto. Osećalo se na svakom ćošku zadovoljstvo i sreća ljudi. Jedva smo svi čekali naredni meč. Novi Sad je živeo za fudbal i svoju Vojvodinu. Rezultat je naravno odjeknuo u celoj Jugoslaviji i tih dana je bila samo jedna sportska tema – Vojvodina.”

Recept za uspeh Vojvodine deluje jednostavno, iako je u to vreme mnogima predstavljao nerešivu enigmu.

“Prvo smo pre dolaska Branka Stanković imali neverovatan rad na fizičkoj spremi. Pucali smo od snage, pa smo mogli da igramo u jakom ritmu i 120 minuta. E, kasnije su mnogi platili ceh paklenim treninzima, jer su počele da ih stižu povrede. Bili su to ubistveni treninzi, pamtim to i danas (smeh). A, onda je s njim usledila maksimalna tehnička priprema. Tako da smo imali i jedno i drugo.”

Među utakmicama za pamćenje je i gostovanje Seltika u borbi za polufinale Kupa evropskih šampiona.

“Kupili smo reflektore, u međuvremenu, od novca za meč u Španiji i prodaje Takača. Ljudi su „visili“ i sa stubova reflektora, jer su svi želeli da gledaju meč sa Seltikom. Neverovatno koliko je ljudi bilo, kažu preko 30.000, 35.000, to je ostao do danas rekord stadiona. Izvanredno smo odigrali i došli do 1:0 pred revanš u Glazgovu, bilo bi to i verovatno ubedljivije, ali…”

Jedan detalj je umnogome uticao na dešavanja.

“Između Atletika i Seltika prodali smo Silvestera Takača. On je bio naš najbolji strelac i igra s njim i bez njega nije više bila ista. Ne volim da pričam šta bi bilo, kad bi bilo, ali da je ostao, ko zna kakav bi bio ishod cele priče.”

Revanš je doneo bolnu eliminaciju u poslednjoj sekundi meča.

“Bili smo izuzetni u prvih 45. minuta. Izvanredni. Seltik je bio trkački, maksimalno spreman tim… A, mi smo igrali tehnički sjajno. Fudbal u trouglu, „tika-taka“, to je ovo po čemu se proslavila Barselona 50 godina kasnije. Tako smo igrali toga dana na „Hampden parku“, ali i generalno nas je to krasilo. Primili smo, nažalost, u nastavku dva gola, od toga drugi u poslednjim momentima meča i umesto majstorice završili smo svoj put u Kupu evropskih šampiona.”

Seltik je kasnije došao do titule prvaka Evrope, a kada oni u svojim sećanjima kažu da im je meč Vojvodinom bio ubedljivo najteži, jasan je kvalitet tadašnje ekipe Novosađana.

“Šteta, šteta… Da smo bar zadržali Takača do kraja te sezone, pa da u najjačem timu odigramo te mečeve”, rekao je Pušibrk i osvrnuo se na aktuelni trenutak:

“Pratim sve, gledam utakmice, navijam naravno. Želim da stignemo i prestignemo Crvenu zvezdu, ali za to nam je potrebna naša jaka škola fudbala. Ne možemo do toga da dođemo preko noći, ali sistem u kojem bi u prvom timu imali našu najbolju decu jedino može da nam donese uspeh. Potrebno je da u omladinskoj školu budu najbolji treneri, da nam baza bude jaka i moćna i da posle to samo dopunimo nekim sa strane. Samo – naša deca. E, sad, znam da je problem i zadržati bilo koga ko iskoči iz omladinske škole i kasnije posle jedne sezone u prvom timu, ali alternativne za nas gotovo da nema. Rad, red i disciplina i najbolji treneri u omladinskoj školi. Potrebno je toj deci usaditi fudbal, ali na pravi način… Ne da ih gledamo tetovirane ili slično da privlačne pažnje perifernim stvarima. Potrebno je da ih izvedemo u prvi tim kao radne i disciplinovane. Da kad vidimo talentovanog klinca kažemo ‘kako je borben’ ili ‘kakav pas ima’, a ne nešto drugo oko izgleda.”

Bonus video: