Dimitris Dijamantidis je ikona evropske košarke. Svoje ime je upisao zlatnim slovima u istoriju Panatinaikosa i postao istinska legenda. Riznica trofeja je prepuna – od tri Evrolige, preko devet titula grčkog šampiona, deset trofeja Kupa Grčke, pa sve do zlata sa Grčkom na smotri najboljih selekcija Starog kontinenta.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
Samo dva kluba za čitavu karijeru. Prvo je počeo u Iraklisu, odakle je prešao u Panatinaikos. Setio se prvih godina profesionalne košarke, pričao o mladima, a dotakao se i rada sa Željkom Obradovićem.
„Kada sam čuo za ponudu Iraklisa, bio sam nervozan. Rekao sam: ‘Kuda ja to idem?’ Ali kada ti se ukaže prilika, moraš da je iskoristiš. Bio sam deo istorijskog tima koji sada nedostaje. Nadam se da će pronaći svoj put”, rekao je Dijamantidis.
Na početku nije bio u prvom planu, što mu je kasnije pomoglo.
„Kada sam počeo da igram košarku, nisam sebe smatrao talentom. Bio sam dete koje je postalo poznato u kasnijim godinama. To mi je skinulo pritisak, nateralo me da sazrim i da radim više. Deca koja, na primer, nemaju minutažu, ne bi trebalo da se obeshrabre.“
Objasnio je značaj posetepenog uspona.
„Mnogi iz moje generacije, Spanulis, Papalukas, prvo su išli u timove gde su dobijali minutažu, a tek kasnije u timove koji su osvajali titule. Tako su bili spremniji. Današnja deca treba da budu malo više prizemna. Da nauče da kontrolišu emocije i da rade.“
Druga stepenica u košarkaškoj karijeri je vrlo lako mogla da ne bude Panatinaikos. Na sreću Dijamantidisa – ipak jeste.
„Imao sam i druge ponude iz Grčke. Imao sam i ponudu od Olimpijakosa, ali ništa nije bilo zvanično. Bilo je problema u upravnom delu. Panatinaikos je došao, dao ponudu i objasnio mi moju ulogu. Imao sam razne misli o tome gde da idem, ali na kraju sam, srećom, doneo pravu odluku. Prisustvo Nikosa Hacivretasa je takođe bilo presudno”.
Željko Obradović je imao veliki uticaj na karijeru Dijamantidisa.
„On je izuzetno inteligentna osoba. Zna kako da vodi igrača i na terenu i van njega. Veoma je iskren. To, zajedno sa poštovanjem koje uživa, čini ga jedinstvenim. Pomogao mi je. Pomaže mi kada je neko iskren prema meni. Želeo je da ukaže na grešku kako bi me motivisao da budem bolji.“
Na kraju dana nije postao trener. Objasnio je zašto.
„Nisam mogao da budem trener. Znam sebe i nemam osobine potrebne za to. Nije stvar samo u košarci. Tu je i psihologija, na primer, možda bih morao da kažem stvari koje ne bih mogao da izgovorim.“
Bonus video:
davidpantelic80
Zeljka mogu da vole i ne vole ali moraju da priznaju da je sjajan strateg