Navikao je Nemanja Radonjić da “časti” ljubitelje fudbala svojim amplitudama i oscilacijama. Često hodao po tankoj ivici, koja više naginje ka problematičnoj strani, ali umeo je jednim potezom da izbriše sve loše i pokaže koliko je talenta u njegovim nogama.
A, talentom je oduvek bio blagosloven. Možda i previše, jer je sve izgledalo lako. Toliko lako da je u nekim trenucima nebo bilo granica. Brzina, dribling, prodor, energija – autentičan, neukrotiv, divlji igrač kakvih je sve manje u modernom fudbalu.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
Ipak, čini se da Evropa i nije bila suđena za Radonjića… Prvo nije uspelo u Romi, zatim ni u Marseju posle napuštanja Marakane u prvom mandatu, pa ni u ostalim klubovima. Verovatno je tu i njegove krivice. U Francuskoj se nikad nije zaista ustalio, iako je imao blistave momente i nekoliko vezanih utakmica sa ozbiljnim doprinosom, međutim, kao i većina lepih stvari po njega – ovaj period je bio kratkog daha. Mučio se u Benfici, pokušavao da se vrati u Herti, potom u Torinu. U svakom klubu ista rečenica u izveštajima novinara:
“Un joueur doué, mais instable.” – “Darovit igrač, ali nestabilan.”
“Flashes of brilliance, followed by weeks of silence.” – “Bljesak, pa nestanak.“
Ali, baš u gradu Fiata, se desio možda i prelomni momenat za njegovu karijeru – samo što ovaj put nije bio hajlajt sa terena, već scena izvan njega. Torino mu je u jednom trenutku otkazao poverenje, trener Ivan Jurić izjavio da nema više prostora za njega, italijanski mediji pisali o raskolu, o tome kako mu je fudbal postao sporedna stvar. U jednom trenutku, delovalo je kao da je Radonjić zaista blizu toga da zatvori poglavlje zvano „profesionalna karijera“.
I taman kad je izgledalo da bi to moglo da bude to – vratio se tamo gde je sve počelo one julske večeri pre skoro osam godina, kada je u prvom dodiru sa loptom u dresu Zvezde protiv Sparte iz Praga očarao do tada sumorna lica navijača, koji deceniju čekaju na ulazak u barem neku grupnu fazu.
Sinoć u Bačkoj Topoli, kao da se vreme vratilo…
Ušao s klupe, lopta je stigla do njega na levom boku, a on u stilu svojstvenom samo njemu u srpskom fudbalu, podsetio zašto je važio za zlatnog dečka, prolazivši igrače poput čunjeva – i loptom u mreži “odradio” posao. Gol koji ne umeš da objasniš. Gol koji moraš da osetiš.
Gol koji sve podseti zašto mu se prašta.
Upkos svemu, sezonu će pamtiti po dobrom… Devet golova u tri takmičenja, pet asistencija – dovoljno za solidnu ocenu i nagoveštaj još boljih dana ukoliko odluči da ostane na Marakani.
Radonjić nije, niti će ikada biti igrač po šablonu. On je pokretni haos, emocija bez filtera, onaj što te u 85. minutu izludi, a u 86. iznervira. Da je bio disciplinovaniji, verovatno bi Beograd bio samo uspomena iz mladosti, a ne i sadašnjost. Zvezdi je dao dovoljno da se pamti, ali još nije kasno da pruži i ono najvažnije – kontinuitet. Jer kad hoće, zaista može sve.
BONUS VIDEO:
stanko.trkulja
Bio bi daleko kvalitetniji igrač kad bi mu glava bila makar malo mirnija
srboljub.birmancevic
Džaba mu talenat kad nema disciplinu i konstantnost!
kluka4002
Kod njega je lose to sto nije konstantan juce je za jako kratko vreme pokazao kakav kvalitet poseduje ali to je sve kod njega kratkog daha zaro se i vratio u našu ligu
brankostupica
Očigledno je “nebo granica” jedino iznad Srbije