Pre 55 godina ljubljanskim Tivolijem je od 10. do 24. maja odzvanjalo „Luna vaša, zlata naša” (Mesec vaš, zlato naše) dok su Rato Tvrdić, Ljubodrag Simonović, Vinko Jelovac, Trajko Rajković, Aljoša Žorga, Dragan Kapičić, Krešimir Ćosić, Damir Šolman, Nikola Plećaš, Dragutin Čermak, Petar Skansi i Ivo Daneu kričili SFR Jugoslaviji put ka prvom svetskom tronu i prvom od devet zlata na velikim takmičenjima velike Jugoslavije
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
Umesto da povod za novinske stupce bude taj jubilej, Ivo Daneuu (87) se u žiži balkanske javnosti našao zbog neprijatnosti koju je u njegovom Tivoliju doživeo na revanšu finala ABA 2 lige Ilirija – Bosna, jer su sudije zahtevale da napusti dvoranu, uz kasniju osudu svih košarkaških zaljubljenika u regionu.
„Imam mnogo prijatelja u celom regionu. Već su me zvali iz Čačka i drugih mesta. Znate, bio je to splet okolnosti. Samo sam kazao da su bili koraci, a prijatelj koji me vozi i sedi do mene je vikao ‘Lopovi, lopovi’. Mislim da je sudija to učinio zbog njega. Tako da mu ne zameram”, mirno o svemu objašnjava legenda slovenačke i jugoslovenske košarke šta je prethodjilo neprijatnom činu.
Član Kuće slavnih FIBA ne želi da se upliće u priču oko toga da li se u regionu nedovoljno cene velikani. Kaže da je i u razgovoru sa sinom izbegao ovu temu… Ali se zato vratio u detinjstvo i ispričao manje poznatu, ali izuzetno važnu životnu epizodu.
„Moja porodica je 1941. bila prognana iz Slovenije. Najpre su nas odveli u Šumadiju, u Natalince, malo selo nadomak Topole. Iz Maribora smo krenuli 2. jula, po dve porodice u malim teretnim vagonima. Neke vagone su ranije ‘otkačinjali’, a porodice iz našeg su doveli u Natalince. Pošto je moj otac u Mariboru radio za beogradski ‘Putnik’, imao je prijatelje u Beogradu i već u oktobru smo se prebacili u glavni grad. Zato ja još uvek slavim oslobođenje 20. oktobra, kad su nas 1944. u kućama oslobađali po jedan partizan i jedan Rus. Imam lepe uspomene na Srbiju”, sa setom priča Daneu.
Odmah se nadovezao na konstataciju da je njegova generacija direktno uticala na stvaranje narednih šampionskih timova.
„Kasnije ih je bilo mnogo više i imali su više centre. Prvi put sam igrao 1956. i nama je najviši centar bio Miletić sa 198 centimetara, kod nas u Ljubljani jedino je Trajko Rajković imao 206. Zbog toga što smo imali male centre nismo mogli da pobedimo SSSR”.
Ističe da su selektori kasnije imali problem, jer su u sastavu imali petoricu ili sedmoricu izvanrednih igrača, dok su u njegovo vreme samo Korać i on bili malo bolji, a ostali su bili izvanredni borci, sjajnu u odbrani.
„Žućko je bio izvanredan napadač, imao je naviku da u trenutku kad protivnik baci loptu na koš, četvorica skaču, a on već ide u kontru. Treneri i mi saigrači smo ga tek pri kraju karijere nagovorili da počne malo da igra i u odbrani”.
Za poređenje nekadašnje i sadašnje košarke naglašava uvođenje trojke kao bitan trenutak.
„Mislim da je to bila greška, jer od tada je manje prodora. Mi smo znali da prodiremo, dodajemo… Igrali smo malo sporije nego sada, znalo se bek je morao da povuče na sredinu, nisu smela trojica da budu paralelna, jedan je morao da istrči po desnom, drugi po levom krilu… Napamet se znalo šta ko mora da radi. Sad je to jedno malo divljanje, recimo NBA liga do finalnog dela je jedno trčanje gore-dole, individualno nadigravanje u kom se šutiraju trice iz kontre. Oni su fizički brži, viši, više skaču… Ali, gledam samo ovaj završni deo i to poslednje četvrtine…”
U takvoj atletskoj košarci, odskaču dvojica ‘totalno drugčijih od drugih’. Srbin i Slovenac.
„Znate, Jokić je za mene fenomen. On recimo se malo podigne na prste, a atraktivan je igrač. A ako biste pitali moju suprugu, rekla bi vam da sam joj još pre tri godine da je Jokić najkorisniji igrač i to se ispostavilo u finalu kad su pobedili”.
Zatim je upitao:
„Volim Jokića, znate zbog čega?”
Posle dramske pauze je odgovorio:
„Recimo, Dončić kupuje kola, a Jokić voli konje. Konj je za mene jedna od najlepših životinja i zbog toga što je ljubitelj konja ga dodatno cenim”.
S obzirom da je sa Ćosićem igrao, a Jokića gleda, Daneu je jedan od najrelevantnijih za odgovor da li je Krešo preteča Nikole.
„Krešo je bio sjajan sa svih strana, ali je njegova mana bila da je slabo jeo i nije bio toliko fizički snažan. Jokić je drugi tip. Znate, Kreša je bio za studentske ekipe, univerzetete, nije mogao u NBA, a Jokić je fenomen. Recimo on ne može da skoči, ali je uvek na pravom mestu, ima asistencije, skokove, igra u odbrani… Nije toliko atraktivan kao recimo naš Luka koji ima srpskih gena po ocu i dedi. On više voli roštilj, ponekad dobije koje kilo, što ga malo uspori. Dončić je sjajan momak, uvek nasmejan”.
Vraćamo se na početak priće i 1970. koja u Danue budi lepe uspomene, ali i setu…
„Nažalost, od onih momaka ostalo nas je samo petorica, sedmorica su već preminula. Na svakih pet godina zvao sam ih na moje rođendane i rado su se odazvali”.
Pošto je zakoračio u 88. (rođen je 6. oktobra 1937. u Mariboru), poželeli smo mu da kvartet saigrača iz Ljubljane dočeka i za 13, potom i za 18 leta…
“Ne verujem u Boga, ali da kažem: Ako Bog da”, pokazao je Daneu da u njemu još bukti optimizam poput onih šest buktinja na grbu nekadašnje zemlje u čijem je dresu postao jedan od 12 prvih svetskih šampiona iz Jugoslavije…
Bonus video:
