Posle teškog poraza od Pari Sen Žermena u finalu Lige šampiona od 5:0 i odlaska trenera Simonea Inzagija, u Interu je izbio pravi potres koji bi mogao da ima dugoročne posledice. I to ne samo po klub, već i po ceo italijanski fudbalski sistem.
Naime, u javnost je procurio poverljiv izveštaj koji otkriva niz zabrinjavajućih detalja: Od nejasnog finansijskog poslovanja i sumnjivih sponzora, do povezanosti sa huliganskim grupama i navodnih intervencija fudbalskih institucija. Kombinacija tih faktora, kako se tvrdi, mogla bi da izazove zemljotres nalik onome iz afere Kalčopoli.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
Ono što je počelo kao sportski neuspeh, brzo je preraslo u institucionalnu i finansijsku krizu. Dokument iz Londona, koji potpisuje finansijski savetnik zainteresovan za otkup kluba, baca svetlo na dugogodišnje nepravilnosti u poslovanju Intera.
Izveštaj ukazuje na to da su tokom prvih godina predsedavanja kineske grupacije Suning (2016–2019) i tokom predsednikovanja Stivena Žanga, u klupsku kasu navodno ušle stotine miliona evra iz spornih izvora. U tom periodu je, zahvaljujući sistemu regionalnih sponzora, ostvaren prihod od oko 300 miliona evra. Kako se navodi, 131,4 miliona dolazi iz Suningove interne mreže, dok je 165,6 miliona obezbeđeno putem eksternih partnera, koje autor dokumenta opisuje kao “sumnjive”.
Ti sponzorski ugovori, često privremenog karaktera i bez jasnog ekonomskog opravdanja, služili su, navodno, kao sredstvo za veštačko ulepšavanje bilansa i zadovoljavanje kriterijuma UEFA finansijskog fer-pleja. Podsećanja radi, Inter je još 2015. bio sankcionisan zbog kršenja tih pravila, a zatim se obavezao da će do 2019. izbalansirati svoje finansije. Ipak, pod Suningovim vođstvom, troškovi kluba su dramatično porasli. Od 124 miliona evra u 2016. na 192 miliona u 2019. godini kada je reč o platama igrača i stručnog štaba, dok su operativni troškovi skočili sa 211 na preko 310 miliona evra.
Prema dostupnim podacima, među navodnim sponzorima bili su FullShare Holding, King Down Investment, iMedia, kao i anonimna kompanija koja je platila 10 miliona evra ulazne naknade i dodatnih 25 miliona godišnje za promociju Interovog brenda u jugoistočnoj Aziji. Međutim, veliki broj tih firmi nije imao nikakvu sportsku ili tržišnu vidljivost, niti su njihove finansije ikada bile transparentne.
U periodu pre dolaska kineskog Suninga, godišnji prihodi Intera kretali su se između 176 i 186 miliona evra. Samo tri godine kasnije, zahvaljujući azijskim sponzorstvima, prihodi su skočili na 651,5 miliona evra, od čega su čak 297 miliona obezbedile pomenute kompanije. Taj rast, iako spektakularan na papiru, izazvao je sumnje zbog netransparentnih tokova novca i moguće zavisnosti sponzora od samog vlasnika.
U drugom delu izveštaja analizira se šira slika, ne samo finansijske manipulacije, već i strukturni problemi koji uključuju institucionalne intervencije. Klub, kako se navodi, već godinama posluje sa negativnim kapitalom, što bi po italijanskom zakonu trebalo da vodi ka stečajnom postupku. Umesto toga, koriste se “fantomski” sponzorski ugovori i razni improvizovani mehanizmi kako bi se zadovoljile obaveze prema FIGC i UEFA.
Dokument tvrdi da su vršeni pritisci na COVISOC – telo koje nadgleda finansijsko zdravlje profesionalnih klubova u Italiji – kako bi Inter izbegao izbacivanje iz Serije A. Jedan bivši član tog tela navodno je svedočio o svesnom ignorisanju problema, posle upliva “spoljašnjih faktora”.
Takođe, navodi se da je FIGC navodno prilagođavala regulative u korist Intera, dok su drugi klubovi bivali kažnjeni i za blaže prekršaje. Pitanje stvarnih vlasnika Intera dodatno komplikuje situaciju, jer se u lancu vlasništva pojavljuju ofšor destinacije, poput Kajmanskih ostrva, poznatih po izbegavanju poreskih i pravnih obaveza.
Đuzepe Marota, aktuelni predsednik Intera, pominje se u kontekstu direktnih pregovora sa ultrasima, posebno u trenucima kada su tenzije bile na vrhuncu. U dokumentu se koriste formulacije poput “Marota popušta pod pritiskom” i “kriza rešena zahvaljujući Maroti”, što sugeriše da je aktivno učestvovao u internim balansima moći.
Izveštaj pravi paralelu sa njegovim angažmanom u Juventusu, kada je navodno viđan u privatnim prostorijama sa osobama povezanim sa kriminalnim miljeom. Iako nikada nije otvorena zvanična istraga, sam broj i kontekst tih susreta izaziva sumnju.
U međuvremenu, javni imidž kluba je paradoksalan. Inter je, uprkos svemu, dobijao priznanja poput “Ambrogino d’Oro”, nagrade grada Milana, ili zvezde šampiona Italije. Međutim, trenutak u kom su se dešavale određene javne prezentacije, poput pojavljivanja advokata Ignasija La Ruse i novinara Fabricija Bjazina tik posle izbijanja afere, tumači se kao poruka podrške i umanjivanja značaja skandala.
Ako se navodi iz ovog izveštaja potvrde, italijanski fudbal bi mogao da se suoči sa najvećom krizom još od afere Kalčopoli 2006. godine, odnosno finansijskog sloma Parmalata iz 2003. godine.
“Ono što se nazire između redova prevazilazi obične finansijske nepravilnosti. To je sistem političke, institucionalne i korporativne simbioze koji je omogućio da jedan gigant italijanskog fudbala funkcioniše mimo pravila i bez posledica“, zaključuje se u izveštaju.
U tom kontekstu, reči ministra sporta Andree Abodija, koji je poručio da je potrebno “onoliko transparentnosti koliko i stakla”, deluju kao vapaj da se ceo sistem pročisti i vrati poverenje u regularnost takmičenja.
Bonus video:
srboljub.birmancevic
Ovo je izveštaj koji je uradio neki tamo finansijski savetnik osobe koja je zainteresovana da kupi klub i samim tim ja mu ne bi verovao, takvi izveštaji se namerno prave ocrnjujući da bi novi kupac mogao da snizi cenu kluba!
nemanja.stanisic
Bas sam iznenadjen da ovakvih stvari ima u Italiji pa jos u fudbalu!!
kluka4002
Iskreno mene je i začudilo kako su u roku pd godinu dve vratili sav dug i imaju tako veliki budzet pošteno nisu mogli doći do tih para to je sigurno … ko zna šta će biti kad se istraga zavrsi