Kada štoper u karijeri postigne 42 gola, a uz to ima sposobnost da pošalje hirurški preciznu dijagonalu od 40 metara koja pogađa saigrača direktno u “trepavicu”, da bi već u sledećem napadu iz slobodnjaka zakucao loptu pod prečku – jasno je da u njemu čuči Siniša Mihajlović.
Ne krije, upravo mu je Miha uzor.
Na kraju krajeva, ime Miloš Kosanović budi setu kod zvezdaša koji su u onim teškim vremenima po klub maštali da u poslednju liniju dođe komandant odbrane.
Ako je za zvezdaše bio tiha patnja, za Englesku je umalo postao noćna mora. U šali kaže – da je tada u Kruševcu pogodio sa 40 metara protiv Gordog Albiona – završio bi u Premijer ligi.
Bogata fudbalska karijera još uvek traje. Miloš je spreman kao zapeta puška za nove izazove, uprkos tome što je nedavno napunio 35 godina.
“U punom ritmu sam odigrao prošlu sezonu. Nisam propustio ni trening, a kamoli utakmicu. Fizički se odlično osećam. Na kraju sam prvenstvo završio sa osam golova, od čega sam šest postigao iz penala i dva iz slobodnog udarca. Timski je moglo bolje, smatram da smo po imenima trebali da budemo više plasirani, ali to su stvari za analizu. Što se mene tiče, nisam više tamo, poslali su mi raskid ugovora nakon što je trener – Goran Tufegdžić odlučio da mu ne trebam za sledeću sezonu. Nije me nazvao, ni obavestio, samo su mi poslali dopis. Sa ljudske strane me je to povredilo, jer smo naši, Srbi… Ljudi iz vrha kluba su želeli da ostanem, čak su mi rekli da planiraju da dovedu štopera koji će da igra uz mene, jer sam jedini ja bio standardan, dok su se svi ostali rotirali. Eto, šteta što smo se tako rastali”, počeo je Kosanović razgovor za Meridian sport i nadovezao se na činjenicu da je štoper u ulozi golgetera:
“Dok sam bio u Al Džaziri sam isto postigao osam golova za sezonu. Sećam se da sam bio jedini igrač na svetu koji je postigao sedam golova u sezoni iz slobodnog udarca. Lepo vreme u tom klubu, osvojio sam i titulu.“
Jasno je kao dan ko mu je bio uzor…
“Siniša Mihajlović, naravno.”
Mnogo prašine se diglo oko Svetskog prvenstva za klubove, a Kosanović se iz prve ruke seća kako je to izgledalo 2022. godine. Doduše u drugom formatu.
“Igrao sam Svetsko prvenstvo za klubove, i tu sam dao gol na prvoj utakmici protiv Piraea, isto iz slobodnjaka… Sada je malo drugačiji format nego tada, ali meni je zanimljivo, sviđa mi se kako to izgleda. Malo je teško igračima, jer recimo Al Ain je završio prvenstvo 26. maja, pa je to onda kratak odmor, nove pripreme. Nezgodno je, ali je dobra prilika da klubovi predstave državu i kontinent sa kog dolaze na pravi način.”
Za neke put kojim se ređe ide, za Kosanovića staza kojom je i ranije trebalo da krene.
“Od 2019. godine sam na Bliskom istoku. Živeo sam četiri godine u Abu Dabiju koji je za mene najbolji grad na svetu. Siguran, dobro školstvo, život… Baš smo familijarno uživali. Posle toga Dubai, dosta više turista, brže se živi, gužva u saobraćaju. Nije mi to baš to, ali dobro. U suštini nekako je Abu Dabi za porodicu, a Dubai je više za posao.”
Ipak, nekoliko meseci je bio i van Bliskog istoka. Obukao je dres mađarskog Ujpešta krajem 2023. godine.
“Završio sam ugovor u Džaziri i trebalo je da pređem u Šabab u Saudijsku Arabiju. Trener koji me je trenirao u Džaziri me je pozvao da dođem – Marsel Kajzer. Sećam se da sam sve dogovorio, imao sam i kartu za avion u sredu, ali je on u ponedeljak izgubio utakmicu u kojoj je imao igrača više. Mislim da je bilo 3:1 za protivnika, i posle toga – otkaz za njega. Samim tim – i ja sam ostao bez dogovorenog kluba. Baš sam bio u problemu, ali se javio Ujpešt. Trener je bio Nebojša Vignjević i dogovorili smo se da dođem na tri meseca. U suštini – pomognem ja njima, pomognu oni meni. Bilo je sjajno. Generalno je trener Vignjević ispao čovek što mi je dao šansu u tom trenutku.”
Loše uspomene kada je u pitanju Rikardo Sa Pinto koji ga je trenirao u Standardu, uz burno leto i propale transfere. I Jagoš Vuković u središtu priče…
“Bio sam u reprezentaciji kod Slavoljuba Muslina kada se promenio trener u Standardu. Dok smo bili u Staroj Pazovi, saznao sam da je Sa Pinto seo na klupu. Dobio sam malo veći odmor posle tih obaveza i polako ulazio u ritam. Prijateljske utakmice, laganiji tempo, ali prolazi vreme – meni minutaža mala. Ili 15, ili 20 minuta ili poluvreme najviše. Kroz priču mi samo ponavlja da me odmara i da će biti sve u redu. U tom momentu je Olimpijakos bio zainteresovan da me dovede. Vagali su – ili Jagoš Vuković ili ja. Nažalost, to propadne i onako – bio sam malo ljut na klub, jer nisu prihvatili ponudu. Stigne posle toga poziv Bazela, meni odlično, želeo sam da budem što bliže Bundesligi, ali klub i to odbije. Ponovo se tu iznerviram, jer neće da me prodaju, a kod Sa Pinta ne igram. I poslednjeg dana prelaznog roka mi u klubu kažu da su prihvatili ponudu grčkog AEK-a i da treba da odem, jer Sa Pinto ne računa na mene. Tada je Danijel Majstorović, bivši štoper reprezentacije Švedske bio sportski direktor u Atini, zvao me je, ali nisam hteo da idem. Nije tada AEK bio kao sad. Malo sam bio i revoltiran, jer me nisu pustili u Olimpijakos, a sada me teraju u AEK. Posle toga me zove agent Boris Vasković i kaže mi za Goztepe. U prvi mah sam odbio, iako mi je poslao i avionsku kartu. Nisam hteo…Međutim, čujem se sa Jagošem koji je bio u Turskoj, i nahvalio mi grad i klub maksimalno. U tom momentu oni doveli plejadu dobrih igrača. Shvatam ja da se pravi dobra priča i odem na pozajmicu. Mi smo bili tada peti ili šesti, doslovno istorijski uspeh napravili. Igrao sam standardno, mogli su i da me otkupe za 1.500.000 evra, ali se ipak nije desilo.”
Turbulentan odnos sa Mišelom Prodomom ubrzao je odlazak iz Standarda u kom je osvojio kup Belgije.
“Vraćam se u Standard kod Mišela Prodoma koji mi je rekao da računa na mene i da je hteo u Klub Briž da me dovede još ranije. Svidela mi se ideja da ostanem, imao sam ugovor na još dve godine, ali… Kreće sezona – mene ni na mapi. Sve na pripremama sam igrao i onda odjednom – klupa. Krenem na svaku utakmicu, ali ne igram. Ali onda se u novembru sve menja, dobijam šansu i postajem standardan. Na kraju su mi nudili novi ugovor – odbio sam, posle sam se i zakačio sa Prodomom. Tad je krenula priča oko Bliskog istoka. Na odmoru sam bio u Turskoj kada je stigla ponuda Al Džazire. Prvo nisam hteo, imao sam i Videoton, bio Marko Nikolić trener… Ali mislim da je odlazak na Bliski istok bio pravi potez za mene. Sve mi je leglo baš. Da sam znao – došao bih i ranije kao Saša Ivković recimo sa kojim se baš družim. I supruge nam se druže, kume su.”
Nezaobilazan čovek u Kosanovićevoj karijeri je Aleksandar Janković koji ga je trenirao u dva kluba, ali i mladoj reprezentaciji Srbije.
“Fudbalski otac, ali sam u oba kluba došao pre njega. U šali kad pričamo kažem mu da sam ga doveo u dva kluba, a on mene ni u jedan. Stigao sam u Mehelen, potpisao predugovor i na debiju protiv Anderlehta čuvao Aleksandra Mitrovića. Pobedili smo 2:1, a ja sam bio igrač utakmice. Posle su krenuli Srbi da dolaze. Na kraju i Sale koji je jedan od najvećih srpskih stručnjaka – potpisujem. Neverovatan čovek, izuzetno inteligentan, mnogo zna. Čujemo se često, videćemo se takođe ovih dana… I reprezentaciju gledaš i milina ti je da ga slušaš u studiju kako analizira. Posle toga smo sarađivali i u Standardu, ali sam bio povređen kada je došao u klub. Čim sam se oporavio, postao sam standardan.“
Žarko ga je želela i Zvezda, baš kada je Janković bio na klupi, ali se nije desilo.
“Provlačilo se po medijima da ću u Zvezdu kada je Sale bio trener. Nije tajna da je želeo da me dovede, zvali su mog agenta, ali u tom momentu sam se video negde drugde. Imao sam recimo Bragu koja se raspitivala, pa i belgijske klubove. Želeo sam tu, jer mi je čitav put bio zaobilazan. Otišao sam kao klinac iz Apatina u Poljsku na probu, bez da me je iko u Srbiji primetio. To je nekako bio moj put i nisam želeo tek tako da se vraćam u Srbiju. U Zvezdi je tada bila i loša situacija… Da me neko ne shvati pogrešno, iz ove perspektive, žao mi je što nikada nisam obukao crveno-beli dres. Bilo bi drago i mom ocu koji je veliki zvezdaš da gleda sina na derbiju. Evo sada i moj sin koji trenira fudbal, samo priča o Zvezdi, gleda Ligu šampiona. Svakom od nas je to san. Ili Zvezda ili Partizan. Ne maštaš o Barseloni i Realu, ili maštaš, ali si svestan da moraš prvo u Srbiji nešto da uradiš. Na kraju krajeva i reprezentacija kao najveće moguće fudbalsko priznanje je nešto čemu svi težimo.”
Debi za reprezentaciju protiv Francuske, ali ništa više od toga. Ostaje gorak ukus i vera da je moglo više.
“Nisam dobio pravu šansu u reprezentaciji da ostavim veći trag. Bio sam na pet, šest okupljanja kod Radovana Ćurčića, posle i dva puta kod Slavoljuba Muslina. Sećam se da sam povredio ukrštene ligamente i posle operacije me zove Muslin da pita da li dolazim na pripreme reprezentacije. Nije ni znao da sam povređen… Posle toga me je jednom mesečno zvao da pita kako sam. U novembru sam se oporavio i već u martu, na narednom ciklusu me je pozvao u reprezentaciju. Veliki gospodin i neko kome ću do kraja života biti zahvalan na ljudskosti koju je pokazao. Nažalost, odigrao sam samo šest minuta za reprezentaciju Srbije.”
Pozitivno gleda na aktuelni trenutak u kom se reprezentacija Srbije nalazi…
“Imamo rezultat i tu nema spora. Može neko da kaže da smo kiksirali na prvenstvima, ali ranijih godina nismo ni išli na ta takimčenja.”
Kao najveću uspomenu iz nacionalnog tima pamti čuvenu utakmicu protiv Engleske u Kruševcu koja je obilovala i brojnim skandalima van terena.
“Utakmica protiv Engleza je mogla da me lansira u Premijer ligu. Šalu na stranu, ali imao sam tu šansu, sa nekih 40 metara posle prekida sam zahvatio loptu. Baš je malo falilo da uđe… Ta utakmica mi je bila prekretnica. Sale mi je dao šansu, krenule su potom priče oko Zvezde, pa su dolazili i drugi klubovi u Krakoviju da me gledaju. Posle toga su mi sva vrata bila otvorena.”
Karijera za film, ali nije sve išlo glatko. Naprotiv.
“Imao sam 20 godina, ispao sam iz druge lige sa Mladosti iz Apatina i bilo je – idem na sve ili ništa. Otišao sam na probu zajedno sa Milanom Jovanićem koji je išao da potpiše za Vislu. Sećam se tačno, idemo zajedno – on na trening, ja na probu. Na kraju je tih sedam dana koliko sam trebao da se dokazujem trajalo mnogo duže. Prošao sam pripreme i kada sam se vratio – dobio sam ugovor. To su bile prve pare koje sam zaradio od fudbala. Imao sam 20 godina… Pre toga sam pet godina igrao u Apatinu za džabe. Imam utisak da smo mi u ovom delu Srbije nekako u drugom planu. Ta Mladost iz Apatina je nekada bila ozbiljan klub. Sad nema toga, nema ni u Somboru ozbiljan klub… Jedina šansa ti je da te primeti Vojvodina, ili eventualno sad TSC, možda Spartak.”
Nije bilo lako u tuđini, ali fudbal je to…
“Ništa nisam znao… Sreća pa je poljski sličan srpskom. Uspeo sam brzo da ga naučim. Tada sam i sa engleskim kuburio, ali nema šta – ideš i boriš se. Znao sam da ne smem da se vratim kući u Sombor, jer je to bila šansa koja se ukazala tad – i ko zna da li bi ponovo. Na kraju sam imao potpuno drugačiji put, ali ponosan sam. Eto i kada pričamo o jezicima, sada ih recimo govorim sedam“, rekao je Kosanović.
BONUS VIDEO:
neda.kerkez
Šteta što nije prve ozbiljne fudbalske korake napravio u Zvezdi nego je otišao skoro neprimećen iz Srbije.
davidpantelic80
Kosanović bas ima zivopisnu igračkku karijeru