Lučo Ibanjez u novoj misiji: Deca danas ne žive za fudbal… Vidim sebe jednog dana na klupi Zvezde ili Dinama

Od vrele kaldrme Buenos Ajresa, preko Maksimira, Marakane i Senjaka, do malog Jaruna u Hrvatskoj – priča Luisa Ibanjeza je pravi spoj argentinske strasti i balkanske tvrdoglavosti. U njegovom kvartu u Argentini nije bilo puno izbora – ili si fudbaler, radiš na gradilištu ili kradeš, ali Lučo je od malena učio da pošteno radi, okružen ljudima koji su često skretali s pravog puta. Imao je prijatelje koji su završavali u zatvoru, prodavali drogu, ali njegova želja za uspehom bila je jača od svega…

Meridian sport ti donosi ekskluzivnu promociju – registruj se i osvoji 7.000 RSD za sport i 500 spinova za slot

Fudbalski rođen u legendarnom inkubatoru talenata – Boki Juniors, Ibanjez je kroz karijeru skupljao više od pukog iskustva. Od malih nogu navikao je na velike stadione i pritisak, a usput osvojio i srca navijača dva kluba čije tribine retko dele istu emociju – Crvena zvezda i Dinamo, a posle Roberta Prosinečkog, ostao je možda jedini koga vole na obe strane fudbalskog rivalstva.

Danas je njegov teren u hrvatskom Jarunu, gde igra i istovremeno trenira klince, a u razgovoru za Meridian sport ističe da je u Beogradu shvatio da želi da bude trener, gledajući kako ga mladi momci slušaju kao starijeg brata. Završio je trenersku licencu dok je još bio u Grafičaru, gde je bio produžena ruka Marka Neđića na terenu.

“Mislim da sam dobro krenuo… Treba znati da se snađeš pred 20 ili 25 igrača, da im jasno objasniš šta želiš. Meni je dobro što sam počeo sa decom, prvo kadeti, sledeće godine omladinci. Izabrao sam pravi put, i dalje igram, ali želim da budem spreman za budućnost.”

Na pitanje da li deca danas sa istim žarom posmatraju fudbal kao neke prošle generacije, Ibanjez sleže ramenima i kaže:

“Nažalost, ne baš. Mi smo za fudbal živeli, bila je to čista strast. Danas deca imaju mnogo opcija – telefone, laptopove, ajpede, imaju svakojake zahteve i sve mogućnosti. Možda im fudbal ne predstavlja ono što je nama nekad, ali želim da im prenesem bar deo te naše strasti i pomognem im da odaberu pravi put. Hoću da ispravim ono što ja možda nisam radio dobro.”

Iskustva u igračkoj karijeri je na pretek… Titule, Lige šampiona, vatreni derbiji, pobede i porazi, međutim, ono što ga izdvaja od prosečnog igrača je sposobnost da uvidi potencijal u nekom od mladih saigrača.

“Sada drugačije gledam fudbal. Dok nisam navršio tridesetu nisam toliko razmišljao o detaljima, sada primećujem ko je dobar defanzivno, ko ofanzivno, ko je bek, ko krilo. Moj cilj je da pomognem tim momcima da prave dobre odluke na terenu i da od njih stvorim profesionalce koji će voleti fudbal kao mi nekad.” iskreno priča 37-godišnji Argentinac.

Iako je postala česta praksa da se u odelo ulazi direktno iz kopački, Ibanjez je još pre nekoliko godina osetio želju da jednog dana postane trener, ponet energijom koja je tada vladala u Grafičaru.

“U Grafičaru sam to prvi put osetio… Deca su me gledala drugačije, slušala, gledala kao uzora. Naučio sam mnogo od Marka Neđića, od svih mladih i ambicioznih trenera tamo. Tu sam video kako se pravilno radi sa decom, i to me inspirisalo da krenem ovim putem. Takođe, koga god Zvezda da prekomanduje u Grafičar – biće još bolji posle, što se videlo i kroz mnogo primera prethodnih godina”.

Simbolično, na kraju razgovora, popularni Lučo sanja velike snove i vidi sebe na klupi nekog od klubova gde je sa dosta uspeha nastupao trofejnoj karijeri.

“Svaki trener sanja da vodi neki klub u kom je igrao. Ja bih voleo da jednog dana sednem na klupu Boke, Dinama, Zvezde, Zrinjskog, Grafičara… Znam šta ti klubovi traže od trenera, razumem kako razmišljaju. To je moj san i želim da jednog dana postanem trener koga će navijači voleti koliko su voleli mene kao igrača.” završava priču za naš portal.

BONUS VIDEO: