Kako se kaže peršun na engleskom?

Psujem. Nekada mi se čini da psujem više od drugih, posebno kada se nađem u nekom novom društvu. Bude mi mrvicu neprijatno kada to primetim, izvinim se… I nastavim da psujem.

Prolazeći pre neki dan Starim gradom, gledali smo ljude koji sede po krcatim restoranima. Nije postojao način da promašimo koji su “naši” – bilo da su došli direktno iz Srbije, ili privređuju u Nemačkoj, skandinavskim, baltičkim zemljama. Šta da radimo, takve su nam fizionomije.

Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

A prepoznali bismo ih i po ponašanju. Ovoga puta barem u pozitivnom smislu. Hoće Srbi da zapevaju po kafanama Rige, ali su neuporedivo dostojanstveniji u piću od Estonaca i Letonaca. To je neki drugi nivo – neki drugi način ostajanja bez svesti.

Na vašaru boja i lica, dvojica tipova su sedela mirno, gospodski… Potpisao bih da su iz Beograda… Zato što ih poznajem.

Slučajni susret na dalekom Baltiku, kada malo analiziram, nije bio toliko iznenađenje. Jednostavno, ljudima koji zrače vedrinom kao njih dvojica, pogled na svet je, pretpostavljam, jednostavniji. Onda se iz velike želje pronađe i način da se ode na dve utakmice Srbije. Poslovi su ih sprečavali da ostanu duže, ali su Ćure i Uroš krenuli emocijama tamo gde inače nikada ne bi otišli.

Dogovorili smo viđanje, posle utakmice sa Letonijom, u gradu, barem na kratko. Njih je čekao put sutra ujutru, a mene pisanje ovih dnevnika.

Imao sam osećaj da pričam najviše. Pivom sam malo kvasio glasne žice i neretko psovkama dočaravao ono što hoću da kažem. U jednom momentu mi je prošlo kroz glavu da Uroša ne poznajem dovoljno da bih, koliko god se osećao prirodno u tom društvu, mogao malo da pročistim vokabular. Na kraju krajeva, čovek je i cenjeni urolog, red je da pokažem malo više poštovanja.

Isto kao što bi bio red i pred koleginicama u pres centru. Njima se povremeno i izvinim kada me čuju. Mada se retko i obraćam onima koje ne poznajem.

To je nešto zbog čega me je, u Španiji 2014, oduvala koleginica Nina – sada žena koja u Rigi mora i uspeva da izdrži nalete medija sa jedne strane i balansira ih sa potrebama reprezentativaca, selektora…

„Uvek sam te doživljavala kao namćora. Svi se nešto sprdaju, samo ti se ne javiš, sedneš tamo…“

Isto mi je, nekada davno (Ana bi lako došla do godine, „znači, 2010. si ti bio u Hrvatskoj, pa Herceg Novi, a onda 2011. smo išli Hvar pa Ada Bojana sa svima, a onda 2012…“) rekla baš Ćuretova sestra, dok smo kod Peše na samoj raskrsnici gde Bojana skreće u Jadransko more, sedeli još moja Ana, Glava, Glavin Glavonja, Džontra/Jovajša/Jovaiša i ja.

„Nikad te nisam gotivila. Kad smo blejali u Dobrili nisi se pozdravljao, nisi se obraćao… Baš sam mislila da si drkadžija.“

Milica je (barem bila) učiteljica u osnovnoj školi na Vračaru, ali ne Filipovoj. Dobro je, jer bi onda možda baš ona čula, kao što je čula učiteljica engleskog jezika u prvom razredu, na času, pre nego što će šokirana istrčati iz učionice:

„Idi u…“

Prevrnulo mi se u stomaku kad mi je Ana prenosila kako je naš ponos bio aktivan na nastavi:

„…peršun!“

Uf! Bravo, sine! To od mene nisi čuo. Loš uticaj tetke Mine koja nikada u životu (bukvalno nikada) nije opsovala, pa koristi ovakve vulgarnosti.

I srećan ti još jedan 1. septembar. Nauči da se bolje ponašaš od svog oca.

Bonus video: