Nekada su to bile TV emisije. Posle je ista forma (barem iz perspektive gostiju) nazvana – podkast. Kako god, nikada se nisam osećao prijatno pred kamerama. Skrivao sam se iza slova i papira, sada „papira“. Valjda neka nesigurnost, šta znam. I zato su svi koji su pozivali u goste, dobijali iskrene i manje iskrene razloge zbog kojih sam ih odbijao.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
A zašto je izvesni Matiss Timofejevs dobio „no problem“ nakon što se uredno predstavio i pitao da me intervjuiše za letonsku televiziju, pojma nemam. Tek, lako sam mu odgovorio da nije problem. Možda je bilo do vajba, jer sam u tom trenutku bio u stvarno genijalnom kafiću, u tihom prolazu, na kaldrmi, u delu koji se nastavlja na crkvu Svetog Petra.
„Kakav vračarski vajb“, opisao je Boriša u tri reči mesto koje samo sebe opisuje sa „The most romantic cafe in Riga“.
Taj štek je bio blizu hotela reprezentacije Srbije, mesta kojem nisam želeo da prilazim u subotu ujutru. Bogdan se vraćao sa snimanja zadnje lože, doktor Gaga Radovanović prolazio kroz još jednu stresnu situaciju, kao i ceo stručni štab i tim… Neizvesnost je bila takva da su pojedinačno ljudi u plavim trenerkama sa znakom KSS šetali po kaldrmi starog grada ubijajući minute, sate…
Naručio sam dupli espreso koji služe tako što tacnu sa šoljicom stave preko čaše s vodom. Iza mene je bio klavir, ogoljena cigla je okruživala uske stepenice su vodile na sprat, dok je donji deo nudio takav ambijent da prvi put poželiš da padne kiša kako bi morao da uđeš unutra i ugreješ se.
I malo džeza, uz malo više bluza. Kako i priliči.
Sivi oblaci su sprečavali sunce da pokvari čitanje poruka koje veče pre nisam stigao ozbiljnije da pročitam. Plus, stigle su i nove, jutarnje, iz vrelog i zabrinutog Beograda.
„Zadnja loža“ i emodži koji plače od jednog fizioterapeuta.
„Nadam se da je sve OK“, od jednog trenera i „Uf“ kada je dobio saznanje Meridian sporta.
„E jbg baš“, od koleginice.
„Apsolutna je tišina oko Bogdana. Da li si ti čuo nešto“, od stranca kojem je posao da zna mnogo.
I od još jednog, dragog prijatelja, niz…
„Ako je Bogdan povređen… Misliš da je Bogdan ćao par tekmi? Javi info za Bogdana … Najveća legenda… Gukni! Je l’ si ti smrad koji je pisao ovo da neće igrati? Je l’ ima makar 50 odsto šanse?“
Ako Bogdan Bogdanović do sada nije shvatio, trebalo bi da zna koliko ga ljudi vole. I kako oni preživljavaju ono što bi, u suštini, trebalo da je lično njegovo. A nije. Jer on je toliko obožavan da pripada ljudima. Nalazi se u njihovim glavama. Njemu je najteže, ali drugima je teško.
„Thank you for taking the time…“, počeo je izvesni Matiss pre utakmice sa Letonijem i redom krenuo da ređa pitanja ispred Šaomi arene, nekoliko minuta nakon što je KSS objavio da Bogdanović neće igrati protiv Letonije.
„Dočarajte nam… Da li je košarka sport broj jedan u Srbiji?“
„Nije. Ali košarka budi najjače emocije. Znate li koliko sam dobio poruka kada se Bogdanović povredio? Ja! Niko i ništa! Dobijam ih i dalje. Ljudi traže nekoga da ih uteši. Da im kaže da će sve biti dobro sa njihovim najdražim igračem najdražeg tima… A ovo jeste najdraža reprezentacija…“
Slušao je Letonac, možda i primećujući da pričam sa drugačijim žarom o Bogdanu. Bila bi mi sigurno to jedina tema, ali on je hteo šire – zašto Jokić ne govori za medije, kakva je atmosfera na utakmicama Partizana i Zvezde… Razumem ja njega. Ali on ne može da razume…
…koliko Bogdan Bogdanović znači ljudima. Ne zbog zlata, pobogu. Zbog toga što predstavlja pristojnu, emotivnu, kvalitetnu Srbiju.
Bonus video:
kluka4002
Koliko će nam faliti samo na terenu ogroman hendikep za nas je izostanak Bogdana sa ostatka turnira zbog povrede