Novinari moraju da budu radoznali. Takva im je priroda posla ako im već nije takva priroda inače. Ako su mladi, ta ljubopitljivost je još korisnija. A ako su uz sve to i neposredni… Biće to dobro.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Čekajući neki od treninga, kolega kojeg sam tek pre dva dana upoznao – a to automatski znači da ne spada u stariju gardu – bio je zainteresovan. I nije se libio da pokrene temu bez prethodnog znanja da li će naići na zid ili na otvorena vrata. Rekao bih da ne ostavljam utisak nekoga ko jedva čeka da razgovara…o bilo čemu. Ali, njemu to nije bio problem. Uvek sam se iskreno divio toj lakoći življenja.
„Milune, koje ti je takmičenje bilo najgore do sada?“
U je…te. Nikad nisam pomislio na tako nešto. Mumlajući sam počeo da ređam „za“ i „protiv“: po talentu, uzbuđenjima, uspehu, gradovima, obimu posla, načinu na koji su selektori i igrači komunicirali sa mnom, koliko sam se komforno osećao u sopstvenoj koži na tim događajima…
„Gledaj, da nije bilo Teovog čuda u polufinalu protiv Slovenije, verovatno bih rekao Evropsko prvenstvo 2009. Mislim, osim Španije koja je bila izraziti favorit, ne pamtim neki spektakl. Ali, to što je Teodosić uradio u toj utakmici, onako mlad…“
Zastao sam da vidim da li okupljeni uopšte znaju o čemu pričam. O događajima od pre 16 godina! Shvatio sam da su oni tada bili mnogo, mnogo mladi, pa sam ponudio još neku crticu.
„Mislim, ako pamtim dobro, osim protiv Slovenije, najuzbudljivija je bila utakmica sa Turskom, a u njoj je produžetak završen 1:0 ili 2:0 za Turke. Pa ti vidi.“
Bilo je 2:0, ali to je manje bitno. Video sam da nisu sigurni o čemu pričam.
„Jeste naš debakl bio 2005, ali kad pomisliš na one ale koje su igrale u Areni, to takmičenje je realno bilo moćno. A sva ova kasnija takmičenja na koja sam išao imala su neki šmek.“
Nenamerno sam izazvao reakciju okupljenih.
„Bio si na Evropskom prvenstvu 2005!? Pa koliko ti godina imaš?“
Onaj Koji Je Rekao Da Ga Više Ne Kompromitujem U Ovim Tekstovima se nasmejao kao klasičan gilipter, sa strane, ispod naočara.
„Šta se ti smeješ, konju? Imam 43.“
I gde su tada bili ovi moji matorci da me podrže?
„A koji ti je igrač bio omiljen? Ono…od svih… ikada?“
Priznajem, postalo mi je zanimljivo ovo, a kako se čekao poziv PR-a neke od reprezentacija (više se i ne sećam koje) brisao sam prašinu sa nekih davno zaturenih sećanja.
„Nekada je bio Šon Kemp. Mislim, sada me savršeno ne zanima ni on, niti bilo ko drugi, ali tada…“
„The Reignman“, kazao je momak pokazavši da zna istoriju čime je zaslužio i jednu čudnu uspomenu o broju 40 Supersoniksa.
„Bio sam na rekreativnoj u Lepenskom viru kada su Sijetl i Čikago igrali finale, 1996. Snimali su mi sa DSF-a na video kasetu i onda sam gledao kad sam se vratio. Čuvao sam je dugo, dugo…“
Tišina. Očigledno se samo čekao glas sa moje desne strane. Još jedan mladić kojeg sam u Rigi upoznao i koji je do tog trenutka imao slušalice u ušima, radeći nešto za svoj sajt.
„Čekaj, bre, koje si ti godište!?“
U tom momentu, pored mene je seo saborac iz davne prošlosti. Nekada smo išli u istu školu, poznavali iste ljude, išli na iste utakmice…
„Srki, ispituju me ovde i smeju mi se zbog godina. Rekao sam im da mi je Kemp bio omiljeni igrač.“
„Pa kome nije bio…“
„I Leri Džonson…“
„Imao sam njegov dres iz Šarlota“, nadovezuje se Radojević. I praktično sam sebe namešta.
„A ko je tebi omiljen igrač“, javio se ponovo radoznali glas u potrazi za nepotrebnim (sa)znanjima. Sada je imao drugu metu. Poznatog komentatora. Nije mu smetalo da bude direktan. Neposredan…Kakav i treba da bude.
Ne tako davno, tačno 18. jula 2025. godine, u 20 časova i 46 minuta, majka mi je poslala poruku:
“Čoveče, pa Guns N’ Roses su u Beogradu!!”
Bile su to slične klinačke strasti, prvo prema Gansima u mlađim razredima, posle prema košarkašu koji je pre nekoliko dana osuđen (doduše na 30 dana kućnog pritvora) zato što je pucao na dvojicu tipova u Sijetlu. Niti sam otišao na koncert (kažu pametno), niti mi lik sa tri od pet postera (jedan od preostala dva je bio Peni Hardavej, a petog ne mogu da se setim), koji su bili zalepljeni po išaranom zidu sobe nekada padne na pamet.
Izgleda da sam pustio da vreme sažvaće i proguta te emocije. Istina, zamenile su ih druge, ali nije loše zagrebati malo po prošlosti. Dalekoj prošlosti, kažu mi pogledi ovde u Rigi.
Bonus video:
