Darko Lemajić - domaćin srpskog dana u Rigi: Idemo po dve pobede! Da nije bilo Nikole Žigića, pitanje da li bih postao fudbaler

(od izveštača Meridian sporta iz Rige)

Kada je sada već davne 2017. godine odlazio put Letonije, Darko Lemajić nije imao drugih opcija i krenuo je stazom koja drugima nije izgledala primamljivo. Skoro deceniju kasnije, cela sportska nacija u našoj zemlji želi da se zaputi prema Letoniji kako bi uveličala srpski dan u Rigi. Konačno je stigla toliko pominjana subota, koja donosi utakmice fudbalske (15.00) i košarkaške reprezentacije u gradu na obali Baltičkog mora (20.45).

Iako je novopridošla ekspedicija iz Srbije s nestrpljenjem čekala da vikend počne, ispostavilo se da je petak bio poseban dan – zapravo pravi sprski dan, samo na mikronivou. Lokal opuštenog ambijenta i dobre kafe je bio lokacija dogovorenog susreta. Nešto brža šetnja je učinila da debitant u Rigi stigne koji minut pre starosedeoca. Idealna prilika za puš-pauzu, a onda kratki spoj u glavi. Nije bio od nikotina. Srpski jezik je privukao, a pogled zbunio.

Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Umesto Darka Lemajića, pojavio se Aleksandar Filipović sa porodicom. Da nije došlo do zabune – bila je prva misao u glavi, ali je onda silueta čoveka od 199 centimetara otklonila sumnje. Stigao je Darko, a vrlo brzo i Stefan Panić – još jedan fudbaler RFS-a. Ispostavilo se da je zapravo Roket Bean Blaumaņa lokal gde obično dolaze, pa nije ni čudo što se u njemu našlo šest ljudi sa srpskim pasošem, a samo jedan zbog Evropskog prvenstva u košarci, što ostale ne sprečava da prave plan kako stići na obe utakmice. Karte su nabavljene, trening zakazan za jutro, tako da će sva trojica danas biti prvo na fudbalerima, a veče iskoristiti da pogledaju i košarkaše.

“Idemo po dve pobede”, nema dilemu Lemajić, koji uživa u Letoniji, gde sada ima veliki broj prijatelja, što objašnjava u razgovoru za Meridian sport.

„Ima nas mnogo Balkanaca iz svih zemalja bivše Jugoslavije i svi smo bliski, družimo se, grad je lep i imamo sve što nam treba. Osećam se zaista kao kod kuće“.

Kao što raste srpska kolonija, tako raste i letonski fudbal.

„Pana i ja imamo najduži staž i prednjačimo. Kada smo došli, bilo je sto puta gore nego sada. Poraslo je sve – veće su ambicije, ulaganja… Kada je predsednik Pafosa ušao u Rigu i postao predsednik, krenula je i druga strana da podiže ulog i zajedno se guraju. Napravila se dobra priča. Nije ništa vau, ali napredak je veliki. Naboj je veći, međutim, ne može da se poredi na primer sa našim derbijem. Svakako, ide napred.“

NBA as Kristaps Porzingis je najpoznatiji navijač kluba iz Rige i neko ko na svakom koraku promoviše RFS.

„Kada je bio povređen, Porzingis je stalno dolazio. Bio je čak i na domaćim utakmicama, naravno – Evropa… Nismo ga lično upoznali, ali smo ga viđali. Čovek igra NBA utakmicu i pojavi se sa našim kačketom na glavi. Prija kada te takva zvezda prati.“

Lemajić je ostavio neizbrisiv trag u letonskom fudbalu – dva puta je bio najbolji strelac lige, a osvojio je ukupno četiri titule i tri kupa. Uprkos tome, može komotno da ispija kratki espreso u bašti lokala. Istovremeno, upoznao je pravu stranu Letonaca, za koje postoji stereotip da su hladni.

„Totalno suprotno. Još kada počnu da te gledaju kao svog, onda su srdačni i vrlo prijatni. Imamo našu grupu na Vocapu, koja se zove ‘Kapiteni’, gde je nekoliko naših i četiri-pet stranaca. Tu se šalimo i dopisujemo, a umemo i da odemo kod golmana kući, pa on napravi roštilj i zaista se lepo družimo.“

Lemajić je vremenom postao pravi ambasador letonskog fudbala.

“U početku su svi skeptični, kao što sam i ja bio kad sam dolazio. Mislio sam da idem u Litvaniju… Šta sam znao tada?! Uvek kada dolazi neko od naših, zovu nas da pitaju. Kada čuju naše reči, gde mi zaista kažemo kako jeste, često pomisle da ‘filujemo’ i preterujemo, ali ovde je zaista vrhunski i za fudbal i za život. Ko god dođe, svi su prijatno iznenađeni.“

Logično pitanje se nametalo – da li je letonski savez nekada kucao na vrata Lemajića.

„Bilo je priče u početku, ali ništa konkretno. Više kroz šalu. Teška je procedura da se dođe do njihovog državljanstva. Potrebno bi bilo da se odreknem srpskog pasoša, što mi ne pada na pamet… Tako da nikada nisam ozbiljno razmišljao u tom pravcu.“

O letonskom pasošu nije razmišljao, ali o aktuelnom trenutku jeste.

„Osećam se sjajno. Prvi put nemam povrede. Ranije je uvek bila bar neka sitna, prošle godine operacija pete… Sad je, da kucnem u drvo, sve dobro. Drago mi je što su naši momci ovde. Pana (Stefan Panić) je već domaći ovde. Fića (Aleksandar Filipović) je došao i prijatno je iznenađen. Stigao je i Strahinja Rakić sa Uba – talentovan momak kojeg je klub platio, što nije čest slučaj, i to pokazuje koliko veruju u njega.“

Posle priče o Letoniji, povratak na Inđiju i početak seniorske karijere.

„Bilo je lepo… Kao klinac sam uvek išao na utakmice Inđije i maštao da jednom zaigram tamo. To je bio prvi san i cilj, koji sam ostvario. Nije bilo para, ali je bilo ljubavi. Družili smo se i klub je bio porodičan. Uvek kada se vratim, odem da pogledam utakmicu. Lepe uspomene me vežu za taj klub.“

Tokom boravka u Inđiji imao je priliku da radi sa Srđanom Blagojevićem.

„Odmah se videlo da će otići na viši nivo. Uprkos svim problemima, imali smo zaista dobar rezultat sa Inđijom i izvukao je i više od maksimuma. Znalo se da će krenuti prema vrhu, jer je i tada pazio na svaki detalj – prekide, ulaske u igru… Videlo se da je ispred svog vremena i zato me nimalo ne čudi što je stigao do Partizana i što radi ovako dobro. Prijatno mi je da gledam mlade momke… Svi pričaju da se ne daje šansa mladima, ali kada se da – stvarno mogu da je iskoriste, što je Blagojević i uspeo.“

Pamti vrlo živopisno saradnju sa aktuelnim strategom Partizana.

„Nije nam bilo u početku jasno zašto se toliko fokusiramo na detalje, koji su delovali kao da nisu bitni. Mi smo hteli kući, a on je sa nama po dva sata vežbao prekide. U prvi mah nam nije bilo jasno zašto, a onda dođe utakmica i mi damo gol iz identične vežbe… Taktičke zamisli nisu baš krasile drugu ligu, više se svodilo na individualni kvalitet, ali Srđan nam je usađivao sitnice koje su nam pomagale i zbog kojih smo izgledali bolje nego što objektivno jesmo. Umeli smo da dobijamo i na ‘foru’ zbog njega.“

Iako je zbog visine više logike bilo da krene košarkaškim putem, fudbal je bio ljubav za sva vremena, a Nikola Žigić čovek koji mu je otvorio vrata.

„Uvek sam bio visok. Da nije bilo Žigića, pitanje je da li bih postao fudbaler. Tada je počeo trend da se ima visoki napadač, koji može da koristi duge lopte… Tako su i mene prebacili u prvi tim. Ja jesam bio veliki radnik, ali da budem iskren – nisam odskakao od vršnjaka po kvalitetu, ali je visina sigurno uticala, pogotovo zbog Žigića koji je tada bio u ekspanziji. Nije mi bio idol, ali voleo sam da ga gledam. Bio je interesantan, a pošto navijam za Zvezdu – bilo mi je još zanimljivije. Nikola je bio nešto potpuno novo, drugačije na fudbalskoj sceni, a opet slično onome što ja igram, naravno na drugom nivou. Trudio sam se da ‘pokupim fore’ i da kompenzujem činjenicu da sam imao 20 kila manje nego sada. To je bio ključni momenat.“

Niko nije ni pokušavao da ga odvrati od fudbala i stavi mu košarkašku loptu u ruke.

„Uvek fudbal i samo fudbal. Tata je igrao u nižim ligama i sećam se da sam išao da ga gledam. Usput sam navijač Arsenala i jednostavno sam bio zaražen fudbalom od malena. Iako sam bio visok, roditelji me nikada nisu gurali u košarku. Istina, volim da gledam basket, ali cela porodica je fudbalska i bilo je prirodno da se opredelim za taj sport. Sada umem da odigram basket sa saigračima. Nemam nešto mekanu ruku, ali na visinu ih dobijam.“

U ranom periodu karijere menadžer mu je bio legendarni Vladimir Jugović.

„Nekoliko puta sam sedeo sa njim… Sećam se kada se tata vratio s razgovora sa njim – izgledao je kao da je video boga. Bio sam u Švajcarskoj i Parmi sa njim, ali smo se posle toga razišli.“

Put do uspeha nije bio lak, ali je od Darka napravio čoveka koji je postao danas, a postao je brižan muž, otac… Neko ko je prihvatao životne situacije i koristio ih najbolje za sebe. Nasmejan tip s šmekerskim manirima, koji bi sve opet isto!

„Ne bih ništa menjao. Svaki period ima nešto. Bilo je uspona i padova, Kruševca, pa Inđije, povratka… Desio se poziv menadžera i Letonija, posle kojeg je sve krenulo nabolje. Bila je loša situacija u Inđiji, finansijski nije bilo dobro, pa sam čak gledao da nađem posao… I desila se Letonija! Da sam rekao ‘ne’, ko zna šta bi se desilo. Nisam imao izbora, rekao sam idem gde god i Bog me je nagradio. Valjda sam nešto zaslužio.“

Ne krije da je imao san da zaigra na Marakani.

„Imao sam želju da igram za Zvezdu, ali priče oko transfera nije bilo. Sve pratim i danas – košarku, fudbal, šta god! Prošle godine sam, primera radi, više gledao basket. Bilo je zanimljivo kod nas u klubu, jer nas je bilo četvorica – dvojica zvezdaša i dvojica partizanovaca, pa je bilo šale u svlačionici, peckanja… Nekada i pravi rat.“

Za kraj priče je ostalo prostora za kratku analizu sledećeg meča između Srbije i Letonije.

„Iskreno, mislim da ne mogu da nam naprave problem, jer smo kvalitetom daleko ispred njih. Jedina njihova prednost može da bude ako mi ne uđemo sto posto… Jer njima je uvek biti ili ne biti. Ne verujem da će biti problema. Bore se, trče, ginu…“

Uveren je da na stadionu Daugava može da bude i više srpskih zastava danas od 15 časova.

„Igraju košarku i mislim da neće biti euforije. Ipak, igraju protiv Litvanije, tako da ne verujem da će biti veliko interesovanje. Mislim da će biti više naših navijača nego njihovih, jer se nama termin poklopio.“

Nema dilemu – sve zavisi od Srbije.

“Zaista mislim da nema brige. Ko može da zaustavi Vlahovića i Mitrovića? Uveren sam da ćemo pobediti. Sve zavisi od pristupa naših momaka”, zaključio je Lemajić za Meridian sport.

Bonus video: