Aleks Mumbru iza sebe ima veoma turbulentan period u životu. Istovremeno je vodio dve bitke – na terenu i van njega. Ova druga je bila mnogo važnija za španskog trenera, jer se našao u situaciji koja nije bila nimalo jednostavna po njegovo zdravlje. Pre početka Evropskog prvenstva je osetio bol, kakav nikada nije, ali je uspeo da pronađe snage i bude deo ekspedicije koja se popela na krov Starog kontinent.
Odmah nakon što je medalja završila na vratu Mumbrua, morao je da krene put bolnice, gde je proveo 32 dana, jer boluje od pankreatitisa. Iako nije delovalo dobro, uspeo je da se izvuče i sada se oporavio i gleda prema budućnosti.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Dobro sam. Prošao sam kroz sve to. Iskreno, sada se osećam dobro. Posle svega što sam preživeo, ne mogu reći ništa drugo. Izgubio sam dosta kilograma, ali sam sada dobro. Želim da to bude jasno. Moram ih postepeno vratiti kako bih se potpuno oporavio. Kod kuće, posle mesec dana u bolnici, oporavak ide znatno bolje. Iz raznih razloga nisam bio kod kuće tri meseca i to mi je baš nedostajalo. Između priprema za prvenstvo, prijateljskih utakmica i samog Evropskog prvenstva, a zatim direktno odlaska u bolnicu bez ikakvog slavlja — gotovo da nisam ni zastao. Mnogo sam želeo da ponovo budem sa svojom porodicom“, rekao je Mumbru za Marku.
Premotao je film i setio se kako je sve počelo…
“Sleteli smo čarter letom da počnemo prvu fazu Evropskog prvenstva i već tada sam se osećao loše. Bilo mi je muka, stomak me je jako boleo. Kada sam došao u hotelsku sobu, počeo sam da povraćam — mnogo. Uplašio sam se i pozvao lekare iz Nemačkog košarkaškog saveza. Stomak mi je počeo da otiče, ne baš kao kod trudnice, ali gotovo. Osetio sam oštar, neopisiv bol. Nikada u životu nisam osetio nešto slično. Bio sam povređen mnogo puta kao igrač — lomio sam ruku i kost u nozi — ali ovo je bilo neuporedivo bolnije. Lekar je došao, pregledao me i odmah su me prevezli u bolnicu kolima hitne pomoći. Već sam bio potpuno dezorijentisan, jer bol nije bio podnošljiv. Tamo ga je bilo teško kontrolisati i nije nestao sve dok nisam završio na intenzivnoj nezi. Morali su mi dati epidural da ga zaustave”.
Bolest je uzimala maha i uticala na španskog stručnjaka, koji nije mogao da se bavi svojim poslom.
“Kada te toliko boli, ne možeš da misliš ni na šta drugo. Prva dva-tri dana razmišljao sam samo o bolu. Nisam mogao ništa drugo osim da ga izdržim. Bio sam poput zombija u bolnici. Od trećeg dana sam se malo oporavio, uzeo računar i počeo da pratim pripreme utakmica. Radio sam stvari preko telefona i kompjutera iako mi nije bilo dobro. Emotivno sam bio loše, ali uglavnom zbog bola. U isto vreme sam želeo da se vratim timu. I zato sam se samoinicijativno napustio bolnicu”.
Verovao je kao nikada – da Nemačka može do zlata. Zato je išao preko granice.
“Sada, kada pogledam unazad — bilo je lud. Ali tada nisam znao toliko o pankreatitisu koliko znam sada. Nisam razmišljao o posledicama, ni o svom životu ni o zdravlju. Želeo sam da budem sa timom po svaku cenu u finalu u Rigi. Imali smo ozbiljnu šansu da osvojimo zlato. Znao sam to. Sve je bilo pripremljeno do najsitnijeg detalja. To je bio jedan od onih trenutaka kada znaš: „Pobedićemo.“
Posle Evropskog prvenstva je otišao kod lekara, koji mu je objasnio koliko je rizikovao.
“Kada sam se vratio u Barselonu, otišao sam u bolnicu, koji je stručnjak najveće vrste — prvi čovek na svetu koji je izveo 3D laparoskopsku operaciju. Rekao mi je: „Pa, Alekse, osvojio si zlato, ali si stavio mnogo više na kocku.“
Evidentno je bilo da Mumbru nije dobro, ali je davao poslednji atom snage kako bi ostao u Rigi. Kormilo jeste predao Alanu Ibrahimagiću.
“Svi znaju koliko sam posvećen svojim timovima, svi znaju ko sam. Po mom shvatanju, usporiti jednostavno nije bilo moguće. Nije bilo lako. O tome sam dugo razgovarao i sa lekarom Nemačkog saveza, koji je i sam rizikovao. Ali bilo je gotovo nemoguće ne biti uz ekipu. Bili smo spremni da se vratimo kući ako se stanje pogorša. Imao sam i sreće — prijateljica porodice, koja je lekar, putovala je sa mnom i brinula o meni u Rigi, davala mi tri infuzije dnevno i pratila moje stanje”.
Nije mogao da slavi s ostatkom tima, jer je morao da se leči.
“Bilo je svega. Gotovo da nisam izlazio iz sobe, nisam jeo i izgubio sam skoro 15 kg. Pripremao sam se za utakmicu, prisustvovao video sesijama, sa pomoćnicima razrađivao plan igre i rotacije. Bilo je teško, ali nagrada — pobeda — bila je ogromna. Posle titule me je čekao dug oporavak. Nisam ništa slavio”.
Igrači su pomogli Špancu da ostane u timu.
“U tom trenutku ne razmišljaš tako. Razmišljaš o važnosti momenta, o finalu, o velikoj šansi da osvojimo prvenstvo. Imao sam mnogo razgovora sa igračima. Rekao sam im da nisam 100% i da moram da se povučem, ali su mi rekli: „Ostani sa nama.“ Ostao sam — i pobedili smo. Danas, kad pogledam unazad, kažem sebi: „Uradio sam dobro što nisam odustao.“
Istakao je da bi sve opet isto učinio.
“Da, bez sumnje. Moja porodica me to pitala, i rekao sam im — sada znam šta je pankreatitis i svestan sam rizika, ali čak i da sam tada znao sve što znam sada, opet bih isto uradio”.
Najavio je i povratak…
“Planiram da se vratim u novembru, ako ne bude komplikacija. Već pripremam tim i razgovaram sa igračima. Ništa neću propustiti. Bio sam na Evropskom prvenstvu do samog kraja — i biću ponovo uz ekipu na narednim prozorima. To je ono što želim da radim”.
