Fudbalska ispovest Filipa Jankovića: Iz Zvezde prećutali ponudu Totenhema od 5.000.000 evra, a mesecima vršili pritisak da potpišem za investicioni fond... Nisu birali načine da unište dete od 16 godina

Utisak je da kada ljudi sumiraju nečiju fudbalsku karijeru u obzir uzimaju samo šture faktore, bez sagledavanja šire slike koja je neophodna za sve u životu.

Nije baš fudbal samo ono na terenu, niti je nešto što je nekom bilo predviđeno, merna jedinica za uspeh.

Kada vas sledeći put neka sitnica poremeti, zamislite šesnaestogodišnjeg dečaka koji preko noći od – miljenika velike zvezdaške javnosti dolazi do – omraženog deteta koje ucenjuje klub.

Takav tretman je prošao Filip Janković, jedan od najvećih talenata Zvezdine škole koji je danas trener petlića OFK Beograda. Porodičan čovek koji iza sebe ima osvojen Mundijalito na Novom Zelandu i karijeru o kojoj ponosno priča.

Otvorio je dušu u razgovoru za Meridian sport i govorio o svemu onome što je prolazio na svom fudbalskom putu.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

“Videćemo kakav ću biti trener, tek sam na početku. Znam da moram još mnogo da učim, ali imam sreću da su oko mene pametni i obrazovani ljudi čije savete slušam. Pokušavam da se edukujem na što više načina. Iskustvo koje imam kao fudbaler je dragoceno za trenerski posao. Znam kako je to na terenu, sada se učim kako je to pored aut linije. U OFK Beogradu sam, vodim selekciju petlića. Prvo sam vodio mlađe omladince, pa kadete, a sada radim sa još mlađima. Pokušavam da pomognem deci, kako se ne bi našli u situacijama iz kojih je teško naći izlaz. To mi je bio jedan od glavnih motiva da se opredelim za trenerski posao. Imao sam veliku želju da radim sa mlađim kategorijama. Moram da napomenem da su me u klubu izuzetno lepo dočekali sportski direktor Andrej Mrkela i tadašnji direktor omladinske škole – Stevan Mojsilović. Takvo poverenje nikada neću zaboraviti. I zaista, izuzetno se lepo osećam na Karaburmi”, počeo je Janković razgovor za Meridian sport, i već se u startu dotakao Vasilija Kostova, fudbalera sa kojim Fića svakako može da se identifikuje:

“Baš sam nedavno deci koju treniram pričao o mentalitetu Kostova. Imam utisak da se današnje generacije lako zadovoljavaju, ali mi se čini da sa Kostovim to nije slučaj. Deluje mi da je zvezdaški vaspitan, baš kao i svi mi koji smo nekada prošli kroz tu školu. Ideš da pobediš svakog i ne zanima te ko je preko puta. Uvek ideš na gol više. To je Kostov. Postigao je gol protiv Porta za 1:1, a radovanje mu je bilo takvo što je krenuo na centar aludirajući da ekipa treba da krene po još jedan pogodak. To je suština svega. Ako zadrži mentalitet i pobedničku crtu, mislim da ga čeka blistava karijera.”

Fudbalski mu je zapao za oko i Andrija Maksimović, još jedan Zvezdin biser koji sa Filipom uz rano priključenje prvom timu, ima zajedničku i poziciju – desetke.

“Moram da budem iskren – Maksimovića sam gledao manje od Kostova, ali ono što sam video mi se baš dopada. Mislim da je izabrao pravu zemlju za razvoj i da će mu način fudbala koji se igra u Nemačkoj pomoći da napreduje kao igrač. Sigurno će mu tranzicioni fudbal doprineti u tome da kao igrač dodatno stasa. Sem toga – ima prefinjenu tehniku i viziju igre. Mislim da će biti sjajan igrač i za reprezentaciju Srbije, baš kao i Kostov.”

Prati Janković pomno dešavanja u srpskom fudbalu i zalaže se za što veći broj mladih fudbalera.

“Kod nas se ide iz krajnosti u krajnost. Zvezda je imala nešto slabije rezultate u prvenstvu i odmah je sve katastrofa, i odmah svi napadaju Milojevića. Ne kažem da je u inostranstvu drugačije, ali kod nas je to preterano. Čini mi se da ljudi kada pričaju o tome zaobilaze suštinu i žele da sve seku preko kolena. Isto je i u Partizanu. Uvek se zalažem za mlade, i navijam da što više dece stasale u akademijama Zvezde i Partizana dobiju šansu u prvom timu. Eto, Partizan je lansirao nekoliko mladih fudbalera, poslao poruku i ostalima da treba da se ugledaju na njih. Mislim da generalno klubovi u Srbiji trebaju da budu orijentisani ka mladim igračima, da rizikuju i veruju u svoju decu. Da se razumemo, i Zvezda s te strane radi dobar posao. Da su u moje vreme u Zvezdi bili ljudi koji su danas, to bi bila potpuno druga priča. Siguran sam da se moj igrački put ne bi ovako završio, niti bi se išlo u pravcima u kojima se tada odlazilo. Tu pre svega mislim na Mitra Mrkelu koji je bio direktor u Zvezdinoj školi, a koji mi je potom bio direktor i u reprezentaciji. On je čovek koji me kroz celu karijeru prati i podržava, i sigurno je neko ko je dobrim delom uticao na to da postanem trener.”

Nezaobilazna aktuelna tema je i Veljko Paunović, novi selektor reprezentacije Srbije koji je zajedno sa Jankovićem osvojio Mundijalito davne 2015. godine.

“Fenomenalan potez FSS-a je angažovanje Veljka, ali po mom mišljenju – možda su malo zakasnili. Smatram da je to trebalo ranije da se desi, bez obzira na to što mislim da su svi selektori prethodnici radili dobar posao. Međutim, Veljko je neko ko je u detalj znao svakog fudbala iz generacija ’92, ’93, ’94, ’95, ’96, ’97. Godinama je pratio razvoj svih tih igrača i ako ih neko poznaje u dušu – to je on. Smatram da je moglo više da se učini da Veljko ranije postane selektor. Naravno, i prethodnici na mestu selektora su znali kvalitete tih igrača, ali ne kao Veljko. On ih je poznavao u dušu. I mislim da bi on u potpunosti iskoristio sve te igrače kada su bili u prajmu i napravio veliki rezultat. Novi Zeland je svakako kruna njegovog rada. Mi smo svi bili talentovani, ali taj pehar je kruna naše generacije. Prošli smo sve zajedno – od selektivnih treninga u najranijem uzrastu do titule prvaka sveta. Lično – nisam u kontaktu sa Veljkom, ali jesam sa njegovim saradnicima. Sada se i zbog posla vrlo često srećemo i na utakmicama, i na raznim događajima.”

Na Marakanu ga je doveo čuveni Toma Milićević, lovac na talente. Bio je Janković deo generacije ’95 koja je tamanila sve redom u mlađim selekcijama.

“Krenuo sam u Bežaniji na poziv drugara iz škole, pa sam bio u OFK Beogradu manje od godinu dana, a onda sam prošao probni trening u Zvezdi i ostao na Marakani. Kao i većinu, selektirao me je čuveni Toma Milićević. Sećam se da je bila nedelja i da smo imali neku grupnu utakmicu posle koje su se birali dečaci koji će ostati u Zvezdi. Mene su primetili, ostao sam i bio deo generacije ’95 koja je bila izuzetno dominantna u mlađim selekcijama. Mi smo se vrlo rano okupili i mislim da je u tome ležao razlog naše dominacije. Svi smo se dobro poznavali, brzo se oformili i osvajali brojne turnire. Očekivalo se mnogo od nas tada, ali sada kada gledam iz ove perspektive – retko koja generacija je izbacivala više od dva igrača za prvi tim. Sem one čuvene ’84 kada su izašli Boško Janković, Dušan Basta i ostali momci, ali to je izuzetak. Nije baš realno da više od dva, eventualno tri igrača po godištu dobiju šansu u prvom timu. U suštini, ljudi iz kluba su nama davali informacije da se na nas računa za prvi tim i da je ideja da što više igrača iz naše generacije dobije šansu u Zvezdi. Taj plan se, iz raznih razloga, nikada nije ostvario. Na kraju je praktično više igrača iz generacija ’93 i ’94 dobilo šansu u prvom timu Zvezde. Doduše, većina njih je zaobilaznim putem išla, ali to je bilo takvo vreme u Zvezdi. Eto i ta ’94 generacija za koju sam ja često kao mlađi igrao je bila sjajna, ali nismo imali sreće da su preko puta nas bili Lazar Marković, Nikola Ninković, Aleksandar Mitrović, pa u odbrani Stefan i Milan Savić, zatim Luka Stojanović. Garantujem i da je iz te Zvezdine ekipe bilo četiri, pet igrača koji su po kvalitetu i potencijalu trebali da dobiju šansu u prvom timu.”

Sa svega 16 godina je priključen prvom timu Zvezde. Dobio je poziv na pripreme od strane Roberta Prosinečkog.

“Sećam se svog prvog treninga za seniorski tim Zvezde. Žule Stojković i ja smo tada bili najmlađi i znam da sam njega pozvao da odemo zajedno na trening. Mi smo praktično tada bili jedini klinci u prvom timu Zvezde. Nema tu mnogo tajni – Robi Prosinečki je bio pokretač cele te priče i atmosfere. Da je bio neki drugi trener, sa drugim sposobnostima i karakteristikama, možda ne bi na taj način uspeo da hendluje svlačionicu. Meni je tada delovalo da nema nezadovoljnih igrača, a to je u fudbalu neverovatno. Mene su kao najmlađeg svi odlično prihvatili. Sećam se kako je tada stasavao Darko Lazović, čini mi se da je on posle tih letnjih priprema u potpunosti eksplodirao i odigrao fantastičnu sezonu. Tu je bio i Čava Dimitrijević koji je tražio formu, ali kada je našao – bio je jedan od najboljih igrača Zvezde. On je fudbalski unikat. Nije brz, nije hitar, ali ima neverovatnu fudbalsku inteligenciju. Kadu je takođe bio majstor, Milan Vilotić lider u svlačionici. Moram da pomenem i Nikolu Mikića i Bobana Bajkovića, Duška Tošića… Stvarno smo se svi onako čvrsto držali, iako je u klubu bila loša situacija.”

Debijem protiv Ventspilsa, postao je najmlađi fudbaler u istoriji Zvezde koji je zaigrao na nekoj evropskoj utakmici.

“Nisam očekivao da ću da igram, bukvalno mi ni na kraj pameti nije bilo. Sećam se da smo i Žule i ja tada bili na klupi. Iskreno, ja sam te letnje pripreme doživljavao kao svojevrsnu nagradu za dobar rad i trud, ali sam mislio da ću biti vraćen da igram za kadete ili omladince. Još taj Ventspils, prva velika pobeda Zvezde posle dužeg vremena sa Robijem na klupi koji je imao neverovatnu energiju. Sećam se da sam dobio šansu u poslednjih pola sata i da sam ušao kao desno krilo, što inicijalno nije bila moja pozicija. Međutim, Robi me je verovatno video da sam tu igrao za godinu dana starije i svidelo mu se. Generalno me je on tu video. Bio sam presrećan zbog šanse, napravila se neka pozitivna atmosfera i među ljudima. Baš lep period… Ja sam u tim danima i dalje bio školarac. Išao u Sportsku gimnaziju u Železniku, ali sam uspevao da usklađujem školske obaveze sa fudbalom. Kod nas u kući je uvek bilo – prvo škola, pa fudbal. Jasno je već tada bilo da je fudbal uzimao maha i da se gradila neka karijera, ali nisam želeo da zapostavim školu.”

Odjednom se Janković našao u centru pažnje. Pisale su novine o plavokosom dečaku koji i po fizionomiji, ali i po igračkim karakteristikama neodoljivo podseća na Robija.

“Nekom prija ta pažnja, nekom ne, svi smo različiti. Meni u tim momentima – to nije prijalo. Mislim da je čitava medijska kampanja protiv mene koja je usledila potpuno pokvarila sliku ljudima. Želeli su tada ljudi iz Zvezde da me na sve moguće načine ocrne u medijima. Da li sam znao tada da se nosim sa tim? Naravno da nisam. Nažalost, nisam imao nikoga da me posavetuje. Roditelji mi nisu iz sveta sporta, generalno se nisu kretali u tim krugovima i iz neke potpuno druge priče su. Nažalost, kada se stvori neka slika u javnosti, mi u Srbiji smo skloni da lepimo etikete. Ja sam se zaista trudio da budem maksimalno fokusiran na teren, ali je bilo izuzetno teško što sam svakog dana čitao negativne stvari o sebi.”

Problemi su krenuli samo nekoliko nedelja posle Ventspilsa i debija o koje je pričala čitava fudbalska Srbija.

“Posle Ventspilsa sam zaigrao i protiv Spartaka na početku ligaškog dela sezone. I posle tog prvog kola kreće čitava priča… Ljudi koji su tada bili u Zvezdi dobijaju ponudu za mene preko nekog fonda i od strane nekog agenta i kreće pritisak na mene da ja to potpišem i da je to odlično za mene. Razni ljudi su pokušavali da me ubede. Bio sam siguran da je to loša opcija za mene i da treba da ostanem igrač Zvezde, te da je to jedino prihvatljivo. Kreće pritisak na mene i ne igram do kup utakmice protiv Smedereva, nakon čega je ubrzo došla i zimska pauza, kada sam čuo da će me vratiti u kadete. Naravno, tu već kreću priče po novinama i koliko god da ja ne želim da čitam to i da razmišljam o tome, jednostavno ljudi oko tebe ti konstantno pričaju šta su pročitali, čuli, videli. Zvezda u tom trenutku odlučuje da me zadrži u prvom timu, ali pod uslovom da produžim ugovor. Sve je to naravno bio deo šire slike po kojoj sam ja trebao da ispadnem negativac koji ucenjuje Zvezdu. Iskoristili su momenat da me u javnosti predstave na potpuno loš način i to je meni zapravo bio najveći stres. Počeo sam da slušam laži o sebi. Imao sam tri dana konstantan pritisak od ljudi iz kluba da potpišem novi ugovor i to je bilo nepodnošljivo. Govorili su mi da neću igrati ni za svoju generaciju, ukoliko ne produžim ugovor. U suštini – nije njima bilo do toga da mi nude novi ugovor, jer veruju u mene, već jer su se nadali da će me prodati tom fondu i nisu hteli da mi aktuelni ugovor istekne. U tom momentu – maloletan sam i bez prisustva roditelja ne mogu da potpišem ugovor. Međutim, u svoj toj panici sam sam otišao na Marakanu i rekao da ću potpisati šta god treba, samo da me ostave na miru. Tad su bukvalno mogli i da mi “uvale” taj ugovor sa fondom, ja bih ga potpisao, jer nisam gledao šta parafiram. Hteo sam samo da ta agonija prođe, da znam na čemu sam i gde ću igrati. Ne kažem da je to bio pametan, već ishitren potez. Tek nekoliko godina kasnije sam saznao da su oni imali ponudu za mene od strane Totenhema u visini od 5.000.000 evra, ali da su insistirali na tome da ja potpišem za taj fond. Ta ponuda je bila manja od Totenhemove.”

Iako je u prvi mah delovalo da bi produženjem ugovora strasti mogle da se smire, pravi problemi su tek onda krenuli za Jankovića.

“Otišao sam u Antaliju sa prvim timom kada sam produžio ugovor, ali sam dobio poziv za reprezentaciju do 17 godina. Otišao sam pred kraj priprema na okupljanje i recimo – dve nedelje sam bio van kluba. Kada sam se vratio – krenuli su još veći pritisci i sklanjanje. Prvo su me vratili u moju generaciju, i to da budem rezerva. Nikad neću zaboraviti utakmicu protiv Rada za kadete gde dolazim na Banjicu i trener mi kaže da ću ostati na klupi. U tim momentima mi je sve bilo jasno, i tada sam prelomio da treba da idem iz Zvezde. Nisam imao nikakvu opciju u svojoj glavi, naznaku gde treba da nastavim karijeru, ma ništa – samo sam želeo da se sklonim odatle. I sad, nisu oni mene u potpunosti sklanjali, ali bilo je ono – malo igram, malo sedim na klupi, što je realno čudno ako se uzme u obzir da sam do skora bio prvotimac, a da sada nisam redovan ni u kadetima. Od tog momenta – više ne mogu da razmišljam o fudbalu. Trudio se jesam, kao i uvek, ali u mojoj glavi je to bila prekretnica gde ne napredujem. Samo sam želeo da dođe leto i da napustim klub. Išao sam u totalnu kontru, ali nesvesno. Jednostavno sam bio premlad u tim momentima. Menjali su se treneri tada u mlađim selekcijama, nisu znali kako da mi pristupe, pa je i govor mog tela bio loš. Igrao sam ja dobro, ali bilo je to daleko od onog prethodnog nivoa. Sve kreće u stihiju i to traje tako mesecima. Idem na trening, dolazim kući i to je to. Tu je zapravo krenuo moj najveći problem, jer nisam napredovao u godinama kada mi je to bilo najpotrebnije.”

Ni promena među čelnicima u Ljutice Bogdana nije uticala na to da Janković ipak ostane u Zvezdi.

“Promenila se tada i uprava Zvezde, jedni su otišli, drugi su došli. U suštini, ljudi sa kojima sam ja imao problem, nisu više bili u klubu, ali sam ja bio u jednom, a Zvezda u drugom smeru. Da li je moglo drugačije? Sigurno da jeste. Međutim, tada je već sve bilo kasno, jer sam u svojoj glavi već otišao iz kluba. Mogao sam da budem strpljiviji, jer su došli novi ljudi koji to gledaju na drugačiji način, ali cela ta priča oko mog odlaska i raskida ugovora je pokrenuta i pre njih.”

Iz Zvezde odlazi u Parmu. Prvi ozbiljniji kontakt sa seniorskim fudbalom ipak ima u dresu Katanije.

“Već u martu sam dogovorio sve sa Parmom. Pratili su me dugo, ponajviše u reprezentaciji Srbije. Gledali su moj razvojni put i predstavili idealan plan za mene. Video sam da me dobro znaju, izneli su mi ideju za narednih šest, sedam godina i meni se to dopalo. Ja sam tada bio veoma mlad, imao svega 18 godina. Trenirao sam sa prvim timom, ali sam igrao za Primaveru. Nažalost, nikada nisam debitovao za Parmu, ali sam redovno bio na klupi, i imao zaista dobru godinu u Primaveri. Kada se završila ta prva sezona, Parma je želela da dovede jednog igrača iz Katanije, a u sklopu dogovora je bilo to da dvojica krenu u suprotnom smeru, na pozajmicu. Mene je Katanija želela, ali me Parma nije puštala. Međutim, kako se bližio kraj prelaznog roka, praktično dva dana pre završetka, mene su pitali iz Parme šta mislim o svemu tome. Zaista su mi dali slobodu da odlučim. Otišao sam u Kataniju vodeći se logikom da bi u Parmi možda presedeo godinu dana na klupi, a da ću tamo u Seriji B dobiti šansu da igram. Cilj mi je bio da se u Parmu vratim sa minutima u nogama. Prvu polusezonu sam igrao u potpunosti, ali na zimu je došlo do velikih promena. Došao je novi trener i čak 14 novih igrača.”

Posle Mundijalita, kao šampion sveta je napustio Italiju. Otišao je Janković put Domžala, gde se ponovo susreo sa određenim vanterenskim uticajima koji su negativno delovali na njega.

“Mene je Veljko na osnovu tih partija u Kataniji pozvao na Mundijalito. Posle toga odlazim u Domžale. Neću da sad ispadne kako su mi drugi krivi za sve. Eto i u Kataniji sam u drugoj polusezoni imao trenera kod koga sam odigrao samo pola sata, a jedan je od omiljenih koje sam imao. Zaista smo imali odličan odnos, mnogo je radio sa mnom, razgovarao, ali nisam igrao. I to je u redu. Recimo da je i u Domžalama postojao određeni problem van terena. Naravno, bilo je i do mene, jer psihički i fizički nisam bio na istom nivou, ali to je posledica svega što sam prošao. Propustio sam određeni period fudbalskog života gde je trebalo da napredujem. Meni je to bio period ozbiljne stagnacije. I onda kad sam konačno otišao odatle, dođem u Domžale, gde se ponovo dešavaju neke zakulisne radnje. Ne kažem da je to uticalo na moje neigranje, ali jeste na moje nezadovoljstvo, jer sam se ponovo osećao kao da su se iz kluba u kom sam – okrenuli protiv mene. Umesto da sam se uzdigao, trudio više… Održavao me je talenat, ali da sam ja pružao svoj maksimum, nikakav uticaj van kluba, koji je neosporno postojao, ne bi mogao da utiče na to da li će me trener staviti u startnu postavu. Otišao sam u Radomlje gde sam procvetao i to me je preporučilo španskim klubovima.”

Deli Janković mišljenje većine da je Španija raj na zemlji i verovatno jedna od najboljih država za život.

“Lep period za mene u Španiji. Imao sam čast da upoznam i da treniram sa bivšim igračima Reala i Barselone. Video sam kako šta funkcioniše… Španija je zaista zemlja za sebe. Mislim da su tri koraka ispred svih već 15 godina. I izuzetno je dobra za život, baš sam je zavoleo, kao i Italiju. Ako ih fudbalski poredim, u Španiji su veći majstori, a u Italiji je to taktički dosta zategnutije. Međutim, u Španiji sam igrao drugi i treći rang takmičenja, a u Italiji prvi i drugi. U Španiji su topliji ljudi, druželjubiviji, porodično orijentisani i sa te strane sam se lako uklopio. U Italiji postoji određena distanca sa te ljudske strane, ali i tamo je prelep život. I dobra hrana.”

Mir pronalazi uz suprugu, i to u Sloveniji.

“Supruga i ja smo odlazak u Španiju shvatili na jedan način i zaista nam je bilo lepo. Ne mogu da kažem, lepo je bilo i kada sam se vratio u Sloveniju. Mislim da sam tada konačno pronašao svoj mir. Napravili smo porodičnu atmosferu, počeli da živimo mirno. Da li je to bio moj nivo fudbala u tom trenutku? Verovatno jeste. Smatram da te fudbal uvek stavi na mesto koje ti u datom trenutku pripada, hteo ti to da priznaš ili ne. Generalno, Slovenija nam je legla. Bilo je blizu Beograda, kuće. Naravno, nije to bio fudbalski top nivo, ali sam uz suprugu našao mir, spokoj i psihičko rasterećenje. Tu se javila i neka želja da budem trener. Kada sam bio mlađi, govorio sam da ne postoji šansa da se time bavim. Međutim, kako su godine prolazile, sve više sam počeo da naginjem ka tome. Posle Slovenije sam već počeo ozbiljnije da se bavim time i da razmišljam u tom pravcu, jer sam znao da ću brzo završiti karijeru. Fizički sam se dobro osećao, ali psihički nisam imao želju za fudbalom.”

Za kraj razgovora, govorio je Janković i o komentarima koji ga dan danas prate.

“U nekom trenutku perioda jednostavno prerasteš stvari koje su ti ranije smetale. Kada sam odrastao u glavi – nije me više doticalo kada mi neko priča šta sam mogao da napravim. Više sam počeo da cenim i vrednujem druge stvari. Kažem – ne treba meni niko da govori šta sam i koliko mogao. Znam ja to sve. Znam i sada šta mogu. Meni je i jedan od direktora rekao da oni ne mogu da razgovaraju na sastanku sa mnom, jer sam ja pametniji od njih. Jer ja uvek znam odgovor unapred, i tačno u svakom momentu sam bio svestan sebe. Znao sam kada igram – zbog čega igram, i kada ne igram – zbog čega ne igram. Ne možeš da me ubediš u nešto što nije, a to je čest slučaj u fudbalu. Eto i ta Podgorica i Laktaši, to su bili teški promašaji. Pogrešio sam što sam otišao tamo. I to je neko iskustvo”, zaključio je Janković razgovor za Meridian sport.

BONUS VIDEO: