Zvezdinom detetu - Partizan pružio ruku spasa: Sa Marakane sam dva puta odlazio - jednom i zbog tuče... U Teleoptiku stasava paklen napadač

Stasavao je Marko Borović na terenima iza juga Marakane i bio deo čuvene Zvezdine generacije dečaka rođenih 2003. godine koju je Marko Neđić upakovao tako da je gazila sve pred sobom.

U jednom trenutku je čitava reprezentacija bila sastavljena od te crveno-bele generacije, a najavljivalo se da bi dvocifren broj fudbalera mogao da oseti travu Marakane – u dogledno vreme.

Sada je to već pluskvamperfekat. Neki su dobili šansu, neki nisu. Svako ima svoju priču…

Međutim – priča Borovića je za nijansu ipak drugačija, jer je nakon Zvezde, otišao u Partizan, preciznije – Teleoptik. Nakon dve i po godine u razvojnom timu crno-belih, otišao je na koledž – “PBA University”, gde mašta o MLS ligi.

Na pitanje za koga navija – sa osmehom odgovara.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

“Za Teleoptik. Šalu na stranu, ali tamo sam proveo najbolje dane svoje karijere. kod Igora Duljaja, ali je on posle mesec dana otišao u prvi tim Partizana. Međutim, “kupio” me je posle nekoliko treninga. Radilo se vrhunski, insistirao je na disciplini i zaista tu saradnju sa njim pamtim po lepom. Ipak, neko ko je najveći pečat kao trener ostavio na mene je Strahinja Pandurović. Radio sam dve godine pod njegovom komandom, a Teleoptik je svake godine igrao lep fudbal i bio u vrhu tabele. On me je i pomerio sa špica na krilo, gde sam dodatno prodisao”, počeo je Borović razgovor za Meridian sport i osvrnuo se na kontakt sa Partizanom:

“Moj dodir sa Partizanom su bile prijateljske utakmice koje sam igrao protiv njih, i to je to. Nisu oni u tom momentu uopšte gledali igrače Teleoptika, više smo bili sparing partneri za prijateljske mečeve i na tome je ostajalo. Lično, nikada nisam odradio ni trening sa prvim timom Partizana. Važilo je za mene da sam potencijal, ali iz ove perspektive mislim da nikada ozbiljno nisu računali na mene. Međutim, pružili su mi ruku u momentu kada me je Zvezda precrtala i kada mi je zaista bilo teško, a to su stvari koje ne zaboravljam.”

Delio je svlačionicu sa crno-belim bebama, bili su tu – Vanja Dragojević, Zoran Alilović, Dušan Jovanović…

“Vanja je došao kao klinac. On je luda glava, ali u onom najpozitivnijem mogućem smislu. Ima neverovatan karakter i uopšte nisam iznenađen što je kapiten Partizana. Videlo se i tada u Teleoptiku da ima neko samopouzdanje kojim vuče čitavu ekipu ka napred. Mislim da mu je upravo glava najveća prednost u odnosu na druge. To pokazuje i sada načinom na kojim se nosi sa pritiskom uloge kapitena Partizana. Nije slučajno da ga navijači toliko vole. Igrao sam i sa Alilovićem, koji ima fudbal u malom prstu. Neverovatno je da u svakom trenutku na terenu ima ideju i zna tačno šta treba da uradi. Neverovatan fudbalski mozak, ali malo kuburi sa fizikom. Mislim da tu treba da napreduje, kako bi bio igrač za Partizan. Eto, a recimo Jovanoviću je fizika najveći kvalitet. Ako je u šesnaestercu – velike su šanse da će postići gol. Neverovatna atletika.”

Ipak, izdvaja Borović još jednog momka iz Teleoptika za koga smatra da zaslužuje šansu u Partizanu.

“Marko Lekić! Mislim da zaslužuje šansu u prvom timu Partizana. I to nije samo moje mišljenje, već iza sebe ima ozbiljnu statistiku. Svake sezone lagano dođe do dvocifrenog broja golova, i bude prvi strelac Teleoptika. Znam koliko je i za našu igru bio važan i verujem da bi na pravi način iskoristio šansu u Humskoj. Tu je i golman Krsto Ljubanović koji je i bio u prvom timu ranijih godina. Odličan je, ima srce, karakter i kvalitet, samo treba raditi sa njim na polju samopouzdanja. Ali to je uloga Partizana. Tu Partizan mora da uzme stvari u svoje ruke, a ne da se dešavaju propusti kao sa – Mihajlom Petrovićem, Matejom Đorđevićem, Lukom Subotićem i Đorđem Petrovićem. Sva četvorica su igrači za Partizan i velika je šteta što su olako ispušteni.”

Ne zaboravlja Borović gde je ponikao…

“Period u Zvezdi je bio turbulentan… Bio sam deo najbolje generacije koju je Zvezda ikada imala. Doslovno je na Marakani bila “mala reprezentacija”. Nekoliko fudbalera je bilo još u Partizanu ili Čukaričkom, ali u suštini je Zvezda skupila sve talente na jedno mesto. To je bila paklena konkurencija. Bukvalno smo od malih nogu morali da ginemo, i da fudbal shvatimo profesionalno. Niko ti ništa nije poklanjao i sve si morao da zaradiš. To je i vodilo do dobrih rezultata koje smo imali. Ukomponovao nas je trener Neđić da dišemo kao jedan. Izuzetan trener, rekao bih definicija perfekcioniste. Mislim da je mnogo više fudbalera iz te naše generacije moglo da dobije šansu u prvom timu, ali to je sada prošlost. I dalje sam u kontaktu sa Nikolom Kneževićem, Stefanom Despotovskim, Andrejem Đurićem i Urošem Brankovićem.”

Priznaje da je prekomandu u mlađe omladince, i to nakon duge pauze zbog povrede, doživeo – tragično.

“Posle povrede koju sam doživeo u omladincima – spušten sam da igram za mlađe omladince. Iskreno – to mi je bilo ispod časti. Najavljivan sam kao potencijal, pre toga sam u kadetskoj ligi imao dvocifren broj golova i to u martu kada je sezona zbog korone prekinuta, a onda se odjednom nalazim u ekipi gde objektivno nije bilo kvaliteta. Bilo mi je i psihički teško, jer sam se osećao da su me svi zaboravili posle povrede. Igrao sam za mlađe omladince i bukvalno gubio vreme. Ništa od tih utakmica nisam imao. Nisam uspevao ni da se vratim u optimalnu formu, jer je konkurencija bila slabija. Priznajem da mi je to udarilo na ego, pogotovo kad sam video kako moji dojučerašnji saigrači iz generacije igraju u prvom timu Zvezde i Grafičara. Svima karijere idu uzlazno, samo meni silazno. Na mala vrata sam otišao iz Zvezde, osećajući se da nikoga ne zanimam preterano. Između Zvezde i Teleoptika sam proveo polusezonu u Ušću gde su me sjajno prihvatili i gde sam se izuzetno lepo osećao.”

To je bio drugi odlazak sa Marakane…

“Da, pre toga sam već jednom otišao iz Zvezde. Potukao sam se Ognjenom Ajdarom, bili smo baš klinci. Zvezda nije želela da nam popusti, pa nas je obojicu oterala zbog nediscipline. Ja sam otišao tada u Rad, a Ajdar u Čukarički. Pre toga sam bio u ŠF Viner, a zatim u Voždovcu. Međutim – Neđić me je vratio u Zvezdu. Igrali smo protiv crveno-belih, posle utakmice mi je prišao i rekao da će me kontaktirati na leto. Čuo se sa mojim ocem, i brzo sam se vratio na Marakanu. Dosta igrača iz te generacije Rada je prešlo u Zvezdu, imali smo baš dobru ekipu.”

Sada je na koledžu, ali ističe da mu je fudbal i dalje u prvom planu. Ne odustaje od snova…

“Odlučio sam se da odem u SAD kako bih završio fakultet, ali bez želje da zapustim fudbalsku karijeru. Iskreno – prijatno sam iznenađen. Fudbal je veoma dobar, u rangu Prve lige Srbije, to je moj utisak. Izuzetno je dinamičan i fizički zahtevan, i retko ko ga od Amerikanaca igra. Uglavnom su to momci iz Evrope, Južne Amerike, Afrike… Liga je stvarno na dobrom nivou, fudbalski su svi potkovani, ali zna se kako je u Americi – fizikalije u prvom planu. Trči, skoči, juri… Tako da – moja karijera nije stala. Nadam se pozivu iz MLS lige, ili povratku u Evropu. I dalje imam velike ambicije kada je u pitanju fudbal”, zaključio je Borović razgovor za Meridian sport.

BONUS VIDEO: