Neke fudbalske priče nikada ne dožive svetlost dana, kao da su državna tajna, a sudbina Hong Jong Joa je upravo takva. Rođen u najzatvorenijoj državi na svetu, odrastao je na vojničkoj disciplini i hlebu, posedujući talenat koji je zaslužio najsjajnije pozornice Evrope. Umesto toga, Hong je svoju karijeru proveo sa nevidljivim lancem oko zgloba – povocem koji je bio dovoljno dugačak da oseti ukus slobode, ali nikada dovoljno da je zaista živi. Njegov put od betonskih blokova Pjongjanga do evropskih terena ostaje jedna od najbizarnijih epizoda modernog fudbala.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
U hermetički zatvorenom svetu Severne Koreje, Hong je stasavao u klubu „25. april”, moćnom sportskom društvu tamošnje vojske. Tamo je naučio dve stvari, da igra fudbal na uzvišenom nivou i da sluša bez pogovora. Postigao je 41 gol, postao najbolji igrač lige i najtalentovaniji ofanzivni vezista kojeg je zemlja ikada proizvela. Ipak, van tih blindiranih granica, niko nije znao da on postoji. Bio je neizbrušeni dijamant zakopan u potpunom mraku izolacije, sve dok tadašnji lider Kim Džong Il nije odlučio da napravi presedan.
Godine 2007. režim je odlučio da testira tržište, ali uz ekstremni oprez. Zapadni kapitalizam nije dolazio u obzir – ponude iz Engleske i Nemačke su glatko odbijene. Hong je mogao da ide samo tamo gde se režim osećao sigurno, u tradicionalno prijateljske zemlje poput Srbije. Tako je ovaj „narodni sportista” završio u beogradskoj Bežaniji, skromnom klubu koji je tada igrao prvu ligu. Bio je to nadrealan prizor – igrač takvog kalibra na malom stadionu u Beogradu, poslat na polugodišnju pozajmicu da se pokaže svetu pod budnim okom Partije.
Hong u Beograd nije doputovao sam… Na sedištu do njega sedeo je gospodin Rim, čovek kamenog lica, koji mu je bio senka 24 sata dnevno. Rim nije bio trener ni agent, već operativac tajne službe zadužen da prati svaki Hongov udah. Spavali su u istoj sobi, u stanu blizu terena, a Rim je redovno slao izveštaje u Pjongjang. U klubu se šaputalo o jezivoj sudbini koja bi zadesila Rima i njegovu porodicu ako bi Hong pokušao da prebegne. Uprkos tom pritisku, tadašnji predsednik Bežanije Zoran Alimpić pamti ga kao vrhunskog profesionalca koji nije znao za alkohol ili izlaske – samo za rad i disciplinu.
Najveći baksuzi u ligama petica: Srbin odmah iza Kina, Mateta pati zbog Ezea…
Nakon što je u Srbiji pokazao klasu, Hong prelazi u ruski Rostov. Tamo je doživeo zvezdane trenutke, a scena koja ga je definisala dogodila se 2009. protiv moskovskog CSKA. Nakon što je postigao prelep gol levicom u same rašlje, Hong nije potrčao u zagrljaj saigračima. Stao je mirno pred kameru i salutirao vojnički. Bio je to pozdrav njegovom matičnom vojnom klubu na dan njegovog osnivanja, gest koji je u istom trenu pokazivao ogroman ponos, ali i podsećao na zlatni kavez u kojem se nalazio. I u Rusiji je svaki njegov intervju morao prvo da odobri neizbežni čuvar Rim.
Vrhunac karijere doživeo je kao kapiten i „desetka” na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi 2010. godine. Nakon dostojanstvenog poraza od Brazila, usledio je potop protiv Portugala od 7:0. Povratak u Pjongjang bio je bolan. Pričalo se da su igrači i stručni štab bili podvrgnuti šestočasovnom javnom poniženju i „ideološkom ukoru” pred 400 zvaničnika. Selektor je navodno završio na prinudnom radu, a Hong se nakratko vratio u Rusiju samo da bi ubrzo zatražio raskid ugovora. Magija je nestala, a povreda kolena bila je samo izgovor za definitivan povratak u anonimnost domovine.
Nakon 2011. godine, Hong Jong Jo je praktično ispario sa radara svetske javnosti. Vratio se u svoj vojni klub i nestao u informacionoj rupi Severne Koreje. Ipak, u Srbiji trag koji je ostavio nije izbledeo. Zoran Alimpić i danas svom sinu koji želi da bude fudbaler govori: „Budi kao Hong, ne moraš biti bolji”. To je najtužniji i najlepši epitet za čoveka koji je imao talenat da osvoji svet, ali je veći deo života proveo pod kontrolom, bivajući slobodan jedino onih 90 minuta dok je lopta bila u njegovim nogama.
BONUS VIDEO:
vida
Ja se čudim kako su Honga sveukupno pustili da ode u inostranstvo….
arsenije
Mozda je najtuzniji deo cele priče to što je nestao bez traga iz svetskog fudbala. Ipak, oni koji su ga gledali pamte ga kao vrhunskog profesionalca, sto dovoljno govori o njegovom karakteru i odnosu prema igri.
luka
Iako je igrao na Svetskom prvenstvu i bio lider svoje reprezentacije, utisak je da Hong nikada nije dobio priliku da pokaze svoj maksimum
sasa
Ogroman talenat i potencijal bili su ograniceni sistemom koji nije dozvoljavao potpunu slobodu, pa je njegova karijera ostala nedorecena uprkos ociglednom kvalitetu.