Društvene mreže imaju bezbroj mana, ali nesporno je da donose i mnogo toga dobrog – u suprotnom ih ne bi koristili milioni ljudi širom sveta. Da nisu postojale, možda danas ne biste ni čitali priču o Aleksandru Šoši.
Posle jedne sjajne utakmice, snimci i objave počeli su da se šire Instagramom. Sa Havaja su stigli pravo do Srbije – od jedne osobe do druge, pa dalje, sve dok nisu došli i do selektora. George Krecu pogledao je potom čitav meč, zapamtio ime i prezime, i odlučio da ga više ne ispušta iz vida.
Mladi igrač nastavio je da niže odlične partije u Americi, nastupajući za Lojola Univerzitet, a nagrada za trud stigla je pre nekoliko dana – poziv u seniorsku reprezentaciju. Nekad je potrebno da odeš dovoljno daleko da bi te konačno primetili kod kuće.
U Ameriku je otišao kao dečak koji u Srbiji nije imao mnogo prilika. Povučеn, tih i nenametljiv, verovao je da će u novom svetu pronaći sebe i razviti se, ne samo kao igrač već i kao čovek. I uspeo je. Prihvatili su ga, podržali i usmerili na pravi put.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Poziv selektora bio je pravi povod za priču sa Aleksandrom Šošom. Momak iz Zrenjanina je u razgovoru opisao ceo put koji je prešao, a sve je počelo od onog najaktuelnijeg…
“Neću da kažem da se nisam iznenadio… Prošli put kad sam imao bilo šta sa reprezentacijom bilo je pre tri godine kad sam bio pozvan za mlađe seniore – ispod 22. Sa Mandićem, Kopitićem… Mene je lično Krecu zvao u februaru. Odjednom je našao moj broj i želeo je da me pozove na 10-15 minuta. Pričali smo o tome kakav je njegov plan sa mnom. Oduševljen je time što igram za ovako veliku školu u američkoj odbojci. Lojola je jedna od top 10 najboljih odbojkaških ekipa u Americi“, pojasnio je Šoša na početku razgovora za Meridian Sport.
Uspon mladog Zrenjaninca je počeo gotovo preko noći. Sad već niko ne može da kaže gde mu je granica…
“Pre samo dve godine nisam mislio da ću biti na ovakvom nivou. Bio sam u Kvinsiju dve godine – tamo sam trenirao, hteo sam da poboljšam svoju igru… Prva godina nije išla najbolje. Ali, u drugoj se sve promenilo. Trener se promenio, video je kako igram i dao mi je priliku da se pokažem. Jedan od protivnika je bila Lojola. Njihov trener me je video kako igram… Jeste da smo izgubili obe utakmice od njih, ali ja sam bio taj koji je skrenuo pažnju. Shvatio je šta znam… Završila se sezona, a onda me je okrenuo. Rekao mi je da su oduševljeni kako sam odigrao protiv njih, a i celu sezonu. U toj konferenciji bio sam jedan od najboljih igrača. Dobio sam nagradu… On me pitao da li želim da igram za Lojolu sledeće sezone. Ja sam se razmišljao da li da odem. Imao sam i druge ponude, bio sam na tom portalu, a javljale su se škole da pitaju da li sam slobodan. Nekolicina dobrih škola…“.
Odlučio je da prihvati ponudu i preseli se u Čikago.
“Lojoli je bio potreban korektor. Parker Van Buren je bio jedan od najboljih u konferenciji dve godine, a sad igra profesionalno u Nemačkoj. Njima je bio potreban još jedan igrač na toj poziciji. Ono što su mi ponudili, nisam mogao da ignorišem. Odlučio sam da potpišem za njih… Tako je sve počelo. Još od avgusta sam u Čikagu… Neverovatno iskustvo“.
Nije bilo potrebno mnogo vremena za adaptaciju, Šoša je veoma brzo na terenu eksplodirao.
“Prva utakmica koju sam odigrao bila je na Havajima. Nikad nisam mislio da ću otići tamo, ali jesam… Bilo je prelepo, igrali smo protiv ekipa koje su u rangu broj dva u celoj Americi. Jaki, opasni timovi… Prva noć nije bila naša, ali druga je bila dobra. Pobedili smo u četiri seta, a ja sam imao najviše poena. Posle dan, dva sam ušao na Instagram i video koliko njih mi je čestitalo. Nekolicina iz Havaja mi je pisala koliko sam dobar igrač. Ja sam posle samo nastavio svojom putanjom“.
Sve je išlo uzlaznom putanjom, do jednog nesrećnog trenutka.
“Nažalost, u februaru sam doživeo povredu. Polomio sam prste na desnoj ruci. Bio je dislociran domali prst, a mali prst skroz polomljen. Sad imam šest šrafića tu ugrađenih. Nije dobro za trenere što sam se povredio, ali oni su zadovoljni sa onim što sam pokazao do povrede. Igrao sam protiv UCLA, koji je broj jedan u Americi, kao i protiv Havaja, i ostalih škola koje su iz top 20. Dobio sam priliku da odigram te utakmice i oni me još imaju u planu za četvrtu godinu. Nadam se da ću se pokazati, bez povrede ovog puta“.
Njegova izdanja je među prvima pohvalio Aleksa Mandić.
“On je video objavu na Instagramu agencije preko koje smo otišli u Ameriku (StudBud USA). Oni su okačili da smo pobedili Havaje, da sam imao izuzetno utakmicu – bila su dva ili tri posta. Mandić je video to i čestitao mi. Poslao mi je poruku da je rekao Nevenu Majstoroviću, koji je asistent u reprezentaciji, za mene. Mada, Neven je znao mene još od ranije, jer je hteo da me dovede u Karađorđe. Ja nisam mogao da prihvatim tu ponudu iz razičitih razloga, pre svega privatnih i porodičnih. A postojao je i još jedan – nisam bio spreman na taj korak! Mandić je poslao poruku, Majstorović je pitao: Da li je to onaj dečko iz Zrenjanina? Aleksa je potvrdio. A Neven je rekao da nije očekivao da ću da budem toliko dobar u Americi… Eto, imao me je negde u glavi, zna za mene, ali nije znao na kom sam sad nivou… Posle je Krecu pogledao tu utakmicu iz Havaja. Ne znam da li je na Jutjubu ili kako, ali video je celu“.
SVI SU ME GLEDALI I PITALI SE: BRATE, ŠTA RADI OVAJ OVDE?
Priča je potom otišla malo dalje u prošlost… Šoša je objasnio kako je uopšte došlo do ideje zvane Amerika.
“Bila je 2022. godina, ja sam igrao za Proleter na državnom prvenstvu zajedno sa Ognjenom Šuvačkim, Filipom Popovom… Pobedili smo Vošu, Novi Sad… Osvojili smo prvo mesto. Na tribinama je bio i jedan agent za odlazak u Ameriku. Nije taj što me na kraju poslao, nego jedan pre njega. Rekao je: ‘Odličan si, da li bi želeo da igraš i studiraš na koledžu’. Moji roditelji su se brinuli, nisu znali da li da me pošalju. Daleko je, bilo je pitanje da li ću moći da se naviknem bez njih tako mlad. Sad već mogu da kažem da sam uspeo da se osamostalim i da sve ide kako treba… Ali, u tom trenutku nismo znali kako će biti“.
Stvari su se u međuvremenu malo zakomplikovale.
“Trebalo je da odem u drugu školu, ali je plan propao u poslednjem trenutku te 2022. godine. Da sam tad počeo, kao što je trebalo, sada bih već bio senior. Odužilo se sve oko ugovora, pa sam ostao u Zrenjaninu još godinu dana. Kad mi se javio agent Mića, rekao mi je da može da mi nađe školu. Kvinsi se javio i otišao sam tamo“.
Iako danas deluje kao da je odbojka bila logičan izbor, Šošin početak nije imao mnogo veze sa sportskom opsesijom.
“Počeo sam da treniram zvanično 3. septembra 2018. To je bio prvi dan srednje škole. Ali, moram da se vratim na 2013, kad sam imao samo deset godina… Moji roditelji su me pozvali da odem sa njima na jedan ‘beach volley’ turnir, koji je bio organizovan u Zrenjaninu. Nisam znao zašto su me zvali baš na odbojku, ali kao ajde da vidim šta se dešava, pošto nisam imao šta pametno da radim kao klinac… Otišli smo u kafić, gde mi je otac rekao: ‘Sad ćemo te upoznati sa jednim legendarnim odbojkašem Vanjom Grbićem’. Zapravo, on je moj stric“.
To je bio njihov prvi od brojnih susreta…
“Pričao mi je šta je prošao kad je bio mojih godina. Video je potencijal u meni kad sam imao deset godina, ali ja nisam bio zainteresovan za odbojku… Mislio sam kad budem bio malo stariji da ću igrati fudbal. I dan danas mnogo više pratim fudbal. Ali, šta ću… Tad sam gledao da je odbojka samo za žene. Takvu perspektivu sam imao“.
Za trenutak smo morali da zastanemo i skrenemo s teme – da bi Šoša objasnio kako je tačno povezan sa legendarnom braćom Grbić.
“Moj deda i Vanjina i Nkolina baba su rođeni brat i sestra. Sa Vladimirom sam više bio u kontaktu, sa Nikolom nisam toliko često pričao… Pre tri godine smo poslednji put razgovarali, tad je osvojio zlato sa Poljskom u VNL. Došao je u posetu na kampu, pa smo se tad sreli. Iskoristio sam priliku da malo pričam sa njim, pre nego što su ga bombardovali sa pozivima i intervjuima. Bilo je sve super razmeniti iskustva i čuti šta ima da kaže“.
Vratili smo se potom na Aleksandrovu priču… Vanja je odmah posle razgovora u kafiću “reagovao”, ali prvo uskakanje u odbojkaške patike je bilo kratkotrajno.
“Poslao me u neku školu da rekreativno treniram. Nije bilo baš najbolje… Bio sam fokusiran na školu, a ne na odbojku. Posle malo vremena prestao sam sa bilo kakvom fizičkom aktivnošću. Samo sam učio. Tako je bilo do kraja osnovne škole. Došlo je leto 2018. godine, a moji roditelji više nisu želeli da boravim kod kuće, na kompjuteru i samo jedem i spavam… Rekli su da imaju ideju da me pošalju na Zlatibor na kamp Vanje Grbića. Ja ih pitam: ‘Da li je opet ta priča u vezi sa odbojkom? Mislim da ja neću ništa uspeti…’. Ali, oni su bili tvrdoglavi i odlučili su da me pošalju tamo“.
Prelomni trenutak dogodio se na kampu na Zlatiboru, gde je prvi put ozbiljnije zakoračio u svet odbojke.
“Bio sam potišten, nervozan, ćutljiv… Nisam navikao na ogromnu količinu ljudi. Početak kao početak, nisam imao pojma… Svi su me gledali i govorili: ‘Brate, šta ovaj radi’. Bio sam tamo deset dana, upoznao sam gomilu ljudi… Aktivno sam učestvovao od 2018. do 2023. godine. Igrao sam i za klub, a i išao na kampove. Posle tog kampa 2018, Vanja je tu nastupio i rekao da će me potpisati za OK Proleter. Predrag Tanacković i Darko Jančić su ti koji su mi pokrenuli karijeru. Oni su bili glavni distributeri, pokrenuli su me kao igrača… Prvo su mislili da ću biti srednji bloker, posle su me stavili na korekciju. Tad je sve krenulo…“.
OK Proleter Zrenjanin je tako postao prva ozbiljna stanica, a već tada se videlo da se u njemu krije nešto više od rekreativnog potencijala.
“Bio je pionirski turnir 2019. Ja sam sve vreme bio na klupi, nisam još bio za prvu postavu. Ali, jednom korektoru nije najbolje išlo – igrali smo protiv Ribnice. Gubili smo 0:2 u setovima. Ja sam onda ušao, sve okrenuo i pobedili smo ih 3:2 u setovima. Sećam se da je Jančić na jednom tajm-autu rekao: ‘Čak i da izgubimo treće mesto, ja sam prezadovoljan sa vama, sa borbom i svim ostalim segmentima…’. Ja sam od tog trenutka imao u glavi – što bismo igrali za treće mesto kad možemo i nešto više“.
I upravo taj mentalitet počeo je polako da ga izdvaja od drugih.
“Posle smo izgubili finale, jer je ekipa bila veoma dobra protiv koje smo igrali. Sećam se da je trener Dejan Milanović prišao i rekao: ‘Dečko, ti si odličan, molim te kontaktiraj me na Fejsbuku’. Ja sam pomislio u sebi: Da li stvarno da ga kontaktiram… Bio sam previše stidljiv. Mi smo bili drugi na kraju tog turnira, a onda se desilo nešto neočekivano za mene. Dobio sam nagradu za najboljeg korektora u državi. I dalje to imam negde sačuvano za uspomenu. Šuvački je bio najbolji dizač, a ja korektor“.
Uprkos brzom napretku, put kroz mlađe selekcije nije bio jednostavan.
“Nije prošlo ni godinu dana otkad sam krenuo da treniram odbojku, već sam bio pozvan za pionirsku reprezentaciju. Ista banda, ista nekolicina igrača… Zajedno smo bili u pionirima, kadetima, juniorima i posle mlađim seniorima. Više puta kad sam bio pozvan – svi su bili isti. Bilo mi je lakše što ih znam. Ali, nije mi išlo pod ruku više puta… Treneri nisu mene videli kao neki kvalitet za reprezentaciju. Imali su druge opcije, pa su govorili: Ti ćeš biti OK za budućnost, ali za sada – pokušaj da se popraviš“.
Upravo te rečenice, umesto da ga obeshrabre, ostale su mu u glavi i postale dodatni motiv.
“Nije me demotivisalo, samo sam preterano razmišljao o toj rečenici koju su treneri izgovorili. Mislio sam: Šta radim pogrešno? Stvarno sam bio zbunjen, izgubljen… Kad je stigla ta ponuda za Ameriku, pitao sam se da li mogu u Amrici da nađem neko rešenje. Ako budem sam sa mojim mislima, uz disciplinu da radim šta mi škola kaže – naći ću valjda rešenje. Prošle su tri, četiri godine… Mislim da sam uspeo. Treneri ovde imaju dobar pristup, skrenu mi pažnju šta treba da popravim, ali ne na grub način. Kažu: ‘Aj sada da popravimo što treba’. Posle treninga sam radio ekstra 30 minuta sa njima da bih se popravio. To me je teralo da postanem što bolji“.
Svima je uočljivo koliko se promenio tokom poslednjih godina.
“Igrali smo i ove godine protiv Kvinsija, iako nisu u našoj konferenciji. Videli su me kakav sam – svi su se oduševili kakav sam postao. Čak je i glavni trener rekao da sam veoma pošten, da sam čovek koji daje energiju ekipi… On je fasciniran da bez obzira da li pobedimo utakmicu i da li dobro odigram – ja mu uvek priđem i pitam ga: ‘Promašio sam servis zamalo, da li mi je podbacivanje pogrešno ili… Šta mogu da popravim’. Ta pitanja njega fasciniraju, jer on vidi da želim da se popravim i budem što bolji u odbojci. Taj glavni trener Lojole je na jednom intervjuu posle utakmice rekao da on to obožava. I da sam ja popunio veliku rupu koja je nastala odlaskom Parkera, da sam ga zacelio“.
Za sve one koji ga nikada nisu gledali – pokušao je da opiše sebe kao igrača.
“Korektor kao korektor… Udaram loptu – pa gde odem. Najviše volim napad i servis. Volim kad mogu servis da uradim iz sve snage. Još učim kako da što jače opalim loptu. Čak imaju ovde onaj uređaj za merenje brzine servisa, pa ja non stop gledam. Merim koliko mogu brzo… Cilj mi je što jače da udarim, pa šta bude. Blok mi je isto dobar, ali napad je bolji“.
Jedan od onih na koje se ugleda je Aleksandar Atanasijević.
“Kad sam počeo da gledam odbojku malo više, Atanasijević mi je bio omiljeni. Uvek sam navijao samo za njega. Jednom sam se rukovao sa njim pre nekoliko godina, ali teško da se on mene seća. Ja to pamtim, naravno. Bilo mi je baš lepo tada“.
Sada je sav fokus na završnici sezone. Oporavljeni Aleksandar je već zaigrao posle povrede i odmah pokazao koliko znači timu. Uskoro se očekuje i početak priprema reprezentacije.
“Još nisam siguran kad ću doći. Još nam sezona traje. Ako budemo pobeđivali, čeka nas finale u maju… Pitanje je da li ću stići na pripreme, ali potrudiću se. Pod školarinom sam u Lojoli, potrošili su mnogo para na mene, pa ne mogu da ih ostavim tek tako“.
Posle koledža – plan je jasan.
“Želim da potpišem za neki profesionalni klub u bližoj budućnosti. Za sad neću da razmišljam o tome. Ima još vremena. Nama sezona traje, a tu je i sledeća“.
Mnoga velika sportska imena vezana su za Zrenjanin. Aleksandar može da bude jedan u sjajnom nizu…
“Šta da kažem… Fascinantno je koliko njih postalo odlično u sportu. Uzelac je sjajna – gledao sam je pre godinu dana. Ema Grubanov je takođe odatle… Video sam kroz šta su one prolazile… A tek oni koji su se odavno dokazali… Maja Ognjenović, Jovana Brakočević Kancijan… Spisak je dugačak“.
Bonus video:
