Odvratan i brutalno zaslužen šampion

Neke se titule osvajaju lepotom. Postoje one koje se uzmu genijalnošću, a ima i ona treća vrsta. Prljave, skoro odvratne za gledanje, ali toliko brutalno zaslužene da na kraju niko nema pravo da kaže ni reč. Ova Arsenalova titula pripada baš toj poslednjoj kategoriji.

Nije ovo bio Arsenal koji je plesao kroz ligu kao u vreme Arsena Vengera. Nije bilo romantike, poezije i fudbala zbog kog si palio televizor da bi uživao. Ovo je bio klub koji te davi. Koji te melje ritmom i disciplinom. Tobdžije su znale da budu skoro negledljive, tvrde, hladne i opsesivno fokusirane samo da konačno uzmu taj prokleti pehar.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

I baš zato su ga puleni Mikela Artete zaslužili više od svih. Tri puta drugi. Tri puta dovoljno dobri da poveruju. Tri puta nedovoljno dobri da sruše mašinu Mančester sitija. Godinama su slušali da pucaju kada postane najteže. Da su mentalno slabi. Da Arteta previše komplikuje. Da Arsenal nikada neće napraviti poslednji korak.

A onda se cela Premijer liga jednog dana probudila i shvatila da je taj poslednji korak već napravljen. I to ne na Emirtejtsu, nego na stadionu Vitaliti, gde je Bornmut udario poslednji ekser u sezonu Gvardiolinog Sitija.

Gol Žuniora Krupija protiv Građana bio je trenutak kada je severni London konačno eksplodirao posle 22 godine čekanja. Haland je izjednačio u poslednjim trenucima, ali Siti je pao. Arsenal je postao šampion Engleske. I kada se sve završilo, delovalo je manje kao slavlje, a više kao oslobađanje ljudi koji su godinama nosili ciglu na grudima.

Po pabovima severnog Londona krenuo je haos. Urlanje. Suze. Pivo po podovima. Ljudi su se grlili sa potpunim strancima. Neki su samo sedeli i gledali u televizor kao da još ne veruju šta se dogodilo. Jer mnogo njih nije mislilo da će dočekati ovaj trenutak.

Jedan navijač napisao je na BBC-ju.

“Oženio sam se, dobio dete koje je sada tinejdžer i razveo se otkako je Arsenal poslednji put osvojio ligu”.

Drugi je otišao još dalje.

“Imam limenku piva iz 2021. napravljenu povodom duple krune iz 1971. Rekao sam da je neću otvoriti dok Arsenal ne osvoji ligu. Pet godina je van roka, poželite mi sreću”.

To je Arsenal danas. Klub koji je godinama bio predmet sprdnje, a sada tera ljude da otvaraju pivo staro pola decenije samo zato što nisu verovali da će ikada više biti šampioni. Sve zbog Mikela Artete koji nije napravio tim koji je svima simpatičan. Napravio je grupu koja pobeđuje. Na sve moguće načine.

Njegov Arsenal ove sezone često je igrao fudbal na ivici gledljivosti. Bilo je utakmica koje su više ličile na industrijsko drobljenje protivnika nego na sportsku predstavu. Presing bez milosti. Beskonačna kontrola ritma. Fizičko iscrpljivanje rivala. Direktan fudbal bez mnogo romantike. Pa i besomučno odugovlačenje, opstrukcija…

Ali znate šta? Baš ih briga. Posle tri uzastopna druga mesta, niko u tom klubu više nije želeo aplauze za lepu igru. Hteli su ljudi trofej. I uradili su sve što je bilo potrebno da ga uzmu.

Sedam godina Arteta je gradio ovaj projekat. Sedam godina Arsenal je gutao kritike, trošio ogroman novac i slušao priče da nikada neće stići do kraja. Bilo je sezona kada su završavali osmi i izgledali potpuno izgubljeno. Stadion nervozan. Svlačionica klimava. Klub bez identiteta. Ali Španac nije odustajao.

Prvo je stiglo peto mesto. Onda tri uzastopna druga mesta. A onda konačno i trenutak kada više niko nije mogao da zaustavi Tobdžije. I brojke pokazuju koliko je taj uspon zapravo bio brutalan. Otkako je stigao 2019. godine, samo je Gvardiola osvojio više bodova u Premijer ligi od Artete. Iza njega je ostao čak i Jirgen Klop.

Arsenal danas nema najskuplji tim u Engleskoj. Tek je šesti po novcu uloženom u sastav. Ali po tržišnoj vrednosti igrača nalazi se odmah iza Mančester sitija. Arteta je od igrača pravio monstrume. Vrednost ekipe skočila je za 551 milion evra otkako je preuzeo klub. To je rast od 81 odsto i najveći skok u Premijer ligi u tom periodu.

Drugim rečima, Arsenal nije samo kupovao fudbalere. Arsenal ih je pretvarao u mašine. A cela organizacija danas funkcioniše potpuno po Artetinoj slici. Još 2020. njegova funkcija promenjena je iz glavnog trenera u menadžera, što mu je dalo praktično potpunu kontrolu nad fudbalskim sektorom.

Danas zajedno sa Stenom Krenkeom, Timom Garlikom, Džejmsom Kingom i Andreom Bertom odlučuje o svakom važnom potezu kluba. I sve u tom sistemu izgleda isto kao Arteta – opsesivno i pomalo ludo. Prošlog leta stručnom štabu priključio se i njegov prijatelj Gabrijel Hajnce, nekadašnji as Mančester junajteda i Reala, koji je dodatno podigao agresiju i energiju ekipe. Argentinac je uveo posebno okupljanje defanzivaca pred svaki meč, malu psihološku pripremu pred rat koji ih čeka na terenu.

Arsenal igra kao tim koji veruje da svaka utakmica mora da se preživi. Defanzivno je izgledao monstruozno. Partnerstvo Gabrijela Magaljaesa i Villijama Salibe deluje kao jedan od najjačih štoperskih tandema na svetu. Ispred njih je trčao neumorni Deklan Rajs, čovek koji je igrao toliko minuta da je delovalo kao da mu pluća više ne rade normalno. Ali nastavljao je.

Posle jednog poraza od Sitija rekao je:

“Nije gotovo”.

A kada je titula konačno stigla, okačio je fotografiju slavlja uz dve jednostavne reči:

“Gotovo je”.

U trening centru Arsenala igrači su po poslednjem zvižduku potpuno poludeli. Skakali su, pevali i urlali. I možda niko nije zaslužio to ludilo više od njih. Ovo je bio kolektivni projekat.

David Raja branio je sezonu života. Mlađani Bukajo Saka je ponovo nosio napad uprkos tome što je već godinama pod neverovatnim pritiskom. Rajs je postao srce ekipe. A onda je stigao i Viktor Đekereš, čovek koji je potpuno promenio način na koji Arsenal napada. Londonski sastav je promenio stil igre kako bi maksimalno koristio Šveđaninovu sposobnost da napada prostor iza odbrane. U početku je izgledalo nespretno. Tvrdo. Čudno.

Međutim, kako je sezona odmicala, Arsenal je postajao sve brutalniji. Ne lepši. Upravo brutalniji. I to je ogromna razlika. Do sredine januara Đekereš je imao samo pet ligaških golova. Na kraju ih je završio sa 14, odnosno 21 u svim takmičenjima.

Istovremeno klub sprema ozbiljne rezove. Posle potrošenih skoro 300 miliona evra prošlog leta sada dolaze prodaje. Arsenal sada više ne razmišlja kao klub koji želi da bude konkurentan. Arsenal razmišlja kao šampion.

A, najluđe od svega je to što se nova generacija već “kuva” iza ugla. Petnaestogodišnji Maks Dauman već ruši rekorde i mnogi ga nazivaju najvećim talentom kog su ikada videli. Čak ga je i Arteta upoređivao sa Lionelom Mesijem, koliko god pokušavao da smanji pritisak.

Uz njega dolaze i nova deca, nova energija i novi projekat. Ovaj Arsenal nema nameru da stane. Mikel Arteta je dugo na Emirejtsu, i to je najveći poklon koji je mogao da dobije.

Dokaz danas stoji na vrhu Premijer lige. Prljav. Iscrpljen. Nemilosrdan. I potpuno zaslužen.

Bonus video: